Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Укључите се...

Петнаестак година после завршетка рата у Босни и Херцеговини и поред дугогодишњих настојања да обухватимо све српске жртве, свесни смо да наша настојања још нису довела до потпуних резултата. 
 
Сматрамо да бисмо у вашу помоћ могли да успешније окончамо овај одговорни задатак и стога вам упућујемо позив да нам у томе помогнете.   Више...

Помозите

Позивамо Вас да уколико сте у могућности помогнете издања „Института за истраживање српских страдања“ у XX веку. 
 
За динарске и девизне уплате:
Текући рачун: 205-136879-52 
Комерцијална банка Београд
 

Миливоје Иванишевић: Источно Сарајево - ЗАБОРАВЉЕНИ ГРАД Штампај Пошаљи
Недеља, 24 септембар 2017
Вечерње новости, 24. 9. 2017, штампано издање

Миливоје Иванишевић, оснивач и директор Института
Недавно је приликом посете Босни и Херцеговини председник Србије Александар Вучић посетио и Источно, или Српско Сарајево. Изузетно редак догађај за ових скоро три деценије. За све то време разне београдске политичке и државне екипе приликом посета главном граду БиХ заборављале су Источно Сарајево и Србе који од  дејтонског прогона насељавају и живе у том делу града.

У рану јесен 2003. године обнародовани су ближи контакти и непосредна сарадња Београда и Сарајева. То је било време кад су још увек у Сарајеву проналажене и откопаване масовне гробнице. Супротно алармантним ратним извештајима о страдању муслимана у свим гробницама су ексхумирана искључиво тела српских жртава. До тада је већ откривено и откопано више масовних гробница побијених Срба (на гробљу Лав у једној од гробница откопано је 36 тела, у другој 16, трећој 41 и то није све; у селу Чемерно 20 тела, а ту је још двадесетак српских села и гробница:Миље, Ледићи, Тошићи, Кртине, Прача, Кијево, Млини, Хотањ, Требечај, Пријесница, да не набрајамо). Свака масовна гробница је доказ злочина. Такође се знало за преко сто концетрационих логора и да су река Миљацка и злогласна јама Казани на Требевићу, најмасовније гробнице у које је бачено више стотине побијених лица српске националности.

Сва та сазнања као да нису имала неки значај за руководеће људе Београда. Да би доказали да главни град Србије саучествује са ратним и поратним патњама муслимана у главном граду БиХ је на позив градоначелника муслиманског дела града боравила Радмила Хрустановић, председник Скупштине Београда. То је била њена протоколарна посета Сарајеву. Прву даму Београда је пратила репрезентативна свита виђенијих Београђана коју је госпођа Радмила Хрустановић водила. Председница је по повратку у Београд наговестила нове сусрете руководства и виђенијих људи муслиманског Сарајева и Београда, чак и заједничке модне ревије, спортска надметања, концерте и друге манифестације два “пријатељска” града. Љубазан је био и градоначелник Сарајева који се приликом гостовања у Београдау захвалио нама Београђанима и нашој председници на срдачном, скоро братском, пријему и богатим гозбама и проводу не само у Скадарлији, већ и на другим култним местима. Договорени су сусрети, још тешња сарадња и међусобне посете за наредну годину. Ни за једну страну нису постојали ни Српско Сарајево, па чак ни Срби тог града. Ни они на земљи, ни они под земљом.

Формалан разлог за све што се догађало и што је планирано за будућност била је жеља да Београд у границама својих могућности и кроз разне културне, забавне и спортске приредбе обезбеди муслиманском делу града потребна финансиска средства за уклањање мина, или деминирање, са познатог шеталишта и излетишта на Требевићу. Показало се да сарајевске власти немају важнија посла и да приче о српској артиљерији која је током рата разарала град долазе у ред медијских обмана, јер у Сарајеву нема разорених џамија, болница, историјских здања, позоришта или стамбенбих зграда, чак ни бензинских станица. Ни ексхумације масових гробница нису значајне за те власти јер у масовним гробницама нама њихових сународника. Та тематика никад  није дошла на дневни ред јер представници Београда нису показали интересовање за Србе тог града. Потребно је само деминирати и обновити шеталиште да током рата трауматизовани муслимани Сарајева - а то су и бивши команданти војних јединица и концетрационих логора, министри, ратни злочинци и убице - комотно шетају површинама испод којих су, по многим српским слутњама, скривају тајно покопани посмртни остаци у логорима и на другим местима побијених Срба. Захваљујући помоћи Београда, Сарајлије  данас слободно шетају, без страха да ће нагазити на можда и властиту експлозивну направу коју су током рата поставили да не би Срби изненада с те стране ушли у град.

Две године пре описаног догађаја сарајевски Срби су покушали да преко “Удружења  исељених и расељених Сарајлија” прикупе средства и обезбеде потребне дозволе за подизање споменика својим жртвама: страдалим члановима њихових породица, пријатељима, колегама са посла и суграђанима. Тим поводом су 21.08.2001. значи две године пре посете госпође Р. Хрустановић затражили одобрење од Високог представника међунардне заједнице за БиХ Аустријанца Волфганга Петрича, без кога Срби ништа нису смели да предузму. Господин В. Петрич се огласио ненадлежним и подносиоце захтева упутио на  муслиманску управу града. Муслиманско руководство је тај захтев одбило. Две године касније у Београду су примљени као драги пријатељи. Тим одбијањем су поред осталог прикрили огроман фалсификат о броју српских жртава који се још увек одржава у јавности. По њиховој званичној евиденцији у Сарајеву је живот изгубило 3.573  грађана српске националности, а у нашим списковима се налази 7.428, или скоро дупло више, имена Срба који су страдали у овом граду.

Тек кад се сагледа шта су све Срби Сарајева претрпели током рата и шта им се догађало после потписивања дејтонског мировног споразума - од страховитих страдања и жртава до игнорисања од неких представника  властитог народа -  може се сагледати колико за њих и за тај град значи посета председника Александра Вучића. Свакако да је то већ сада у летопису Српског Сарајева уписано великим словима. Он је тиме и нама Београђанима бар донекле ублажио срамоту коју су нам не нашом вољом својевремено нанели наши званични представници.

Миливоје Иванишевић

Вечерње новости, 24. септембр 2017, штампано издање


AddThis Social Bookmark Button
 
Следећи >