Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Сведочанства arrow Вечерње новости: Ја нисам издајник
НАЈМАЊЕ 7.432 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, места рођења и смрти - и још 856 несталих. То нису коначане бројке.
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Вечерње новости: Ја нисам издајник Штампај Пошаљи
Понедељак, 24 фебруар 2003
Индекс чланака
Вечерње новости: Ја нисам издајник
Страна 2
Вечерње новости
Душан СТОЈАКОВИЋ  2/22/2003, 7:18:15 ПМ


НЕСПОРНО је да су све три стране у БиХ одговорне за рат, само је потребно утврдити ко је имао већу одговорност. А за стварно помирење, такође није спорно, први предуслов је да сви они који су починили ратне злочине без обзира на верску и националну припадност одговарају за недела.

Истовремено - казује даље у разговору за “Новости” Јован Дивјак, пензионисани генерал Изетбеговићеве Армије БиХ, сада извршни директор Удружења грађана “Образовање гради БиХ” - свака страна мора да призна своје злочине, а не да их таји и инсистира само на противничкој кривици.
 
 
Да ли након свих накнадних сазнања и даље мислите да је то био “Ваш“ рат?

- Људи су и у овом као у сваком другом рату изманипулисани, јер понуди се нека идеја за коју се једноставно залепите. Лично сам био разочаран што ЈНА није ушла у Словенију, пошто сам тада био индоктриниран и чврсто вероватно да та република руши Југославију. Касније ми је постало јасно да је то било само проба за оно следеће - Хрватску и БиХ. Према мојим сазнањима све је почело тако што је рођена идеја стварања државе у којој ће опет доминирати, условно речено - “ала”, односно нови Тито - Милошевић и клика око њега, да би он створио на другој страни Туђмана и Изетбеговића који су рекли - па и ми можемо бити газде у некаквим својим државама. Жао ми је што идеја о историјском споразуму између муслимана и Срба у јануару 1992. године није реализована, јер то је била прилика да се избегне рат. Када је о мом учешћу у рату реч, морам да кажем да сам учествовао у одбрани људских права и живота. Било би неморално отићи и не бранити оно што мислим да је моје, јер ту живим 37 година и савест ми је налагала да останем са страдалницима ма како се они звали.


УВЕРЕЊЕ

ВАШ ангажман на бошњачкој страни у рату повезује се са предратним судским процесом против Вас у ЈНА.

- Још у септембру 1991. године, а на захтев штаба Територијалне одбране Кисељака и председника те општине, донео сам одлуку да се оружје - стотину цеви и 20.000 метака да тамошњој полицији. Наравно, то није требало да урадим на своју руку, јер је о томе морао да одлучи командант ТО републике БиХ, генерал Драго Вукосављевић. У то време Влада БиХ је донела одлуку о повећању борбене готовости због рата у Хрватској и сматрао сам да треба да помогнем полицији.

Захтевало се да се то оружје врати, али пошто то није учињено, осуђен сам на девет месеци затвора, условно две године. Пресуда је изречена у децембру 1991. и ја сам до априла следеће године очекивао да будем послат у затвор.

Кисељак је већ била “хрватска” општина...

- Пошто сам остао овде, онда су из Београда стизале поруке да Јова није хтео с ЈНА зато што је од “усташа” добио 80 хиљада марака. А, војни тужилац Будо Чорлић ми је рекао да сам будала што нисам оружје дао српској општини Хан Пјесак већ усташама. Нисам морао да дам то оружје, али сам мислио да треба да помогнем Босни и Херцеговини.

Као Србин у врху војске чији је главни командант био вођа бошњачког националног покрета, били сте од првог дана рата веома експлоатисани као медијски доказ да је Армија БиХ наднационална, а да Изетбеговић води ненационалну политику. Веровали сте у то?

- Прихватио сам идеју мултинационалне БиХ, и заиста сам веровао да тако нешто може да заживи. У првих шест месеци рата у Армији БиХ је било 12 одсто Срба и 18 процената Хрвата, а полиција је била још измешанија. Нисам био изманипулисан. Кажете да су ме искористили. Па, сам сам се шалио на свој рачун. Када сам с Алијом у септембру 1992. године ишао у Америку, рекао сам да ме он уствари водао као српску мечку да би показао да има Срба у Армији БиХ. Међутим, моје присуство је помогло да бар за један проценат буде мање глупости у Армији БиХ и ван ње.

Кажете да сте пола године веровали у мултиетничку БиХ, али већ у мају 1992. године, како је недавно приказала телевизија Федерације БиХ, у Травник су дошли први муџахедини, а неки Бошњаци тврде да је исто било и у Високом.

- Можда ја о томе немам праве информације. За муџахедине сам сазнао од генерала Расима Делића у јулу 1993. године. Тада смо тражили да се они ставе под контролу Армије БиХ. Муџахедини су сво време били прича за себе али под командом Другог и Трећег корпуса Армије БиХ. Било их је 300-400 и половина њих су били обавештајци. Алија је знао рећи да су их послали Хрвати. Мада постоје и другачије информације, али ја говорим само о ономе што сам сазнао.


ИКЕБАНА
 
У постдејтонском интервјуу сарајевском “Свијету”, први пут сте јавно протестовали на тему манипулације Вама. Цитирам: “Свијестан сам да служим Изетбеговићу као икебана коју износи на сто према потреби. Када долази неко са Запада брже ме позову на састанак и онда се ја залажем и причам како има Срба и Хрвата у Армији БиХ, а када дођу из исламских земаља онда ме нигде нема. Нажалост, то је тако...”. Од када Вас је заправо Изетбеговић третирао као икебану, односно да ли сте од почетка рата па до Дејтона били у прилици да користите ваша знања и вештине?

- Није то први пут да сам о томе говорио. Три пута сам подносио оставку, писао писма Изетбеговићу не слажући се с оним што се дешавало у армији. Урадио сам, ипак, директиву о одбрани БиХ. Али, ни чињеница да сам десет година био наставник тактике није помогла да учествујем у планирању борбених дејстава. Са групом из штаба у априлу 1993. године направили смо план деблокаде Сарајева, али нико на то није реаговао. Касније нисам учествовао, јер генерали Делић, Муслимовић и Врањ нису имали поверења не само у мене него и у своје официре.

 

 
< Претходни   Следећи >