Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Недеља 05.02.2017 | Б. Миличић - Вести

После више од две деценије, изгубиле смо наду у правду, а све више страдалница диже руку на себе због траума изазваних силовањем и злостављањем по логорима

У Средњошколском центру у Броду, где је у време рата био један од логора за Србе, 7. децембра 2012. основано је Удружење жена жртава рата Републике Српске. На том састанку је било 36 жена које су преживеле ратну тортуру у бројним логорима које су држали Бошњаци и Хрвати у тадашњој Босни и Херцеговини. Председница овог удружења, и сама жртва тортуре, Божица Живковић-Рајилић, каже да данас ово удружење има 457 чланица, али и да је још око 1.000 жена са простора Републике Српске преживело исти пакао.

Председница на све начине покушава да одржи у животу ово удружење, прво и једино овакве врсте у РС. Помоћи од званичних институција има веома мало и све се свело на једнократне новчане прилоге. Због тога је Божица Живковић-Рајилић недавно била у Минхену са жељом да се српској дијаспори обрати за помоћ.

Драган Вујичић | 07. новембар 2016 | Вечерње новости

Владо Драгојловић, за "Новости", о злочинима ХВО чији су виновници недавно ухапшени у Орашју. У сабирним центрима су нас брутално тукли, многи су се сексуално иживљавали

ЛОГОРИ у Орашју били су последњи круг пакла. Ја сам један од оних 1.300 Срба који су заробљени маја 1992, када су нам овлашћени представници Европске заједнице обећали да ће нам омогућити да напустимо три села у окружењу у бродској општини уколико предамо оружје. Уместо да нас Хрвати пропусте до српске територије, спровели су нас за Оџак, у већ припремљене логоре. Ту креће пакао који је за мене трајао тачно седам месеци и деветнаест дана, док нисам размењен.

Овако, за "Новости", сведочи Владо Драгојловић, један од многих босанских Срба који су претрпели стравичну тортуру припадника хрватске војске, међу којима су била и десеторица ухапшених почетком прошле недеље у БиХ. Они се терете да су као припадници структура ХВО у Орашју, као и стражара у логорима и затворима, починили ратне злочине над великим бројем Срба с подручја Орашја и из околних места од маја 1992. до јула 1993. године.

Звијери из војног затвора у Мостару били су као лешинари жељни крви, која је прштила посвуда около и отицала у сливник као у најстрашнијим хорор филмовима...

ТРЕБИЊЕ, 2. НОВЕМБРА /СРНА/ - Војни затвор у Мостару био је мјесто најстрашнијих злочина нас Србима - крв и јауци били су свакодневни призори током 1992. године.

Тада шездесетпетогодишњи Мулутин Супић са Чемерна, из општине Гацко, био је мета највећих батина и удараца, свједочи Мостарац, који је био у истом затвору притворен.

Бојећи се за своју и безбједност своје породице, као и усљед сталних пријетњи, овај свједок желио је да му се име /познато агенцији Срна/ не помиње, али подсјећа да му ово није први пут да прича о страшним мукама, нељудском иживљавању и данима када су се затворени људи молили да буду мртви.

Субота 28.05.2016 | Ђ. Баровић - Вести
Хашко тужилаштво подигло је оптужницу против првог председника РС др Радована Караџића 1995. године, а од следеће године до 2008. постао је неухватљив за бројне полиције, тајне службе, ловце на уцењене главе...

У ексклузивном интервјуу за "Вести", првом иступу у медијима пошто је првостепено пресуђен на 40 година затвора, Караџић открива да је, кад је схватио да је изигран споразум који је имао са Ричардом Холбруком, био спреман да се преда Хашком трибуналу, али да је НАТО тада одлучио да га ликвидира као "непожељног сведока".

Инсистирате на договору који сте имали са Холбруком. Како је могуће да тај "папир" не постоји?

- Већ и врапци знају да је постојао споразум, али, како рече покојни председник Слободан Милошевић, велике силе не стављају све на папир. Ако им се не верује, онда нису велике силе. Верујем, и имам индиција да је Холбрук покушао да оствари свој део споразума, али да му није успело. Можда више није био толико моћан. Али, кад је то схватио, појачао је оштру реторику против мене. НАТО је покушао да ме ликвидира да не бих дошао у Хаг јер сам био спреман да дођем кад је Холбрук изневерио. Доказе имамо и од саме Карле дел Понте, пуштали смо их у судници. Питам се који ће им председник сад веровати у разне понуде и погодбе.

Ђ. Баровић - Вести | 26.05.2016.
Признаје да је био бесан као рис. Очекивао је све, али не да га хашке судије осуде на једну од најдужих затворских казни.

Данас, два месеца по изрицању првостепене пресуде и после гомиле измишљених интервјуа које је наводно дао, др Радован Караџић, први пут за неки медиј објашњава на чему заснива свој оптимизам да ће у жалбеном поступку ипак победити Хашки трибунал, али открива и низ "пикантерија" из периода када се скривао.

Ваши адвокати тврде да сте "психички лоше". Како сте?

- Ја сам психички управо онако како бих требао бити - бесан као рис. Када би било другачије, тада бих био "психички лош", то јест неадекватан.

Вечерње новости | Драган Вујичић | 7. фебруар 2016.

Александар Дорин о робијању у затвору у Базелу због писања о ратним догађајима у Подрињу: Месецима ислеђиван, а после притиска јавности пуштен без оптужнице. Ухапшен под окриљем ноћи, везаних руку, ногу и очију

АЛЕКСАНДАР Дорин, швајцарски публициста са српским коренима, аутор три књиге о догађањима око Сребренице 1995, који је од 16. јуна 2015. до почетка новембра држан у затвору у Базелу, најзад је у Београду!

Публициста је пуштен пошто је Тужилаштву у Базелу стигло на хиљаде писама српске дијаспоре и пошто се и Организација за заштиту људских права из ове земље, на челу са Хелгом Шоп, заинтересовала за његов случај. Највећи посао ипак је обавио адвокат Едмунд Шоненбергер, који је алармирао адвокатску јавност Европе, и адвокат Стефан Сутер, из Базела, који га и даље заступа.

Милорад Костић из Фоче 20 година настоји да кривци за убиство Срба из Црквина одговарају пред судом и суочава се са невјероватним опструкцијама - тако му је главни кантонални тужилац у Горажду Мирсад Билајац рекао да "не зна да постоји село Црквине"...

ФОЧА, 3. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Убиство 11 српских цивила из горажданског села Црквине правно и чињенично јесте јасан случај, али Tужилаштво БиХ још није подигло оптужнице против починилаца овог ратног злочина, упозорава рођак убијених Милорад Костић из Фоче.

Према свједочењима преживјелих Срба, али и муслимана, десет српских мушкараца из Црквина је у мају 1992. године, на основу наређења војног командира за то подручје Османа Субашића, одведено у полицијску станицу у Витковић, а на путу за станицу убијени су Радивоје Делић и Перо Шекарић.

Костић наводи да су преосталих осам српских цивила провели два мјесеца у полицијској станици у Витковићима, чији је командир био Осман Радмиловић, а крајем јула су, под окриљем ноћи, погубљени на непознатој локацији.

"Убијени су мој ујак Данило Делић, мајчини стричеви Новица, Јово, Нико и Радивоје Делић, наши рођаци Угљеша Жмугић и његов син Никола, Перо Шекарић, Милутин Пејовић и Љубо Матовић", наводи Костић за Срну.

Док су мушкарци били у затвору, у селу је остало пет жена и један старац, које су мјесецима даноноћно тукли и злостављали Хедин Џамбеговић, Мурат Поповић и Идриз Златић.