Институт за истраживање српских страдања у XX веку

22.01.2021 Глас Српске | СРНА

ДОБОЈ- Душко Глигорић, некадањи припадник Четврте озренске лаке пјешадијске бригаде којег су у нападу на Возућу заробили припадници такозване Армије БиХ и одреда "Ел муџахедин", оцијенио је да је срамотна и разочаравајућа пресуда Суда БиХ којом је командант Трећег корпуса такозване Армије РиХ Сакиб Махмуљин осуђен на 10 година затвора за злочине над заробљеним српским цивилима и војницима на подручју Завидовића и Возуће 1995. године.

- Да се 10 година пресуди некоме, то је срамота, а 25 година причамо и свједочимо о дешавањима у тим логорима. Џабе је то све - изјавио је Глигорић новинарима у Добоју.

Глигорић је истакао да је много пута давао изјаве о свом и страдању оних за које је знао, истичући да је незадовољан што нису процесуирани одговорни и починиоци злочина над Србима из Возуће.

03/05/2020 | РТРС | Извор: СРНА

Преживјели српски логораши из Оџака обиљежиће 8. маја 28 година када су их припадници 102. бригаде Хрватског вијећа одбране и Хрватске војске заробили у логоре у том граду, али су незадовољни јер се и даље чека на процесуирање више десетина злочинаца због мучења и силовања.

За злочине над српским становништвом на простору Оџака осуђено је само осам лица на укупно 70 година затвора.

Преживјели логораши, од којих је један и предсједник Удружења Милан Милетић рекао је Срни да су ово срамно мале пресуде за злочине које су починили над немоћним људима.

04/04/2019 | РТРС

Убиство полицајца Пере Петровића 4.априла 92.године наговијестило је тешке дане за сарајевске Србе. Убили су га у Станици милиције Ново Сарајево припадници паравојних муслиманских снага који су те ноћи организовано напали полицијске и друге важније објекте у граду и тиме показали ко је почео рат у БиХ.

Бобана Петровић, кћерка убијеног полицајца за РТРС каже да би вољела да зна ко је уништио њено и дјетињство њене сестре, пуцајући у срце њеног оца.

У ноћи 4. на 5. април 1992. године, Патриотска лига и Зелене беретке усмјеравани и помогнути од муслиманских припадника и руководилаца републичког МУП-а покренули су акцију заузимања Сарајева. Једна од мета напада била је и Станица милиције Ново Сарајево, у којој се затекао и Перо Петровић са комшијом Далипагићем. Мада није био на дужности привео је малољетнике који су обијали аутомобиле на паркингу испред зграде у којој је живио.

БРАТУНАЦ, 12. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Међу 68 српских цивила и војника које су муслимански војници убили за само један дан прије 26 година у братуначком селу Бјеловац и сусједним Сикирићу и Лозничкој Ријеци су и Радивоје Матић и његове кћерке Сњежана и Гордана - цијела породица Славке Матић, која случајно није била код куће и тако преживјела.

Кобног јутра 14. децембра 1992. године, када су у Бјеловац упале муслиманске јединице из Сребренице под командом Насера Орића, ова жена остала је без дјеце и супруга, а кућа јој је опљачкана и запаљена, село уништено, а преживјели избјегли на разне стране.

Славка живи сама у кући у Бјеловцу коју је дјелимично обновила и већ 26 година узалудно се нада да ће неко одговарати за убиство њених кћерки и мужа на кућном прагу.

Ова жена, сада старица, присјећа се страдања своје породице. "Сњежану сам нашла убијену пред вратима, Гордана је искрварила у купатилу. Муж и један комшија убијени су у дворишту", рекла је Славка и додала да је изгубила наду да ће правда стићи починиоце ових монструозних злочина.

ДОБОЈ, 27. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Веселко Пејић и Миленко Лазић 23 године безуспјешно од институција БиХ потражују информације о тијелима својих очева Милоша и Ранка који су 1995. године живи заробљени на подручју Возуће, а којима се губи траг након спровођења у логор јединице "Ел муџахедин" у Гостовићу.

Они поручују да неће одустати од потраге за тијелима својих очева, али да су, нажалост, свједоци опструкција.

"Послали смо и Уставном суду БиХ захтјев о информацијама за оца и познанике, а Суд је одговорио да је обавијестио надлежне институције које ће спровести истрагу и саопштити резултате. То се до данас није десило", рекао је Пејић новинарима.

Он је навео да је прве информације о оцу добио 1996. године, када је у Добоју дочекао групу од 30 сународника непосредно пуштених из Тузланског затвора након што су их заробили припадници Другог корпуса такозване Армије БиХ.

18.10.2017 | Курир | Независне новине
За време рата мој старији син је погинуо, а млађи, који је са мном био мучен и заробљен, никад није преболео трауме, убио се 19 година после тортуре, рекла Слободанка Младић

Жене, жртве рата из Републике Српске, везиване су косом за тенкове и вучене по путу, забадани су им ексери по телу и остављане су да висе на дрвеним оградама...

Једна од жена које су преживеле тортуру и силовање је и Слободанка Младић, рођака генерала оптуженог за ратне злочине Ратка Младића.

- Заробљена сам у Сарајеву 18. маја 1992, са својим млађим сином, који је тада имао 15 година. Малтретирали су нас сваког дана. Били смо затворени, спавали смо на голом бетону, тучени, понижавани и убијани од батина. Жене су изводили како су хтели и силовали их.

Петар се посебно сјећа Максе Гајића из Лончара, свог ујака, и каже да је својим очима гледао када су га заклали. "Забили су му нож у врат. Изашао му је на другу страну - то је наредио Перан Винцетић..."

ШАМАЦ, 17. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Бивши српски логораш Петар Мојић, који је деведесетих година прошлог вијека као двадесетогодишњак три мјесеца провео у хрватском затвору у школи у Доњој Махали, општина Орашје, каже да је "психички и физички уништен", те да и данас има ноћне море.

"Често по ноћи скачем и стојим уз зид, као што сам морао у затвору, без обзира на болове од ломљења кичме, ребара... Осјећам бол на сваку промјену времена, а ожиљке носим по цијелом тијелу", истиче Мојић за Срну.

Данас четрдесетпетогодишњи Петар Мојић био је у затвору од 2. маја до 15. августа 1992. године са још 250 лица српске националности из Букове Греде, сусједних села на орашкој општини, Борова, Приједора..