Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Иако је рат званично окончан парафирањем Дејтонског мировног споразума 21. новембра 1995. године, Божичковић и још 18 припадника 4. Озренске лаке пјешадијске бригаде су ослобођени тек у априлу 1996. године

ЧЕЛИНАЦ, 4. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Припадник 4. озренске лаке пјешадијске бригаде Раденко Божичковић изјавио је Срни да је, након што су га припадници такозване Армије БиХ заробили у Возући 10. септембра 1995. године, у Бановићима преживио голготу премлаћивања и мучења - која је трајала пуних седам мјесеци - до априла 1996. године.

Иако је рат званично окончан парафирањем Дејтонског мировног споразума 21. новембра 1995. године, Божичковић и још 18 припадника 4. Озренске лаке пјешадијске бригаде су ослобођени тек у априлу 1996. године.

"Сада тај дан обиљежавамо прослављајући крсну славу - Благовијести, 7. априла", рекао је Божичковић.

Благојевић је упитао зашто Џаферовић није наредио да сви заробљени Срби буду пописани и третирани као заробљеници у складу са међународним конвенцијама

ДОБОЈ, 3. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Некадашњи командант Трећег корпуса такозване Армије БиХ Сакиб Махмуљин и начелник Центра служби безбједности Зеница Шефик Џаферовић најодговорнији су за почињене злочине над Србима из Возуће и треба да одговарају пред правосуђем, рекао је Срни некадашњи командант Штаба Четврте озренске лаке пјешадијске бригаде Војске Републике Српске Зоран Благојевић.

Благојевић је незадовољан радом правосудних органа у вези са почињеним злочинима над Србима у Возући и одсуством покретања кривичних процеса, упркос обимној документацији која им је у више наврата уручена.

Због злочина над Србима у Возући, једино је осуђен командант Главног штаба такозване Армије БиХ Расим Делић. Њега је Хашки трибунал 15. септембра 2008. године осудио на три и по године затвора пo командној одговорности за злочине на подручју Озрена и Возуће у току 1995. године.

Вечерње новости | 15. јул 2015 |  Вид БЛАГОЈЕВИЋ

Око 500 протераних Срба из Гостовића обишло своја огњишта, уверени да нису добродошли. Од 1.100 породица вратило се само пет. Порушена им већина споменика. Нема донација

Вратили би се прогнани Срби у Гостовиће, код Завидовића, у Федерацији Бих, али за то, кажу, нема ниједног услова, јер нема донација. Оно што их највише боли јесте то што су им порушени скоро сви споменици. Па, кажу, кад им сметају мртви, како живи да се надају повратку и нормалном животу.

Око 500 протераних Срба из овог краја, који данас углавном живе у Модричи, обишли су, поводом Петровдана, своја некадашња огњишта и гробља.

Иако се егзодус Гостовићана догодио 4. децембра 1992. године, они то обележавају на дан сеоске славе, па је тада у Храму Светог Николе служена света литургија и парастос за 88 погинулих Гостовићана у протеклом отаџбинском рату.

На месним гробљима је више од 80 одсто порушених надгробних споменика, а куће су све уништене. Седам гробља Гостовићани су очистили, четири су и оградили, а до једног не могу доћи јер је још минирано.

БЕОГРАД, 22. ЈУНА /СРНА/ - Владо Илић, син свирепо убијеног сребреничког судије Слободана Илића, вјерује да је његовог оца убио Насер Орић онако како је описао један од "кључних људи" у Сребреници током рата Ибран Мустафић.

"Вјерујем да је то учинио онај у кога је Мустафић упро прстом. Вјерујем, јер је и обдукција обављена у Тузли потврдила оштећења лобање која нису од метка", рекао је Владо Илић.

Он је навео да породица од Петровдана 1992. године у наредне двије деценије није имала никаквих сазнања о судбини његовог оца.

"Онда су нам јавили - пронашли смо га са још осморицом мјештана Залазја на депонији код Сребренице, под џаковима смећа и земље. Обдукција је потврдила идентитет", изјавио је Владо Илић за "Вечерње новости".

Илићи су рођени Сребреничани, а из тог града изашли су међу посљедњим Србима, средином јуна 1992. године.

БЕОГРАД, 21. ЈУНА /СРНА/ - Милица Димитријевић, којој су 16. јануара 1993. године муслимани под командом Насера Орића убили два сина од четири и по и једанаест година, поручила је да је и она мајка из Сребренице и да су и Скелани, гдје су њени дјечаци убијени, Сребреница.

Она за "Вечерње новости" каже да злочин који је почињен над њеном дјецом не може да преболи, нити да опрости и тражи да јој неко одговори шта се десило у Скеланима, уколико је, према резолуцији коју припрема Велика Британија, у Сребреници био "геноцид".

"А шта је било овдје? Када су нас напали у Скеланима је било нас стотинак... Нас који смо остали у својим кућама. А од тих стотињак убијено је 69. Па шта је онда геноцид? Да ли је и ово геноцид?", пита Димитријевићева.

Она наглашава да је чула да се у резолуцији указује на потребу помирења, али наглашава да помирења може бити тек кад неко буде осуђен за њену мртву дјецу.

08.04.2013 08:05 | Жељка Домазет

Сарајево - Истрага о убиству мог оца Милутина Најдановића никада није вођена, због чега нисмо сазнали ко га је и по чијој наредби убио. Од априла до јула 1992. године наоружани људи, који су се представљали као "Јукина војска", "браниоци", "полиција" три пута су тату одводили. Трећи пут се није вратио.

Испричала је то "Гласу Српске" најстарија кћерка угледног сарајевског професора и хирурга проф. др Милутина Најдановића, Јелица Бокоњић. Др Најдановић био је посланик СДС-а у првој демократској Скупштини СРБиХ. Био је професор на Медицинском факултету у Сарајеву и оснивач Торакалне хирургије у том граду. Убијен је 14. августа 1992. године.

Јелица је вијест о монструозном убиству свог оца дочекала у Београду. Сарајево, град у којем је живјела 38 година, напустила је 4. августа 1992. године.

06/04/2013 | 09:02  | Глас Српске 

Поносна сам на свог оца Милутина Најдановића који је због својих патриотских осјећања мучки убијен. Он није знао да се спрема рат, те смо тако наивно остали у Сарајеву кад је рат почео. Још је наивније то што смо вјеровали у људскост. Читали смо Aндрића и његово “Писмо из 1920”, али ништа нисмо научили.

Рекла је ово “Гласу Српске” најмлађа кћерка угледног сарајевског љекара Милутина Најдановића, Мирјана Најдановић-Којић.

Монструозан злочин над љекаром Грудне хирургије проф. др Милутином Најдановићем остао је под велом тајне и неријешен више од двије деценије. Он је убијен у ноћи 14. августа 1992. године у ратном Сарајеву, а истраге о том убиству, као ни криваца, и даље нема.

Др Најдановић био је посланик СДС-а у првој демократској Скупштини СРБиХ. Био је професор на Медицинском факултету у Сарајеву и оснивач Торакалне хирургије у том граду.