Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Вечерње новости | Пише: Жељко Вуковић | 05. новембар 2005.

ЊЕГОВО име је Слободан Стојановић...
Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену.

У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације...

Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља... Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.

На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку...

Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко... А онда све надјача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту...

Вечерње новости
Властимир ПОПОВИЋ - Никола СМИЉИЋ  2/23/2003, 6:31:50 ПМ

Бранио своје, туговао за Југом

Исмет Ђухерић

СРПСКИ БРОД - Рат у Босни и Херцеговини је почео овде, не у Сарајеву и не 6. априла, већ 3. марта 1992. године. Крв је прво отекла у Саву, а не у Миљацку.

Село Сјековац, предграђе Брода, разговарамо у обновљеној кући Исмета Ђухерића, потпуковника у резерви Војске Републике Српске. Ђухерић је скинуо шињел после Дејтонског споразума, а познат је по томе што се као Муслиман борио на страни Срба. Тако се то може рећи, а суштина је...

Скинуо је шињел, раскопчао опасач, одложио калашњиков и пиштољ и дуго гледао срушену кућу. Жена Ханумица уз њега, ћерка Јасмина и син Дино.

Вечерње новости
Душан СТОЈАКОВИЋ  2/22/2003, 7:18:15 ПМ

НЕСПОРНО је да су све три стране у БиХ одговорне за рат, само је потребно утврдити ко је имао већу одговорност. А за стварно помирење, такође није спорно, први предуслов је да сви они који су починили ратне злочине без обзира на верску и националну припадност одговарају за недела.

Истовремено - казује даље у разговору за “Новости” Јован Дивјак, пензионисани генерал Изетбеговићеве Армије БиХ, сада извршни директор Удружења грађана “Образовање гради БиХ” - свака страна мора да призна своје злочине, а не да их таји и инсистира само на противничкој кривици.

 

 

Репортер, Бања Лука, Република Српска
бр. 161, 23. мај 2001.

Ексклузивно: необјављени разговор РТРС-а

РАТНИ ЗОВ РЕИСА ЦЕРИЋА

Ексклузивно: Забрањене изјаве реис-ул-улеме Мустафе Церића РТРС-у

Церићево поимање Срба

"Није проблем ни у политизацији, него је проблем у унутрашњој болести коју тренутно српско-православни народ има." А онда је још једном поставио дијагнозу: "Ово је најбољи савјет и најбоље што им се може казати. Јер и дрогаши  када су дрогирани, никада не признају да су дрогирани"

Игор Гајић

Фантомски интервју реис-ул-улеме Мустафе Церића, за којег сви знају, а нико га,  захваљујуци бројним блокадама, није ни ћуо ни видео, више је него заслужио да  угледа светлост дана. Репортер је дошао до интегралне верзије интервјуа или изјаве на  аудио-запису, али је реисово надахнуће трајало 26 минута, у којима се веома често и понављао, нарочито у деловима када је давао дијагнозе православном народу  и његовим политичарима.

 

 

Објављено у броју 144 ДАНА, 3. март / ожујак 2000.
Пише: Владо Мркић

Исмет Ђухерић био је први командант јединице Војске Републике Српске "Меша Селимовић", у чијем су саставу били углавном Муслимани из села са подручја општина Босански Брод и Дервента. Ова јединица "Муслимана са кокардама", како су је неки називали, била је и до данас остала једна од великих контроверзи протеклог рата. За Дане Исмет Ђухериш по први пут износи до сада широј јавности непознате детаље о збивањима чији је учесник и свједок био

ДАНАС ИСМЕТ ЂУХЕРИЋ ЖИВИ СА СУПРУГОМ Ханумицом у селу Сијековац код Босанског Брода. Запослен је у Рафинерији нафте, гдје ради и његова кћерка. Не рачунајући неколико мјесеци избјеглиштва уоближњим селима Дубочац и Кобас, то је данас једина муслиманска породица која је цијели рат провела у Сијековцу.