Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Укључите се...

Петнаестак година после завршетка рата у Босни и Херцеговини и поред дугогодишњих настојања да обухватимо све српске жртве, свесни смо да наша настојања још нису довела до потпуних резултата. 
 
Сматрамо да бисмо у вашу помоћ могли да успешније окончамо овај одговорни задатак и стога вам упућујемо позив да нам у томе помогнете.   Више...

Помозите

Позивамо Вас да уколико сте у могућности помогнете издања „Института за истраживање српских страдања“ у XX веку. 
 
За динарске и девизне уплате:
Текући рачун: 205-136879-52 
Комерцијална банка Београд
 

Миливоје ИВАНИШЕВИЋ: Реч о Сарајеву Штампај Пошаљи
Недеља, 05 фебруар 2017
(Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић-Гавриловић: „Геноцид над Србима - Сарајево 1992-1995, Сведочења преживелих логораша“)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић.Гавриловић: „Геноцид над Србима - Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“
Геноцид над Србима у Сарајеву и грађански рат у Босни и Херцеговини започео је 1. марта 1992. у недељу када су у центру Сарајева муслимански екстремисти с улице отворено пуцали на српску цркву и сватове.  Том приликом су убили старог свата Николу Гардовића, само зато што је србин и хришћанин. То је био знак за општи напад на Србе, а Сарајево је претворено у највећи концентрациони логор  после Другог светског рата у коме су муслимани убили 7019 Срба, што је знатно више него што их је за време Другог светског рата убио познати крволок, Хрват Анте Павелић.

У току истог месеца, марта 1992 .год. извршени су масовни покољи Срба у Бос. Броду, Сијековцу, западној Херцеговини, на Купрешкој висоравни... То је принудило Србе на самоодбрану и они су се, више самоиницијативно него организовано, прихватили оружја да би предупредили геноцид из времена НДХ, да спрече масовне покоље који су над њиховим прецима извршили хрватски фашисти кад је само у Јасеновцу свирепо побијено преко 800.000 српских цивила, претежно похапшених у БиХ, а међу њима и преко 30.000 српске деце.

Распаду Југославије који је започео у пролеће 1991. године сецесијом Словеније и Хрватске, неуставно се придружује и Босна и Херцеговина под руководством исламског фундаменталисте Алије Изетбеговића. Та бивша југословнска република, супротно вољи милионског српског становништва, захваљујући подршци САД и држава НАТО алијансе, добија независност и међународно признање 6. априла 1992. године.

Од тада Алија Изетбеговић започиње исламизацију БиХ, а главни град Сарајево  постаје исламски центар и престоница џихада у Европи. У исламском свету Алију Изетбеговића називају „Краљем исламске идеологије Запада“, потом је проглашен за „Алаховог изасланика на земљи који води вернике ислама правим путем“. У Саудијској Арабији постаје први носилац велике верске награде „Краљ Фејсал“ добијене „за успешно покретање и вођење верског рата, џихада, у Европи“.

Позната је његова максима да не може постојати исламско уређење без независности и слободе и да ће жртвовати мир ради независности, а никада независност ради мира. Он је ту новостворену самосталну европску државу учланио у заједницу исламских земаља. За муслимане БиХ је већ калифат, у коме нема места за мултиетничку и мултиконфесионалну БиХ, као ни за оне који су били против етнички чисте, исламске БиХ државе.

Све то се претворило у неприкривену претњу људима који су били против искључиво муслиманске БиХ. Сарајево је претворено у гето и пакао за Србе. Њихов статус у Сарајеву може се без претеривања поредити са статусом Јевреја у Берлину или Јевреја у варшавском гету.

Свирепа убиства, силовања, хапшења, затвори и логори, отимачина и пљачке, били су погубна свакодневица мештана српске националности. Стицајем околности Срби Сарајева су били присиљени да се супродставе верском фанатизму локалних муслиманских екстремиста и следбеника идеологије Алије Изетбеговића. Супродставли су се исламизацији своје земље и Европе. И то су скупо платили. Муслимани су само у првој ратној години убили више лица српске националности него што су их убили фашисти за време немачке окупације током Другог светског рата.

Алија Изетбеговић је увелико надмашио свог по злу и геноциду познатог претходника Анту Павелића. Сарајево је без сумње још увек једно од највећих, добро чуваних и од јавности још боље скриваних, злочина геноцида над Србима. То потврђују 123 концетрациона логора, јавне куће са српским робињама, преко 7000 убијених Срба и десетине ексхумираних масовних гробница. Мртви Срби су најубедљивији сведоци истине. Њихове мошти је могуће сакрити,  али не и њихов нестанак. Они што су злочин извршили, а многи су и данас на власти, све чине да избришу трагове и разоткривање свог геноцидног злодела. Злочинци се никада нису бојали Бога, они се једино боје казне и освете. Властодршци страхују од разобличавања обмане и суочавања са великом сарајевском лажи и прикривеном геноцидном злочину над Србима Сарајева. Многи гробови никад нису обележени и опојани, многи покојници нису ни сахрањени, неки су без трага нестали у сарајевској магли. Још све кости нису извађене из провалија и рака, ни откопане испод насипа и сметлишта, неке је заувек однела Миљацка. Још сви нису ни поменути.

Представници међународне заједнице су све то видели и знали, али су окретали главу. Били су неми и глуви. Својим ћутањем постали су саучесници у злочину геноцида над српским становништвом. И више од тога, кад год им се пружила прилика, оптуживали су Србе за сва зла која су се догађала у овом граду. Годинама су настојали и успевали да жртву претворе у злочинца, а злочинца у жртву.

Било је видљиво да је за муслимане Југославија постала сувишна, а тиме су им постали сувишни и Срби у Босни и Херцеговини. Током 40 месеци рата у БиХ донете су 73, или умало сваке друге седмице по једна резолуција СБ  ОУН (више него што их је донето за ратове у Вијетнаму, Камбоџи, Кореји ). Скоро половина се односила на Сарајево. Међутим, ни у једној резолуцији није се помињао нити су узети у заштиту српско становништво и српски делови града.

Напротив, Срби су у Трибуналу окривљени за три тешка злочина почињена над мусиманима главног града БиХ: 1) блокаду града, 2) етничко чишћење и 3) гранатирање Сарајева. А шта се уствари збивало показаће наредне чињенице:

Блокада града, или први од три тешка српска злочина.

Нису се Срби у селима око Сарајева прихватили оружја да би блокирали град, већ да би се заштитили. Покољи извршени првих ратних месеци 1992. године у селима Граховиште, Касатићи, Миље, Ледићи, Чемерно, Кртине, Пресјеница, Тошићи, Млини и још бар десетак других насеља у околини, дигло је на ноге побуњене мештане не само Сарајева, већ знатно ширег околног подручја. У исто време неочекивано су страдала и српска села која су услед неповољног географског положаја и ради властитог опстанка била лојална муслиманским властима. Њихова лојалност за муслимане није ништа значила. Да до тога није дошло вероватно не би букнуо ни српски устанак и развој догађаја би можда ишао мирнијим путем. Друга чињеница која је узнемирила Србе је понашање Унпрофора. Они су наводно дошли за раздвоје сукобљене стране и чувају мир, а ни тада ни током целог рата ништа нису предузели да заштите српско становништво од муслиманских злочина. Да су се ангажовали у заштити српских села и српског становништва не би мештани морали сами да се бране, а тиме не би дошло ни до тзв. блокаде Сарајева. Кад су Срби увидели да су препуштени сами себи и да се једино оружјем могу одбранити и зауставити муслиманске наоружане хорде били су принуђени да се како-тако организују и формирају линије своје одбране. И то не само на сеоском подручју већ и у знатном делу ужег градског језгра.

Међутим, одбрана цивилног српског становништва и сеоског подручја претворена је, извртањем чињеница, у један од три поменута ратна злочина за које су Срби током рата стално прозивани. Од када је локално српско становништво спречило муслимане да упадају у њихова села, медијски је вешто исконструисана и лансирана теза о блокади Сарајева и услед тога хуманитарној катастрофи која прети цивилном становништу. Злочини по српским селима и заштита српског становништва нису ни помињани. Да апсурд буде потпун, Срби су окривљени само  зато што су одбраном својих села довели муслимане у тежак положај.

Помоћ муслиманима пружио је и Савет безбедности ОУН који је усвојио неколико резолуција о Сарајеву. Србима је, уместо заштите и гаранција за личну безбедност, постављен енергичан захтев да омогуће слободно кретање муслиманима, њиховим војницима и полицајцима, другим речима онима који су већ извршили покоље. Тај ултиматум, нормално, Срби нису могли да прихвате. То је био узрок нових оптужби.

Српска села и српски део града су били опкољени од муслимана и налазили су се такође у блокади. Али на то се ни Унпрофор ни остале међународне институције нису освртали. То ни СБ ОУН није узимао у обзир. Ако је реч о опкољеном или блокираном граду, онда се то односило на све његове општине и сва насеља, без обзира да ли су били у надлежности српских или муслиманских војних и цивилних власти. То је за обе стране била пат позиција.

Да су чињенице о угрожености и блокади српских насеља и српског дела Сарајева у коме се налазило више људи него у муслиманском делу имали исти третман у медијима какав је имао муслимански део града можда би и однос стране јавности и појединих европских држава према Србима био другачији. На жалост у Сарајеву су представници међународне заједнице на страдање Срба окретали главу. Бројне амбасаде и дипломатска представништва су такође ћутала. Били су неми и глуви. Својим ћутањем постали су саучесници у прикривању злочина над српским становништвом Сарајева. И више од тога, кад год им се пружила прилика, оптуживали су једино Србе за сва зла која су се догађала у овом граду. Све значајније медијске куће имале су дописништва и сви су правили медијску представу у којој жртву треба претворити у злочинца и обратно.

Етничко чишћење, или други од три поменута тешка српска злочина.

Није спорно да је у српском делу Сарајева пред почетак ратних сукова и првих ратних месеци легално становао велики број муслиманских породица, као што је и у муслиманском делу легано живео велики број Срба. Спорно је шта се догодило са тим људима и како су прошли током рата. Неколико примера у којима су се испољавале разлике:

(1) Док су се распламсавали оружани сукоби и по граду водиле жестоке уличне борбе српске војне и цивилне власти предузимале су све што су могли да би смањили патње мештана. И не само то. Обезбедили су и дозволили слободу кретања свим лицима која су се затекла у српском делу Сарајева. Под слободом кретања подразумевао се и слободан одлазак из Сарајева без обзира на пол, занимање или националност.

Дозвољавајући муслиманима слободу кретања српске власти су доказале да поштују основне одредбе међународног хуманитерног права о заштити и слободи кретања цивилног становништва у зони оружаних сукоба. Муслимани су, наравно, искористили ту могућност и напустили део града под српском управом. Исто су учинили и многи Срби. У граду су остали углавном борци и њихове породице. Међутим, извртањем чињеница, медијским обманама и вештим злонамерним манипулацијама тај поступак српских власти окарактерисан је као етничко чишћење. На другој страни та права у Сарајеву нису имали Срби јер им муслиманске власти нису дозвољавале да напусте место боравка.

Срби су, без обзира на усраст, пол, занимање или здравствено стање присилно задржани као таоци и једино зато што су Срби. То је био најдрастичнији пример ускрачивања елементарних грађанских права једној етничкој заједници у Европи после Другог светског рата. За припаднике других нација капије Сарајева биле су широм отворене. Већ почетком рата специјалним конвојима и летовима из Сарајева су под заштитом Црвеног крста, Унпрофора и многих локалних и међународних хуманитарних органиозација отишли сви који у хтели да напусте главни град БиХ, а међу првима то су учинили Јевреји и Словенци. У исто време Србима је за сваки покушај напуштања Сарајева претила смртна казна. Мушкарци су коришћени за принудне радове на копању траншеја и бункера око града или као живи штит при нападима Армије БиХ на околна српска насеља. Њихово принудно присуство на улицама било је за злонамерне политичаре и представнике међународне заједнице доказ мултиетничког и мултикултурног Сарајева.

(2) У муслиманском делу града регистрована су 123 концетрациона приватна или државна логора у којима се сваке године налазило по више хиљада грађана српске националности. Многима српским завореницима живот је одузет при ислеђивању и физичком злостављању. И многе жене у јавним кућама су страдале од стравичног физичког малтретирања. У српском Сарајеву тога није било.

(3) У српском делу Сарајева не постоје масовне гробнице убијених муслимана, а у муслиманском је ексхумирано преко двадесет гробница са посмртним остацима више стотина убијених Сарајлија српске националности. А још увек све гробнице нису пронађене и регистроване. То и данас крију муслиманске власти.

Навешћемо неколико драстичних случајева. По многим претпоставкама две највеће масовне гробнице су река Миљацка и бездан „Казани“ на Требевићу. Још се не зна колико је стотина убијених Срба бачено у бездан „Казани“ или у таласе мутне Миљацке.  (По Мунибу Алибабићу, начелнику Службе државне безбедности, на Казанима је убијено само 200-300 Срба. Други вештак Војног суда у Срајеву каже да постоје подаци за 887 на том месту убијених Срба. До данас извађено је само 29 тела.) То ће за сарајевске Србе остати болна тајна за сва времена. У српском делу града није било ни приближно сличних примера. 

Гранатирање града, или трећи велики српски злочин.

Обмане о гранатирању муслиманског дела Сарајева заокупљале су пажњу светске и домаће јавности током целог рата. На крају су пале маске и откривено је да су сами муслимани инсценирали експлозије у ул. Васе Мискина, Маркале 1 и 2 и десетине таквим случајева. Ваљда иритиран свакодневном праксом  муслимана, енергично је реаговао и командант Унпрофора за БиХ француски генерал Филип Морион.

Данима су из круга кошевске болнице припадници Армије БиХ бацачима од 82 мм дејствовали по српском Сарајеву и линијама српске одбране. Генерал Морион у свом писменом протесту који је 19. јануара 1993. упутио Алији Изетбеговићу је такво понашање оквалификовао кукавичким чином који је проузроковао оправдан одговор српског тешког наоружања по овом цивилном објекту.

Или следећи случај. Српска артиљерија је после муслиманског гранатирања неколико српских насеља, поред осталог водовода, трафостаница и болнице узвратном ватром дејствовала и на командно место 2. батаљона 2. брдске бригаде Првог корпуса Армије БиХ које се налазило у згради дечјег обданишта „Пчелица“ у ул. Светозара Марковића на Кошевском брду. Обданиште је празно од првих дана рата. Медији и безмало сви представници тзв. међународне заједнице скоро у хору, панично, јављају да Срби артиљеријом гађају дечје обданиште, а не командно место муслиманске артиљерије. Седамнаестог јула 1992.приликом посете Дагласа Херда, британског министра иностраних послова догодио се за Сарајево карактеристичан случај  Опис тог догађаја је дао командант Унпрофора-а у БиХ, канадски генерал Луис Мекензи: „Када је Даглас Херд (Douglas Hurd)  стигао, било је присутно десет до петнаест припадника Територијалне одбране са сваке стране улаза у зграду, као нека врста почасне страже. Чим је прошао главна врата, група припадника Територијалне одбране са десене стране улаза придружила се својим колегама на левој страни, и сви су кренули ка западној страни зграде и стали у заклон. Тридесет секунди касније, десет минобацачких пројектила је пало око Председништва, и седам невиних грађана је погинуло и озбиљно осакаћено. Пар већ припремљених амбулантних кола и камерман локалне телевизије јурнули су с источне стране зграде на место несреће, покупили и снимили погинуле и рањене и одвезли у правцу болнице.“

То лажно гранатирање седишта Председника Председништва Босне и Херцеговине Алије Изетбеговића изведено је да би импресионирало британског министра иностраних послова и приказало под каквим српским терором и опасностима живи и државом управља мирољубиви Алија Изетбеговић. Нормално, за тај гнусни муслимански поступак и страдање недужних људи оптужена је ни крива ни дужна српска артиљерија. Међутим, ни А. Изетбеговић ни остали учесници ове обмане нису се узнемиравали што је тај њихов изум проузроковао страдање седам недужних грађана Сарајева.

Захваљујући невиђеној медијској кампањи, обманама и сатанизацији Срба од стране. јавност је током рата добијала лажну слику о Сарајеву. Немилосрдно су анатемисани и прогањани Срби. У свету је због Сарајева годинама владала општа хистерија против свега што је српско.

Одговорних за злочине над Србима у Сарајеву евидентирано је 3.567 лица, али скоро нико од њих није изведен пред суд. Многи од тих злочинаца су данас угледни политичари, дипломате, министри и пословни људи.

Пред собом имамо сведочења невиних Срба, мученика Сарајева, који су преживели све страхоте муслиманских затвора и логора. Њихова сведочења су најубедљивији доказ колико је био оправдан „Апел мирољубивој светској јавности за спас заточених Срба у Сарајеву“, упућен 13. јула 1992. године  од стране грађана српских општина у Сарајеву: Рајловац, Вогошћа, Центар Сарајево, Ново Сарајево, Илиџа и Илијаш.

На жалост, али и на срамоту светских моћника, овај Апел је остао без одговора и реакције „међународне заједнице“, која је својим ћутањем постала саучесник у свим злочинима над српским становништвом. И више од тога, спиновањем су легитимну одбрану Срба да одбране своје општине у Сарајеву и заштите своје породице  од исламских кољача, претварали у  оптужницу против Срба,оптуживши их за агресију и сва страдања у подељеном Сарајеву.

Миливоје Иванишевић



Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић-Гавриловић: „Геноцид над Србима - Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“


Издавач „Пешић и синови“, 2016.
www.pesicisinovi.rs

Књига се може наручити код издавача:
продаја: 062/1264-824
или на интернет адреси:
http://www.pesicisinovi.co.rs/index.php/pagebook?&idknj=239








AddThis Social Bookmark Button
 
Следећи >