Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Укључите се...

Петнаестак година после завршетка рата у Босни и Херцеговини и поред дугогодишњих настојања да обухватимо све српске жртве, свесни смо да наша настојања још нису довела до потпуних резултата. 
 
Сматрамо да бисмо у вашу помоћ могли да успешније окончамо овај одговорни задатак и стога вам упућујемо позив да нам у томе помогнете.   Више...

Помозите

Позивамо Вас да уколико сте у могућности помогнете издања „Института за истраживање српских страдања“ у XX веку. 
 
За динарске и девизне уплате:
Текући рачун: 205-136879-52 
Комерцијална банка Београд
 

Миливоје Иванишевић: Трећи мировни уговор у истом веку – или: Дејтон 1995. Штампај Пошаљи
Четвртак, 06 април 2017
 „Дејтонски мировни споразум двадесет година послије“, Академија наука и умјетности Републике Српске, зборник радова, књига XI , Одјељење друштвених наука, књига 35, Бања Лука, 2016.
Три пута су представници српске нације у прошлом веку склапали и потписивали мировне уговоре по којима су на овим балканским просторима стваране нове, или обнављане и прекрајане претходне државе. Сваком мировном уговору претходиле су тешке године великих ратних страдања: људски губици, уништена материјална и културна добра, окупација, глад и терор. Али увек је то окончавано изгоном окупатора, а тиме и укидање терора и, што је за државу и народ посебно важно, сачуваних територија. После тога би, по уобичајеном редосладу, следила међународа мировна конференција и потписивање мировног уговора. Тако је створена, прекрајана и обновљена Југославија, а на крају века у Рамбујеу створена је и Република Српска. Међутим, предмет нашег интересовања није прекрајање или стварање нових држава већ људски губици српског народа који су уграђени у темеље Југославије и, после Рамбујеа и Париза крајем 1995. године, у темеље Републике Српске.

Нашу пажњу је привукла чињеница да у том истом веку ни једном није направљен биланс људских губитака које је поднела српска нација. Годишњица Рамбујеа је пригодна прилика кад можемо да се посветимо успомени на своје покојнике из прошлих времена. Овај трећи, или дејтонски, мировни уговор потписан је на крају двадесетог века, а то је раздобље кад можемо коначно сабрати и исказати сва своја страдања у претходних сто година. Иза нас су остали тешки оружани сукоби и два светска рата. Реч је о тешком билансу српских страдања најтешње везаних и за југословенску државу и њену судбину. При том свако помињање страдања које је имао српски народ у свеједно ком рату или временском раздобљу подразумева сва подручја и територије бивше заједничке државе на којима је српски народ живeо: Србију, Косово и Метохију, Хрватску, Војводину, Босну и Херцеговину, Црну Гору.

Нажалост, то су у исто време и територије на којима се вековима сучељавају традиционално непријатељски расположени верници три велике европске религије: православни, муслимани и римокатолици. Њихови у Европи или у свету међусобни односи, још чешће њихови сукоби, код нас су увек, не само у двадесетом веку, остављали трајне и погибељне последице.


anursanursanurs 


Прикривање злочина над српским народом траје колико трају и ти злочини. Поред тога, српска страдања су упорно и на све начине оспоравали они који су српском страдању највише допринели. Српске жртве су деценијама, или боље речено током целог двадесетог века, прећутно биле забрањена тема у Југославији. После Другог светског рата доминантна тема, кад је реч о жртвама, били су погинули партизани, комунисти илегалци и цивили страдали као антифашисти. Тако је, поједностављено и вешто, прикривано национално порекло жртава, а тиме су прикривена и огромна страдања лица српске нације и православне исповести до којих је дошло током тог рата.

Основни, а вероватно и једини, мотив за прикривања сваког, па и ратног, злочина је прикривање извршилаца злочина и избегавање њиховог кажњавања. То је довело до апсурдне ситуације да жртве живе у истој држави са својим не кажњеним убицама. То се односи на све југословенске крајеве који су припадали почетком века Аустоугарској и потом, током Другог светског рата, Независној Држави Хрватској. Или, нешто прецизније, реч је о Хрватској, Војводини, посебно Срему, Босни и Херцеговини.

Одсуство казни за злочине које су починили Хрвати и муслимани над грађанима српске националности на новоствореним југословенским просторима током Првог светског рата је оправдавано, или од неких српских политичара тумачено, наводно државним, наднационалним, државнотворним југословенским вишим интересом. После Првог светског рата злочине које су у име Аустроугарске монархије, или под њеним покровитељством, починиле наше комшије, наши суграђани других вера, требало је прећутати у интересу нужног унутрашњег мира, међународне стабилности и афирмације новостворене заједничке југословенске државе. После неколико година су поубијани Срби у раздобљу 1914-1918. година у Хрватској, Босни и Херцеговини и Војводини,  њихова опљачкана и разорена имовина, тзв. велеиздајнички процеси и логори-мучилишта, несвесно или не, трајно гурнути у заборав. Таква судбина је задесила и један од ретких изворних докумената из тог времена. То је „Црна књига“ Владимира Ћоровића. Не можемо себи дозволити да не поменемо неспорну чињеницу засновану на подацима надлежне Аустоугарске администрације у Босни и Херцеговини. „ У годинама 1914 -1917. умрло је у Босни и Херцеговини, по службеном саопштењу, 100.986 деце испод десет година... У извесним парохијама разлика је између случајева смрти и порода необично велика, понекад двоструко већа, нарочито од 1916. унапред.“[1]  Као што се види  реч је о парохијама, а то значи о српским општинама и насељима, српским породицама и страдалој српској деци.

Злостављање Срба за време аустроугарске окупације, поготово у годинама рата, мало се разликовало од зулума из османлијског, за Босну и Херцеговину не тако давно минулог времена.

Жртве Првог светског рата
и први мировни уговор


Први мировни уговор који су представници српског народа потписали склопљен је на Версајској мировној конференцији у Паризу 1919. године. Значајна ставка у том документу су људски губици појединих држава. Предмет нашег интересовања су људски губици које је поднео српски народ пре потписивања сваког, па и овог, мировног уговора.  У поменутом Версајском мировном уговору је утврђено да је Краљевина Србија у том рату изгубила за своје услове огромних 1.247.435, или 28 процената од укупног броја становника. Према Адолфу - Далфе Вогелнику, Словенцу, једном од познатих директора Југословенског завода за статистику, ти показатељи нису много другачији. Србија и Црна Гора су, по њему, у Првом рату заједно изгубиле 22,8% становника.[2]  Мира Радојевић и Љубодраг Димић, аутори значајне студије „Србија у великом рату 1914-1918.“ наводе да је Србија је у том рату изгубила 26% становника.[3]  Сваки од ових показатеља указује да је у том рату Краљевина Србија од свих учесника поднела највеће људске губитке. Знатно мање, а у понеким случајевима и неупоредиво мање, губитке бележе остале европске државе учеснице Великог рата 1914-1918. (Француска, 16,8 процената, а Немачка – 15,4%  од укупног становништва: СССР - 11,4%; В. Британија – 12,5%; Бугарска - 3,5%; Италија – 10,3%; или Румунија – 8,7%.)

Морамо се подсетити на сурову чињеницу да скоро невероватних 300.000 наших покојника из тог времена почива поред „плавих гробница“ и у још 700 масовних, не само војничких, гробаља, костурница, капела и меморијала у око четрдесет, не само европских, држава.[4]

Као што се може видети последице Великог рата су биле катастрофалне за српску, у доброј мери и црногорску државу, а највише за целину српског народа. Нажалост, имена жртава нису после рата прикупљена, забележена и сачувана од заборава. Изгледа да се није ни могло. Свако помињање српских жртава изазвало би негативне реакције, па и бес код политичара и у штампи бивших аустроугарских поданика који су и сами учествовали у рату против Краљевине Србије и у до тад невиђеном масакру српског цивилног становништва. На заседањима Народне скупштине Краљевине Југославије стално је, поготово од стране хрватских посланика, ниподаштавано и омаловажавано свако помињање српских жртава. На крају је све ескалирало до те мере да је 1928. год. народни посланик из Црне Горе радикал Пуниша Рачић, испровоциран понашањем хрватских посланика, пуцао за време заседања у Стјепана Радића, познатог хрватског полигичког предводника. После тога се још више ћутало о српским страдањима. Југославија је за већину народа који су јој пришли била невољно и привремено решење, а Срби су то касно схватили,. То се посебно односи на бивше југословенске републике, сада самосталне државе, Словенију и Хрватску где је настала позната крилатица на  коју се дуго нисмо освртали: Србе на врбе. Нисмо озбиљно примили ни то ни став др Антона Корошеца, чувеног словеначког теолога-политичара и југословенског министра унутрашњих дела, који је приликом стварања заједничке државе сликовито и лепо калкулисао: Узјахали смо доброг коња, напустићемо рагу.

Српски губици настали током Првог, или Великог, светског рата у подручјима која нису припадала српским државама никад нису демографски истражени и од тада до данас су препуштени углавном непоузданим проценама. У та времена још нису постојале, као што имамо данас, јасно формулисане дефиниције геноцида или етничког чишћења и на те злочине над Србима ван Србије није се много освртала тзв. међународна заједница ни њене хуманитарне институције и правни стручњаци. Услед тога злочини почињени у време Великог рата над српским цивилним становништвом у Србији, као и на српским територијама у саставу Аустроугарске монархије, Хрватској, Босни и Херцеговини, Војводини, нису добили правну квалификацију геноцида или етничког чишћења. После се заборавило на све што се српском народу догодило. Истина, на поменутој Версајској мировној конференцији Србија је добила знатну ратну одштету, али то се није односило ни на животе ни на имовину српских жртава са осталих подручја тадашње, тек створене, државе Југославије.[5]

Можда можемо да поменемо релативно прихватљиву процену да је у Великом рату у Босни и Херцеговини страдало око 320.000 становника српске националности.[6]  То су претежно деца, жене, болесни и стари, страдали од глади, болести, али и убијени тамо где су затечени: у својим селима и у властитим кућама, сабирним центрима, логорима и затвориме. Ту су и српски добровољци, као и 100.986 деце узраста до десет година о којима сведочи Владимир Ћоровић и која су у раздобљу 1914-1917. године помрла од глади. У време тог рата су настали и први концетрациони логори у Европи, али и у Босни и Херцеговини, који су намењени искључиво непокорним Србима, тадашњим бунтовницима против  Аустроугарске монархије.

Колико се српска нација усрећила у држави која је створена захваљујући српским победама и страдањима тек треба да се анализира у временима која долазе. У југословенској држави спас су 1918. године нашли народи који су поражени заједно са Хабзрушком монархијом којој су служили и за коју су ратовали против сила победница, а то значи и против Краљевине Србије. Они су непријатељски однос према Србији и, подједнако, према Србима у целини наставили и за време бивствовања у тој заједничкој државној творевини. Истина, не оружјем. Оружја су се прихватили за време окупације и Хитлерове владавине током Другог светског рата. Што је још горе, окренули су се против својих српских заштитника из 1918. године и над њима у наредном рату починили још теже ратне злочине.

Жртве Другог светског рата
и други мировни уговор


И ако је обим српског страдања у Југославији у Другом светском рату током немачке окупације по броју убијених достигао огромну цифру о томе се деценијама ретко говорило. Југословенско, али, на жалост, и српско државно и политичко руководство се плашило суочавања са чињеницом да су Срби једини поднели терет отпора окупатору. Остали југословенски народи су масовно отишли на другу страну и ставили се у службу српских непријатеља: Немаца, Италијана, Бугара, Мађара...Тај њихов поступак је проузроковало стравична страдања Срба посебно у новоформираној Независној Држави Хрватској, али и окупационим зонама које су се нашле под влашћу мађарске и бугарске војне силе. Толико суров и немилосрдан верски и национални погром ни један европски народ није доживео у држави коју је створио и то непосредно од доскорашњих другова из школе, факултета, спортских и културних друштава, колега са посла... Али, припадника других вероисповести. То српско искуство и данас је без премца у Европи. Нема народа у Европи који је у својој држави, услед верске и националне нетрпељивости, претрпео толике жртве од својих суграђана. Већ крајем 1941. год. у САД су допрле вести о покољима Срба и православног становништва у Независној Држави Хрватској. Тадашњи југословенски амбасадор у Вашингтону А. Фотић оставио је белешку о разговору који је имао 20. децембра 1941. године у Вашингтону са председником Френклином Рузвелтом који као да се питао:  „Како после таквих стравичних злочина можемо очекивати да (Срби) живе у истој држави са Хрватима“. Познат је и његов став да Хрвате треба ставити под међународни протекторат, односно „требало би да Срби одлуче какву заједницу намеравају да задрже са Хрватима после рата“. На жалост, Срби су поновили своју историјску грешку. А, право речено, нису се много  ни питали. И што је још горе на чело државе је дошао Хрват.

Српске жртве настале током двадесетог века деценијама поново нису привлачиле пажњу ни самих Срба, а камо ли осталих у заједничкој држави. А у том веку смо, у борбама против једног или другог, у суштини увек истог окупатора и његових такође истих домаћих сарадника највише страдали. И, неочекивано, после свега, понашали се као да се ништа није догодило.

Деценијама после Другог светског рата оперисало се проценом да су људски губици Југославије износили 1,706.000 становника. С обзиром на међународни значај те чињенице веровало се да ту нема ништа спорно и да је све засновано на поузданим научним премисама. Све је било још убедљивије кад је Међународна комисија за репарације у Паризу усвојила процену да губици Југославије износе 1,706.000 људи и то евидентирала у свом акту од 13. децембра 1945. године. Ову своју импровизацију - која је по неким накнадним мишљењима последица његовог недовољног образовања - Едвард Кардељ је поновио и 1947. године на заседању Генералне скупштине ОУН.[7]   Међутим, до стварних чињеница се могло доћи након пописа становништва, а то је учињено тек након три године, у пролеће 1948. године. Тада се испоставило да су демографски губици Југославије већи за око милион становника и да износе негде око 2,800.000 људи. По раније поменутом Адолфу Д. Вогелнику реални демографски губици Југослаавије износе 2,854.000, а стварни 1,814.000.[8]  По Ивану Лаху демографски губици су били 2.120.000.[9]  Ђорђе Тасић је израчунао да је демографски губитак 2,428.000, а стварно изгинулих је око 1,400.000 људи.[10]  У Енциклопедији Југославије  су демографски губици фиксирани на бројци 2,500.000 (а у истој енциклопедији, само Јасеновац је имао 700.000 жртава).[11]  По др Животију Ђорђевићу демографски губици Југославије у Другом светском рату су износили 2,825.000 људи, од чега је 1,838.000 убијених.[12]  Шта то значи у светским размерама и на глобалном плану можемо оценити тек кад, као и у случају претходног сагледавања људских губитака у Првом светском рату, упоредимо своје губитке са губицима других европских држава и осталих нација учесника у истим оружаним сукобима. У поређењу са наших 12,2%; Велика Британија је изгубила скоро симболичних - 0,8% од укупног становништва, Белгија - 1,0%; Чехословачка - 2,8%; Грчка-2,2%; Пољска – 20,4%; Аустрија – 5,0%; Бугарска - 0,3%; Италија - 0,9%; Мађарска – 4,7%; Француска - 1,4%; Немачка - 6,1%; Руминија – 2,9%,  а СССР између 8,8% и 12,9% својих држављана. Уочавамо да су у безмало свим европским државама, па и у Србији, људски губици у Другом светском рату знатно мањи, у неким случајевима чак и више него преполовљни, у односу на губитке које су те исте државе имале током Великог рата 1914-1918. године.

Сагледавању обима српских губитака у Другом светском рату посебно значајан допринос је дао крајем прошлог века др Животије Ђорђевић својом темељном демографском студијом: „Губици становништва Југославије у Другом светском рату[13]  Он је успео да осветли многе тамне стране статистичких података који су деценијама, још од првог пописа били у функцији затамњивања, прикривања, чак и фалсификовања чињеница. Посебно кад се исказују губици појединих народа који су живели у Југославији.

Па и поред толиких квалификованих и научно неспорних налаза још увек се као податак о људским губицима Југославије у Другом светском рату понавља поменута импровизација Е. Кардеља, потоњег главног идеолога Комунистичке партије Југославије и југословенског друштва.

Укупна страдања на југословенским просторима и у Другом светском рату највише су испољена у Србији, а потом на територијама које су се од априла 1941. нашле у саставу прохитлеровске творевине Независне Државе Хрватске, значи у Босни и Херцеговини,  Хрватској и Срему.[14]

Предмет нашег истраживања су, као што смо на почетку овог рада навели, људски губици српске нације, а збирни подаци о укупним југословенским губицима су оријентир на основу којег настојимо сагледати обим страдања сваког народа који се налазио у тој држави. Међутим, сви ти статистички подаци никад нису угледли светлост дана. О мотивима прикривања већ је било речи. За нас не би било неко изненађење да за већи број читалаца ово буде први сусрет са подацима који следе.

Укупни југословенски демографски губици износили су по др Ж. Ђорђевићу веома високих, већ наведених,  2,825.000 људи (нерођени 333.000, одсељени 654.000 и убијени 1,838.000).[15]  Према истом извору демографски губици држављана српске националности износе огромних 1,820.000 или скоро две трећине, прецизније 63,8% од укупних губитака свих југословенских народа (од тог броја убијених је 1,607.000). Неупоредиво мање демографске губитке бележе Хрвати 192.000 или само 6,8% (убијених 66.000) или муслимана  97.000,  односно  3,4% (убијених такође 66.000).[16]  Збир осталих демографских губитака југословенске државе чине убијени и протерани Немци и Аустријанци (495.000 људи), Словенци (112.000), Роми (75.000), Јевреји (72.000), Шиптари (13.000), Мађари (18.000), итд. Треба напоменути да су припадници појединих народа (нпр. Немци, Аустријанци, Шиптари, Хрвати, муслимани, и сл.) своје људске губитке имали скоро искључиво, или претежно, као припадници окупационих оружаних формација које су биле активне у злочинима над мештанима српске националности. Према познатом хрватском демографу Владимиру Жерјавићу око 125.000 муслимана и Хрвата из НДХ погинуло је у саставу прохитлеровских војних формација, или како он формулише „... значи припадника бивших постројби усташке војнице, хрватског домобранства и посебних муслиманских јединица.“  [17]

Посматрано по доскорашњим југословенским републикама и покрајинама, или по територијалној припадности, највеће губитке бележи и најбројнија република, Србија – 926.000 људи, што је знатно мање од 1.247.435 колико су износили губици Србије у Првом светском рату и у време кад у саставу Србије нису били ни Војводина ни Космет. После Србије по броју жртава долази БиХ – 904.000 становника (од тога Срба 721.000, муслимана 68.000 и Хрвата 24.000, или у процентима Срба 79,8%, муслимана 7,5% и Хрвата 2,5%.) На територији Хрватске страдало је – 876.000 људи. (И овде су најобимнији српски губици који износе 486.000, а хрватски 160.000 грађана. А то је 55,5% од укупног броја жртава у Хрватској или 53,0% Срба који су живели у Хрватској и 17,2% Хрвата од укупног  броја жртава или симболичних 6,0% од укупног броја  Хрвата који су живели у  Хрватској. Остало су Јевреји, Роми, Немци и Аустријанци.)  Ове невероватне диспропорције, односно огромни губици српског народа у Босни и Херцеговини и у Хрватској су уплашиле руководство КПЈ и подаци су бункерисани за сва времена. Услед тога ове чињенице су веома тешко и веома ретко допирале чак и до стручњака, а још теже до јавности. Знатно иза Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске је Словенија са 143.000 жртава. Од тога велики број чине протерани са територија које су припале Трећем рајху.

Толико о територијалној или републичкој припадности укупних југословенских жртава у Другом светском рату. 

Неупућене можда изненађује што најтеже људске губитке Срби као нација не бележе тамо где их је највише, значи не у Србији, већ у „мултиетничкој“ Босни и Херцеговини  (721.000 српских жртава), потом следи Србија, али без покрајина, (525.000) и Хрватска (486.000). Међутим, у Хрватској никад нису евидентирани и присилно покрштени Срби. Претпоставља се да је највише цивилних жртава српске националности из бивших република Босне и Херцеговине и Хрватске које су припадале Независној Држави Хрватској живот изгубило у концетрационом логору Јасеновац. Истина, полемике и срамотна лицитирања око укупног броја страдалих у том стравичном српском губилишту ни данас не престају. У Јасеновцу нико није пописивао убијене логораше српске нације. Сами логораши нису имали могућности, а они који су их убијали намерно нису хтели. Остала су једино сведочења истакнутих дужносника Независне Државе Хрватске. И ми ћемо се овом приликом задовољити са таква два, по нама сасвим веродостојна и довољна сведочења.

Др Владимир Умељић у рукопису своје обимне студије  “Окцидетално – европска  културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином и балкански ратови крајем 20. века (Континуитети историје у призми теорије дефиниционизма)“ цитира команданта логора Јасеновац, по злочинима чувеног хрватског и католичког кољаша фрањевца Мирослава Филиповића, непосредног налогодавца и очевица догађања у Јасеновцу, који је пред истражним органима 25. јуна 1946. године изјавио следеће: “Вјекослав Макс Лубурић, који је најдуже био командант логора и вјероватно водио евиденцију, повјерио ми је да је ту убијено око петсто хиљада људи.” По В. Умељићу тај исти, Вјекослав Макс Лубурић, на једној интерној свечаности приликом доделе одликовања заслужним чуварима логора, 9. октобра 1942. године се похвалио и изнео следеће: „ Ми смо овдје у Јасеновцу само у једној години (подвукао М.И.) побили више људи  него што је то учинила Османска империја за читаво вријеме свог целокупног присуства у Европи.

Милиони Срба су нестали са простора некадашње Југославије услед одбране своје земље и  отпора окупацији али, уз то, у истој мери због своје националне и верске припадности. Током Другог светског рата или за обнову Југославије српски народ је поново поднео огромне људске губитке који износе 1,820.000 људи. Скоро да се не зна да ли се у Југославији, или за Југославију, више наших сународника налази под земљом или на земљи. Треба подсетити да укупни људски губити Хрвата у Југославији износе, као што је наведено, 192.000, а муслимана 97.000, или заједно 289.000 лица.[18]   Подсећам на налаз Владимира Жерјавића да је 125.000 Хрвата и муслимана погинуло за време НДХ у квислиншким војним формацијама.[19]  Суочени смо са суровом чињеницом да је током двадесетог века биолошка супстанца српског народа битно смањена и веома угрожена. И поново се после Другог светског рата деценијама ћутало.Чак и горе од тога. Сада се ћутало, истина не само због нове државе већ у име неке нове идеологије. После рата су Срби заједно са својим убицама, у истој колони и под истом заставом, мање вољно више невољно, морали да кличу братству и јединству. Држава Југославија је 1945. године обновљена, као што је и 1918. године створена, на костима наших страдалих, погинулих и побијених, и у заборав гурнутих предака.

Српски национални губици у оба светска рата били би можда мање болни да су проузроковани једино од окупатора. На жалост, окупатор је био само повод и подршка идејама које су Хрвати и муслимани вековима, не увек прикривено, гајили у својим верским и националним амбицијама. Зато су та два братска народа, за разлику од слободољубивих Срба, сваког окупатора дочекивали раширених руку, цвећем. Окупација је била прилика за акције у које се без стране подршке нису упуштали. Рат је стварао услове за геноцидне походе против суграђана српске националности. Зато су окупатори и дочекивани раширених руку. Међутим, у ослобођеној држави  и под новим идеолошким знамењем, петокраком са српом и чекичем, дојучерашњи квислинзи, убице и пљачкаши, клицали би слободи, братству и јединству и инсистирали код комшија Срба да забораве прошлост и да им се придруже. Нови режим који је дошао на власт 1945. године наставио је у Србији, и над Србима у БиХ, Хрватској и Војводини са терором и није се превише разликовао од терора за време немачке окупације. Претходну оружану окупацију наследила је идеолошка окупација која је поред имовине и глава људима узимала и душе. Тиранију оружја заменила је тиранија идеолошких догми. Поново је, без суда, на основу идеолошких и политичких процена, убијено на десетине хиљада добрих домаћина, богатих, образованих и угледних Срба. Такав погром нове власти нису предузимале над припадницима разних прохитлеровских оражаних формација, а не мали број њих је ангажован чак и у Југословенској армији са истим чиновима које су имали и у оружаним формацијама Независне Државе Хрватске. То је правдано потребом за стручним кадром и недостатком доказа да су током рата починили злочине над заробљеним партизанима или српским цивилним становништвом.

Трећи мировни уговор
Дејтон 1995.


Као као што су у прошлости разни, лажни или стварни државнотворни интереси налагали да се прикрију и прећуте српска страдања и жртве, данас после стварања Републике Српске исти државнотворни интереси захтевају да се прекине са даљим прикривањем српских страдања и српских жртава.

Демографски губици Босне и Херцеговине током Другог светског рата износе, као што смо навели, 904.000, а то је веома високих 32% или скоро једна трећина од укупних људских губитака Југославије.

За осам деценија двадесетог века, или у раздобљу од Аустроугарског пописа становништва 1910. године до последњег пописа извршеног у Југославији 1991. године у Босни и Херцеговини је дошло до радикалних промена у верском саставу становништва. По попису из 1910. православних је било 826.000, а „мухамеданаца“ 612.000. Православни су имали, као што се види, релативну већину у БиХ и било их је 214.000 више од „мухамеданаца“ или, потом, муслимана, а данас Бошњака. Обим  катастрофалних  губитака српске популације открива попис извршен априла 1991. године, значи уочи самог рата 1992-1995. По том попису лица српске националности, или некадашњих православаца, било је 535.000 мање него мухамеданаца или муслимана, односно Бошњака. Укупни губици српског народа у овој бившој југословенској републици током наведеног раздобља износе 1,430.000 људи. На претходним страницама се могло видети шта је проузроковало да почетком дведесетог века по броју становника већинска (доминантна) нација изгуби бројност коју је у то време имала. То је данак који су Срби платили у два светска рата окупаторима, а неупоредиво више својим комшијама других вера и других нација. Људски губици проузроковани геноцидним убиствима у оба светска рата су довеле до тога да је број становника српске националности у БиХ радикално смањен. Том броју данас треба додати и губитке последњег похода против нашег народа 1992-1995. године у коме је убијено нових 31.000 држављана БиХ српске националности. Током двадесетог века у Босни и Херцеговини је више убијених Срба него што их је остало у животу.

О стравичном страдању Срба у Босни и Херцеговини веома убедљиво сведочи  још неколико демографских показатеља. У општини Босанска Дубица од укупног броја мештана убијених током Другог светског рата Срби чине 99%, у Босанском Новом 97%, Шипову 98%, Босанском Броду 87%, Купресу 94%, Санском Мосту 93%, Босанском Петровцу 96%, Кључу 92%, Мркоњић Граду 92%, Босанском Грахову и Гламочу по 95%, Босанској Крупи 97%, да даље не наводимо и ово што смо видели је превише. Последица тога је да Срби ни након пола века, у раздобљу од 1941. до 1991. година у многим општинама још нису успели да надокнаде своје људске губитке из Другог светског рата.

Можда је Дејтонским мировним уговором у доброј мери наговештено решење српског националног питања у Босни и Херцеговини. Или је бар идентификована могућност за Србе задовољавајућег решења у догледно време. Срби су, ако ништа друго, бар дефинисали у БиХ свој простор и без обавезе су да као претходних деценија живе под истим кровом са својим убицама. То је велики успех остварен крајем 20. века у непримерно тешким условима и супротно вољи светских сила међу којима су се, поред многих исламских земаља, нашли Велика Британија, САД, Немачка, Француска и све државе Нато алијансе. Верске и ратне циљеве Алије Изетбеговића и муслимана нико није могао да спасе од пораза.  Покушај Алије Изетбеговића да оружјем и крвопролићем ову бившу југословенску републику претвори у међународно признату исламску државу су занавек пропали. Једина  сила која му се супротставила и коју није могао да савлада је био српски оружани отпор. Нису му много помогли ни муџахедини, свети ратници ислама ни Нато артиљерија, ракете и бомбардери.  Исти неуспех се поновио и приликом мировних преговора у Дејтону. Узалуд су Алија Изетбеговић и муслиманска делегација недељама обигравали своје Нато менторе и тражили целовиту, самосталну и јединствену Босну и Херцеговину. Његови заштитници су били немоћни. Срби узимају своју половину, а остатак препуштају Алији Изетбеговићу и  Хрватима да се међусобно нагоде. Да ствар буде још гора и за муслимане и за њихове заштитнике, без српске сагласности и српског потписа не би било чак ни Муслиманско-хрватске федерације у конфедералној Босни и Херцеговини. Да су муслимани и њихови Нато покровитељи добили рат све би било другачије. Нико Србе не би ни питао шта траже и колико траже.

Ускоро смо дочекали крај за наш народ једног претешког, или туђег, па и погубног, двадсетог века у коме је од сваке српске породице у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Косову и Метохији, Хрватској и Војводини узето по неколико глава, а многе српске породице и милиони наших сународника су заувек нестали. На крају века пале су маске егоизма и лицемерја са лица нација којима је југословенска држава, створена захваљујући српским победама, била само спас од одговорности за злодела која су починили у Првом светском рату. И спас од огромне  ратне одштете коју су поражени морали да плате победницима после оба светска рата. Велика је историјска чињеница и част бити на правој страни. А ми смо један од ретких народа који је у томе до сада био непогрешив.

У свету није спорно да није било Југославије данас у Европи не би постојале најмање четири државе:  Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговима,  Македонија.  А отворено је питње да ли би се икада формирале и неке у Југославији  настале новокомпоноване нације.

МИЛИВОЈЕ ИВАНИШЕВИЋ, 1932. Грачаница. У Београду дипломирао светску и југословенску књижевност. Првих ратних месеци 1992. у средњем подрињу основао  тимове  за прикупљање података о српским страдањима и злочинима над српским народом. Прикупљене податке југословенска влада доставила званично Уједињеним нацијама већ 2. јуна 1993. као “Меморандум о ратним злочинима и злочинима геноцида у Источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) почињени против српског народа од априла 1992. до априла 1993.” Објавио више чланака и интервјуа у електронским медијима и  штампи: Књижевним новинама, Вечерњим новостима, Политици, Сведоку, Печату… Објавио књиге Bosnia ‒ Herzegovina ‒ Cronicle of an announced death, издавач "БИНА", Београд 1993. (коаутори Весна Хаџивуковић и Дарко Танасковић); Хроника нашег гробља, издавач Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Београд 1994; Изгон Срба из Босне и Херцеговине 1992‒1995 издавач ДМП, Београд 2000; Expulsion of the Serbs from Bosnia and Herczegovina, 1992‒1995, издавач "Арда-промет" Бања Лука и Центар за истраживање злочина над српским народом, Београд 2000; Злочини над Србима БиХ 1992‒1995, Удружење Срба из БиХ у Србији и Чигоја штампа, Београд 2005; Сребрница, јула 1995 ‒ У трагању за истином, Хришћанска мисао, Београд 2007. (два издања и преводи на енглеском и холандском);Српска згаришта сребреничког краја, Институт за истраживање српских страдања у XX веку, Београд 2011. (На српском и енглеском језику), Велике обмане, два издања (коаутор Боро Мишељић), Фонд истине о Србима и ИКП "Никола Пашић", Београд 1997; Словенија ‒ Мали прљави рат, едиција Обмане, (коаутор Обрад Ковић), Фонд истине о Србима, Београд 2007; Лична карта Сребренице, "Глас јавности", специјални додатак, Београд, 12. и 20. марта 2007; Књига мртвих Срба: Горажде, Вишеград, Фоча, Чајниче, Рудо, Центар за истраживање злочина над Србима, Београд 2007; Књига мртвих Срба пострадалих 1992‒1995: Сребреница, Братунац, Олово, Кладањ, Шековићи, Власеница, Хаџићи, Зворник, Центар за истраживање злочина над српским народом, Београд 2007. (На српском и енглеском); Књига мртвих Срба Сарајева пострадалих 1992‒1995, "Српски борац", Бањалука 2008. “Поља несреће-Прва антологија убијања Срба у БиХ”, Вукотић, Медија - центар, Београд, 2015. (У припреми за штампу књига  “Голгота сарајевских Срба ‒ казивања логораша” и капитално дело “Људски губици српског народа у БиХ 1992. ‒ 1995.” са подацима о 31.000 српских жртава у последњем рату.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Српска страдања, демографски губици, ратови у БиХ, злочини, људски губици српског народа, Срби у БиХ, светски ратови и Срби, ратни сукоби у БиХ 1992-1995.

РЕЗИМЕ:
Предмет разматрања у реферату  ТРЕЋИ МИРОВНИ УГОВОР  У ИСТОМ ВЕКУ  ИЛИ  ДЕЈТОН 1995. су људски губици српске нације током 20. века и оружаних сукоба који су претходили потписиваљу појединих мировних уговора. Први мировни  уговор који су представнци српског народа потписали склопљен је по окончању Великог рата 1918. године у Версају и тада су, поред осталог, утврђени огромни људски губици које је имала Краљевина Србија. Проблем је што се  не могу утврдити и укупни губици српске нације, јер се не знају српски губици и на територијама које су се налазиле у саставу Аустро-угарске монархије. Други мировни уговор уследио је после Другог светског рата и поново су констатовани велики губици које је поднела,  у овом случају, Југославија. Први прокламовани податак од 1,706.000 жртава је врло споран и није потврђен приликом пописа становништва 1948. год. Испоставило се да су демографски губици Југославије били неупоредиво већи и износили су око 2,800.000 људи. Аутор је велику пажњу посветио подацима о људским губицима појединих нација који су деценијама прикривани од јавности. Значајни политички и идеолошки разлози су утицали да се прикрију стравични људски губици држављана српске националности не само у апсолутном обиму, већ још упадљивије у поређењу са губицима које су имали остали југословенски народи. Нажалост, делимично и својом вољом, после сваког  мировног уговора Срби су остајали да заједно са својим убицама живе у истој држави. Последица тога су нове и све бројније српске жртве.  Тек после трећег мировног уговора     потписаног 1995. године у Дејтону Срби у Босни и Херцеговини, на своју срећу, успели су да се коначно разграниче са осталим житељима ове некадашње југословенске републике, данас отцепљене и међународно признате самосталне државе.

1. Владимир Ћоровић: „Црна књига-патње Срба Босне и Херцеговине  за време Светског рата 1914-1918“, Београд-Сарајево, 1920.
2. Д. Вогелник: „Демографски губици Југославије у Другом светском рату“, Статистичка ревија, 1952, 1, Београд, 1952. И ако се публикација Савезног завода за статистику односи на Други светски рат ту су, као што видимо, дати и подаци о последицама Првог светског рата.
3. Мира Радојевић, Љубодраг Димић: „Србија у Великом рату 1914-1918“, СКЗ и Београдски форум за свет равноправних, Београд, 1914.
4. У Алжиру  је вечни мир нашло око 350 рањених, исцрпљених и болесних српских ратника, у Тунису још више – 2.500, Француској 748, у костурници на загребачком гробљу Мирогој-326, у  Грчкој 8.500 покојника. Приближне бројке налазимо и у Италији, Египту, Великој Британији, Норвешкој, Пољској, Румунији, Албанији, Македонији... У заробљеничким логорима Аустроугарске неколико десетина хиљада српских војника умрло је од последица рањавања, тифуса, физичке тортуре, глади и злостављања. У Чешкој у  Оломуцу почива 1.200, а у Јандриховцима 7.200 умрлих српских војника. У Словачкој 5.500, а у Аустрији у логору у Раједндорфу 8.000 умрлих ратних заробљеника. Свему томе треба додати српске жртве у концетрационим логорима.
5. Комисија за процену ратне штете 1919. године је проценила да Краљевини Србији припада одштета у износу од дванаест милијарди француских франака у злату. Пошто је  у међувремену  основана нова заједничка држава краљ Александар је то одбио да се не би замерио Хрватима и Словенцима. Из истог разлога је ускратио истрагу и суђење Хрватима, Словенцима и њиховој политичкој сабраћи муслиманима, за злочине над српским народом током истог рата.
6. Ђорђе Пејановић:„Становништво Босне и Херцеговине“, САНУ, Оделење друштвених наука, посебна издања, „Научна књига“, Београд, 1955. стр. 54.
7. Владета Вучковић, часопис „Наша реч“, бр. 386, октобар 1985. Лондон и Вања Булић:“Мртви су уједињени за сва времена“, Дуга бр.412, 1989. стр. 45-49-
8. Као под 2
9. Иван Лах: „Истински демографски губици Југославије у Другом светском рату, Статистичка евија, бр. 2-3, 1992.
10. Ђорђе Тасић: „Коначни резултати пописа становништрва 15.03. 1948. књ. 1, Београд 1991.
11. Енциклопедија Југославије, књ. 4, Загреб 1960, стр. 596
12. Др Животије Ђорђевић: „Губици становништва Југославије у Другом светком рату“, АБЦ-ГРАФИКА, Београд, 1997..
13.  Као под 10
14. Душан Лазић.Гојко: „Сремско крваво лето-1942.“ Издавач „Сремске новине“, Сремска Митровица, 1982, стр. 364.
15. Као под 10, стр. 187
16. Као под 10, стр. 181
17. Vladimir Žerjavić: „Gubitci stanovništva Jugoslavije u Drugom svetskom ratu“, Jugoslovensko viktimološko društvo, Zagreb,1989, Х.
18. Као под 10, стр. 181.
19. Исто као под 13

Објављено у зборнику: „Дејтонски мировни споразум двадесет година послије“, Академија наука и умјетности Републике Српске, зборник радова, књига XI , Одјељење друштвених наука, књига 35, 2016.





AddThis Social Bookmark Button
 
Следећи >