Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Сведочанства
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
 

Остављен и заборављен Штампај Пошаљи
Понедељак, 20 април 2009
ЦВЕТКО РИСТИЋ ИЗ СКЕЛАНА, КОМЕ СУ ЗЛИКОВЦИ НАСЕРА ОРИЋА ПОБИЛИ ЦЕЛУ ПОРОДИЦУ, ЖИВИ ПРЕПУШТЕН САМ СЕБИ

 

Остављен и заборављен
 
Цветко Ристић из села Кушићи код Скелана, онај дечак коме су јануара 1993. године Орићеви у дану побили Цветко Ристић из Кушића, Скеланиоца, мајку, брата и једину сестру, и оставили га без игде икога на свету, и данас је сам, без икога. Живи у селу у недовршеној кући на којој се још виде рупе од граната. Остављен и заборављен од Србије, Српске, од свог народа, од државе, друштва да једва саставља крај са крајем. Баш онако као што је у Србији после ратова сиротиња увек остављана да сама вида своје ране.
 
Пре неки дан нашао сам га у селу, усред узоране њиве, крај куће.

  - Јуче сам узео комшијине волове и рало, преорао овај комад земље, да посејем мало кромпира, лука, пасуља, да имам за зиме...

Детаљније...
 
Мајци срце препукло Штампај Пошаљи
Субота, 02 септембар 2006
Вечерње новости  | П. ВАСОВИЋ | 01. септембар 2006.

Деса Стојановић из околине Зворника није могла да преболи смрт сина. Једанаестогодишњи Слободан усмрћен 1992. на најсуровији начин, а убица и даље на слободи. Отац каже да су дечаку руке одсечене до лаката

НА вечно почивалиште, у хумци поред свога сина Слободана, отишла је Деса Стојановић из Дрињаче код Зворника. Испратили су је супруг Илија, ћерка Слађана, родбина, комшије...

Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. када је имао само 11 година. Чак би се могло рећи: издахнуо је 1992, а убијали су га свих ових 14 година, и њега и његове родитеље.

- Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино срце, а и ја не знам како сам још жив. Отишла је у великим мукама, болу и патњи за сином. Лечење у Београду и сва пажња лекара нису јој помогли - каже Илија.

Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице, живи на слободи, далеко од правде која, изгледа, нема намеру ни да је тражи. Елфете је имала 32 године када је масакрирала Слободана. Он је покушај да спасе свог пса платио главом.

Детаљније...
 
Рат вредности: Дечак и његова куца Штампај Пошаљи
Субота, 05 новембар 2005
Вечерње новости | Пише: Жељко Вуковић | 05. новембар 2005.

ЊЕГОВО име је Слободан Стојановић...
Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену.


У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације...

Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља... Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.

На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку...

Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко... А онда све надјача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту...

Детаљније...
 
Вечерње новости: Бранио своје, туговао за Југом Штампај Пошаљи
Среда, 26 фебруар 2003
Вечерње новости
Властимир ПОПОВИЋ - Никола СМИЉИЋ  2/23/2003, 6:31:50 ПМ

Бранио своје, туговао за Југом


Исмет Ђухерић
 Исмет Ђухерић
СРПСКИ БРОД - Рат у Босни и Херцеговини је почео овде, не у Сарајеву и не 6. априла, већ 3. марта 1992. године. Крв је прво отекла у Саву, а не у Миљацку.

Село Сјековац, предграђе Брода, разговарамо у обновљеној кући Исмета Ђухерића, потпуковника у резерви Војске Републике Српске. Ђухерић је скинуо шињел после Дејтонског споразума, а познат је по томе што се као Муслиман борио на страни Срба. Тако се то може рећи, а суштина је...

Скинуо је шињел, раскопчао опасач, одложио калашњиков и пиштољ и дуго гледао срушену кућу. Жена Ханумица уз њега, ћерка Јасмина и син Дино.
Детаљније...
 
Вечерње новости: Ја нисам издајник Штампај Пошаљи
Понедељак, 24 фебруар 2003
Вечерње новости
Душан СТОЈАКОВИЋ  2/22/2003, 7:18:15 ПМ


НЕСПОРНО је да су све три стране у БиХ одговорне за рат, само је потребно утврдити ко је имао већу одговорност. А за стварно помирење, такође није спорно, први предуслов је да сви они који су починили ратне злочине без обзира на верску и националну припадност одговарају за недела.

Истовремено - казује даље у разговору за “Новости” Јован Дивјак, пензионисани генерал Изетбеговићеве Армије БиХ, сада извршни директор Удружења грађана “Образовање гради БиХ” - свака страна мора да призна своје злочине, а не да их таји и инсистира само на противничкој кривици.
 
 
Детаљније...
 
Репортер: РАТНИ ЗОВ РЕИСА ЦЕРИЋА Штампај Пошаљи
Субота, 26 мај 2001
Репортер, Бања Лука, Република Српска
бр. 161, 23. мај 2001.


Ексклузивно: необјављени разговор РТРС-а

РАТНИ ЗОВ РЕИСА ЦЕРИЋА

Ексклузивно: Забрањене изјаве реис-ул-улеме Мустафе Церића РТРС-у

Церићево поимање Срба

"Није проблем ни у политизацији, него је проблем у унутрашњој болести коју тренутно српско-православни народ има." А онда је још једном поставио дијагнозу: "Ово је најбољи савјет и најбоље што им се може казати. Јер и дрогаши  када су дрогирани, никада не признају да су дрогирани"

Игор Гајић

Фантомски интервју реис-ул-улеме Мустафе Церића, за којег сви знају, а нико га,  захваљујуци бројним блокадама, није ни ћуо ни видео, више је него заслужио да  угледа светлост дана. Репортер је дошао до интегралне верзије интервјуа или изјаве на  аудио-запису, али је реисово надахнуће трајало 26 минута, у којима се веома често и понављао, нарочито у деловима када је давао дијагнозе православном народу  и његовим политичарима.
 
 
Детаљније...
 
Чета поштених агресора Штампај Пошаљи
Понедељак, 20 март 2000
Објављено у броју 144 ДАНА, 3. март / ожујак 2000.
Пише: Владо Мркић


Исмет Ђухерић био је први командант јединице Војске Републике Српске "Меша Селимовић", у чијем су саставу били углавном Муслимани из села са подручја општина Босански Брод и Дервента. Ова јединица "Муслимана са кокардама", како су је неки називали, била је и до данас остала једна од великих контроверзи протеклог рата. За Дане Исмет Ђухериш по први пут износи до сада широј јавности непознате детаље о збивањима чији је учесник и свједок био

ДАНАС ИСМЕТ ЂУХЕРИЋ ЖИВИ СА СУПРУГОМ Ханумицом у селу Сијековац код Босанског Брода. Запослен је у Рафинерији нафте, гдје ради и његова кћерка. Не рачунајући неколико мјесеци избјеглиштва уоближњим селима Дубочац и Кобас, то је данас једина муслиманска породица која је цијели рат провела у Сијековцу.
 
 
Детаљније...
 
<< Почетак < Претходна страна 1 2 3 4 5 6 7 Следећа страна > Крај >>

Резултати 43 - 49 од 49