Институт за истраживање српских страдања у XX веку

04/06/2017 |  11:35 | РТРС |  СРНА

Предсједник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић предао је издавачу рукопис од око 600 страница за књигу "Досије Сарајево" која говори о страдању сарајевских Срба, са посебним освртом на страдање 1.241 Српкиње, које су тамо мучене и убијане на најсвирепији начин.

Он је у изјави Срни навео да је у БиХ током протеклог рата убијено 3.957 жена, што значи да их је само у Сарајеву убијено 40 одсто и да су биле Српкиње.

"То је више него стравично", рекао је Иванишевић.

Миливоје Иванишевић, оснивач и председник Института за истраживање српских страдања у XX веку, гостовао је у емисији „Под знаком питања“, радија Слово љубве у четвртак, 17. марта 2017. године. Преносимо најаву радио програма Слово љубве и везу до звучног записа овог разговора.

Миливоје Иванишевић, књижевник и историчар, оснивач и председник Института за истраживање српских страдања у XX веку, члан Сената Републике Српске представља своју најновију књигу "Геноцид над Србима, Сарајево 1992-1995, сведочења преживелих логораша" и говори о страдању наших људи током грађанског рата. Госта питамо зашто је међународна заједница сарађивала са Муслиманима, зашто се и у Србији данас говори да су Сарајево разорили Срби и како су бебе и старице мучене у сарајевским казаматима. "Наш циљ је био да опстанемо у Босни и Херцеговини", каже Иванишевић.

Целу емисију можете чути на овој вези:
http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13211

Три пута су представници српске нације у прошлом веку склапали и потписивали мировне уговоре по којима су на овим балканским просторима стваране нове, или обнављане и прекрајане претходне државе. Сваком мировном уговору претходиле су тешке године великих ратних страдања: људски губици, уништена материјална и културна добра, окупација, глад и терор. Али увек је то окончавано изгоном окупатора, а тиме и укидање терора и, што је за државу и народ посебно важно, сачуваних територија. После тога би, по уобичајеном редосладу, следила међународа мировна конференција и потписивање мировног уговора. Тако је створена, прекрајана и обновљена Југославија, а на крају века у Рамбујеу створена је и Република Српска. Међутим, предмет нашег интересовања није прекрајање или стварање нових држава већ људски губици српског народа који су уграђени у темеље Југославије и, после Рамбујеа и Париза крајем 1995. године, у темеље Републике Српске.

Нашу пажњу је привукла чињеница да у том истом веку ни једном није направљен биланс људских губитака које је поднела српска нација. Годишњица Рамбујеа је пригодна прилика кад можемо да се посветимо успомени на своје покојнике из прошлих времена. Овај трећи, или дејтонски, мировни уговор потписан је на крају двадесетог века, а то је раздобље кад можемо коначно сабрати и исказати сва своја страдања у претходних сто година. Иза нас су остали тешки оружани сукоби и два светска рата. Реч је о тешком билансу српских страдања најтешње везаних и за југословенску државу и њену судбину. При том свако помињање страдања које је имао српски народ у свеједно ком рату или временском раздобљу подразумева сва подручја и територије бивше заједничке државе на којима је српски народ живeо: Србију, Косово и Метохију, Хрватску, Војводину, Босну и Херцеговину, Црну Гору.

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Муслимани су само у првој ратној години убили више лица српске националности него што су их убили фашисти за време немачке окупације током Другог светског рата

Геноцид над Србима у Сарајеву и грађански рат у Босни и Херцеговини започео је 1. марта 1992. у недељу када су у центру Сарајева муслимански екстремисти с улице отворено пуцали на српску цркву и сватове.  Том приликом су убили старог свата Николу Гардовића, само зато што је србин и хришћанин. То је био знак за општи напад на Србе, а Сарајево је претворено у највећи концентрациони логор  после Другог светског рата у коме су муслимани убили 7019 Срба, што је знатно више него што их је за време Другог светског рата убио познати крволок, Хрват Анте Павелић. У току истог месеца, марта 1992 .год. извршени су масовни покољи Срба у Бос. Броду, Сијековцу, западној Херцеговини, на Купрешкој висоравни...То је принудило Србе на самоодбрану и они су се, више самоиницијативно него организовано, прихватили оружја да би предупредили геноцид из времена НДХ, да спрече масовне покоље који су над њиховим прецима извршили хрватски фашисти кад је само у Јасеновцу свирепо побијено преко 800.000 српских цивила, претежно похапшених у БиХ, а међу њима и преко 30.000 српске деце.

19. марта 2017 | Недељник Афера | Срећко Миловановић

Оно што су проживљавали Јевреји у варшавском гету током Другог светског рата, проживљавали су Срби у Сарајеву од 1992. до 1995.

Двадесет и две године након Дејтонског споразума, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини, духови на овом делу Балкана се не смирују. Ратне варнице из бошњачког дела Председништва БиХ већ недељама уносе немир међу грађане Босне, али и читавог региона и нова со се сипа на рану која још није зацелила од ратних сукоба пре две деценије. Оснивач и председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку Миливоје Иванишевић, који је недавно објавио књигу „Геноцид над Србима у Сарајеву 1992-1995: Сведочења преживелих логораша“ у интервјуу за „Аферу“ говори о потресним сведочанствима Срба који су преживели трогодишњу голготу у Сарајеву и анализира ситуацију у Босни данас.

-Ова књига је настајала претходних година из жеље и намере да се страдања и патње Срба у Сарајеву од 1992. до 1995. не забораве и остану незабележена за будуће генерације. Књигу је требало пре три године да објави „Службени гласник“, али се то стално одлагало под образложењем да се нема средстава и на крају је овај зборник изашао захваљујући једној приватној издавачкој кући која је показала спремности и воље да овакво штиво угледа светлост дана и хвала им на томе – каже на почетку разговора Миливоје Иванишевић.

У емисији „Истина о“ телевизије КЦН (Коперникус) 10. марта говорили су аутор књиге „Геноцид над Србима Сарајево 1992-1995, Сведочења преживелих логораша“  Миливоје Иванишевић  и Саво Штрбац, директор Документационо-информативног центра "Веритас".