Институт за истраживање српских страдања у XX веку

ТУГА НЕ НАПУШТА КУЋУ СТАРИЦЕ ДОБРИНЕ ПРОДАНОВИЋ ИЗ СЕЛА КРАЈ БРАТУНЦА

Срце ми се и данас кида, каже старица, чија је слика с лобањом мртвог сина 1993. обишла је свет, а западни медији је представили као муслиманку.

Потресна слика из   1993. године

У свакој дубокој бори на лицу старице мајке Добрине Продановић препознаје се по једна година туге. Туге која жеже попут вулкана, бола који коси као ураган. Само су очи остале исте као оне из маја 1992. године. Из њих сузе никако да стану. Само по тим очима могуће је у скрханој старици препознати мајку Добрину која у рукама држи лобању сина, купајући је сузама. Слика је обишла цео свет. Српска мајка, завијена у црно, која љуби лобању мртвог сина, представљена је као муслиманка.

- Није хтео мој Живан да остави огњиште. Није веровао да му зло могу учинити они што је с њима у школу ишао, тајне делио. Убише га душмани на кућном прагу, у дворишту.

Сарајево 06. 12. 2012 | ПРЕС РС

Шокантно - Забрањена сведочења српских логораша (2) - Радојка Пандуревић о страхотама у логору "Силос"

Услови живота у логору "Силос" били су испод сваке нормале. Могао је да уђе ко год је хтео и да убије кога хоће... Свакодневно су одјекивали јауци, крв се лила низ зидове ћелија, а батинања су трајала док жртве не падну у кому. Дневно смо добијали по комадић хлеба и пет-шест кашика киселе чорбе коју нису могле да једу ни животиње, а камоли људи. Касније смо сазнали да су стражари уринирали у чорбу и давали нам да је једемо.

ПРЕЖИВЕЛА ПАКАО Радојка Пандуревић

Стравичан исказ Српкиње Радојке Пандуревић. која је у муслиманском логору "Силос" у Сарајеву провела више од 1.100 дана, међутим, за судије Хашког трибунала није био интересантан и нису хтеле да чују ни реч о томе. Подсетимо, Пандуревићева је крајем прошлог месеца сведочила у процесу против првог председника РС Радована Караџића, али хашке судије су одбациле све делове њеног писаног исказа у коме је навела какве је страхоте преживела, јер су оцениле да то "није релевантно за тачке које се налазе у оптужници".

Бањалука 05.12. 2012 | ПРЕС РС

ЕКСКЛУЗИВНО - ЗАБРАЊЕНА СВЕДОЧЕЊА СРПСКИХ ЛОГОРАША - БРАНИСЛАВ ДУКИЋ ОТКРИВА ШТА ТРИБУНАЛ НИЈЕ ХТЕО ДА ЧУЈЕ

Хашки трибунал је своју антисрпску природу на најодвратнији начин доказао крајем прошлог месеца, када је председнику Савеза логораша РС Браниславу Дукићу и бившој логорашици Радојки Пандуревић забранио да говоре о страдању и голготи кроз коју су прошли током рата у муслиманским логорима у Сарајеву.

Пресс РС ексклузивно преноси забрањену истину о страхотама за које трибунал неће да чује, да крвницима и мучитељима, које је опрао од сваке одговорности, не би угрозио ореол "светаца" додељен бесрамним пресудама Теодора Мерона и осталих хашких "кадија".

Председник Савеза логораша РС Бранислав Дукић каже да је током тамновања био изложен мучењу нечувеном за крај 20. века. Дукић тврди да су муслимански мучитељи у Сарајеву ишли толико далеко да су у логор чак послали и робијаша да га силује!

15/11/2012 | 08:42 | Глас Српске

Годинама сам указивала на ту локацију, али нису хтјели да врше ексхумацију. Мог Слободана су одвели из куће и убили, јер су мог Слободана сви знали као угледног Сарајлију. Убили су га заједно са Станом Шеховац и инжењером Гојковићем управо на том мјесту.

Нада Самарџић, супруга сарајевског кантаутора Слободана Самарџића, чији су посмртни остаци, како се претпоставља, пронађени у уторак у масовној гробници код РТВ дома у Сарајеву, тврди да је Машовић крив за скривање гробница.

Слободан Самарџић је одведен из стана и убијен као цивил у мају 1992. године. Полиција је тада извршила увиђај и фотографисала леш, али је тијело, као и полицијски спис, мистериозно нестало.

- Надам се да ће Слободан послије 20 година бити ексхумиран из гробнице на Aлипашину пољу. Послије увиђаја намјерно је нестао и спис и документација о злочину, јер мој Слободан није био анониман. Имам фотографију са увиђаја послије убиства коју ми је дао човјек из МУП-а који га је препознао - каже Нада Самарџић.

Додаје да у УН постоји цијели низ фотографија са увиђаја послије злочина.

Агенције - 05.09.2012 15:52 Видео

САРАЈЕВО - Посмртни остаци једне од првих жртава ратних злочина муџахедина у БиХ, дјевојчице Мирјане Драгичевић - која је прије 20 година прво силована, а потом убијена - сахрањени су данас на гробљу на Сокоцу код Сарајева.

Из МУП-а Републике Српске указују да, упркос доказима, ниједан ратни злочин муџахедина још није процесуиран у Тужилаштву БиХ, а да власти БиХ углавном депортују муџахедине у афро-азијске земље, иако су поједини осумњичени за злочине.

Мирјана, која је кад је убијена у селу Доња Биоча децембра 1992. имала девет година, била је сахрањена у оближњем Илијашу, али су на захтјев њене мајке - која је главни свједок злочина - посмртни остаци данас пребачени на Соколац.

Мајка, Рада Драгичевић, испричала је истражиоцима да су јој у кућу, у којој је живјела са мајком, тетком и двоје малољетне дјеце, тог јутра - 28. децембра 1992 - упала тројица муџахедина.

Кћерку су одмах одвојили у сусједну просторију, гдје су је брутално силовали, а потом убили хицима из ватреног оружја. Раду су тешко ранили, хицима у стомак, а њен малолетни син преживио је сакривен испод кревета.

29. 07. 2012. 13:03h | Ђ. Баровић - Вести | фото: Н. Јојић

Не зна се тачно шта је било стравичније у тој причи старој тачно 20 година. Да ли то што нико досад није одговарао за злочин или то што је једно људско биће страдало само зато што је покушало да из ратног вихора спасе свог кућног љубимца.

Не зна се ни да ли је било језивије то што је један живот нестао у ритуалном убиству које је пратила музика шоте или то што је у питању 11-годишњак, дете које још није ни схватило шта је то живот.

Прича о дечаку Слободану Стојановићу из Доње Каменице код Зворника леди крв у жилама, мада је универзална прича о огромној љубави људи и животиња, али и о трагедији коју сваки рат доноси.

Центар за истраживање злочина над српским народом својевремено је покренуо акцију да трагична Слободанова судбина буде овековечена. Љубиша Ристић из ове организације са седиштем у Београду каже да је пре четири године завршена скулптура "Дечак и пас".

 

Документи | Уредништво | maj 24, 2012 u 23:41 | Печат

Поводом двадесет година од злочиначке акције у Сарајеву (напад на војни конвој ЈНА у Добровољачкој) преносимо исповест Душка Питмана, Земунца, кога су муслимански припадници МУП-а Босне и Херцеговине и Патриотска лига осудили на смрт

Починиоци стравичног злочина над Тузланском колоном 15. маја 1992, којем је претходио исто тако испланиран напад на војнике и старешине ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву 2. и 3. маја 1992, ни после 20 година нису кажњени упркос бројним доказима и сведоцима. Један од њих је и Земунац Душко Питман, он је осуду на смрт од муслиманских припадника МУП-а Босне и Херцеговине и Патриотске лиге успео да избегне, али га зато већ две деценије полако и сигурно убијају ноћне море од преживљеног пакла и беспомоћност пред истином да су чак и процесуирани злочинци, какав је Илија Јуришић, ослобођени сваке одговорности.

„Злочин без казне подстиче џелате да ликују над својим жртвама, и пружа им уверење да и убудуће могу некажњено да убијају и муче. Чини се да домаће правосуђе, као и међународна заједница, потврђује да му српске жртве не значе ништа, о чему сведочи и неодговорност до данашњег дана за стотине хиљада Срба побијених у јасеновачким и свим другим јамама братске државе. Од злочина у Тузли изгубио сам војничку част, а од свега што је уследило после тога и свако људско достојанство“, прича Питман.