Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Укључите се...

Петнаестак година после завршетка рата у Босни и Херцеговини и поред дугогодишњих настојања да обухватимо све српске жртве, свесни смо да наша настојања још нису довела до потпуних резултата. 
 
Сматрамо да бисмо у вашу помоћ могли да успешније окончамо овај одговорни задатак и стога вам упућујемо позив да нам у томе помогнете.   Више...

Помозите

Позивамо Вас да уколико сте у могућности помогнете издања „Института за истраживање српских страдања“ у XX веку. 
 
За динарске и девизне уплате:
Текући рачун: 205-136879-52 
Комерцијална банка Београд
 

Миливоје Иванишевић: Српске жртве нестану кад их злочинци пописују Штампај Пошаљи
Понедељак, 04 децембар 2017
Миливоје Иванишевић Фото: Вечерње новости, А. Станковић
В. Н. | 03. децембар 2017. 20:02

О прикривању страдања српског живља током последњег рата у БиХ. Међународна пракса је да државе броје убијене припаднике свог народа

ПРОШЛЕ седмице у неколико ТВ емисија о пресуди генералу Ратку Младићу учесници у тумачењу рата у БиХ, српски адвокати, новинари и разни аналитичари, веома често су се позивали на податке Информативно-документационог центра из Сарајева, потписане од директора Мирсада Токаче. То само по себи завређује пажњу, али и отвара питање шта о тим подацима знају они који се на њих позивају. Већ сама чињеница да је један од промотера, и финансијера, била госпођа Наташа Кандић, завређује сумњу бар у објективност. Поред ње, ту су проф. Омер Ибрахимагић и велечасни проф. на Фрањевачкој теологији у Сарајеву Иван Шарчевић. Подацима овог Центра служе се, не случајно, демографски експерти Хашког трибунала Пољакиња Ева Табо и Норвежанин Хелге Брунборг.

Поменути М. Токача, потписан и као аутор, за време рата је радио у сарајевском Центру безбедности, институцији која носи огромну одговорност за страдање Срба у овом граду. Зар све то није довољан разлог да се с озбиљном резервом користи све што је он изнео у четири тома те огромне публикације. А реч је о покушају да се, под плаштом научног истраживања финансираног више из иностранства него из домаћих фондова, прикрију, или бар умање злочини почињени над Србима током рата у БиХ. Потреба да се умањи обим српских страдања, а тиме прикрију и властити злочини, мотивисала је НАТО и БиХ институције да 2003, осам година после окончања оружаних сукоба, формирају тај Центар. За директора је постављен бивши полицајац Мирсад Токача.

МЕЂУТИМ, већ на првом кораку откривен је прави смисао њиховог деловања и учињено је нешто до тада у свету незамисливо, нехумано и осветољубиво. То је пописивање српских жртава, односно жртава нације са којом су пописивачи били у оружаном сукобу. Уобичајено је да свака сукобљена страна, држава или нација, пописује властите жртве, и то је једини прихватљив и међународно верификован податак. Толико нечастан попис као овај у БиХ у свету није забележен. Нису Американци пописивали јапанске жртве иако су их окупирали, ни Руси немачке.

 
Миливоје Иванишевић: Српске жртве нестану кад их злочинци пописују

Како би тако нешто поднео јеврејски народ и да ли би се Немци прихватили и усудили да попишу јеврејскe жртвe у Берлину? Муслимани БиХ, као да су ван нормалног света, то су годинама чинили и тако направили "Босанску књигу мртвих".

Пре него што погледамо њихове резултате, морамо подсетити да се истим пословима још од почетка рата у БиХ бавио и београдски Центар за истраживање злочина над српским народом, а од 2008. године Институт за истраживање српских страдања у ХХ веку. Међутим, предмет њиховог истраживања су биле искључиво жртве властитог народа. То су данас једини поуздани подаци о жртвама српске националности у Босни и Херцеговини.

Према поменутој "Босанској књизи мртвих" у БиХ је регистровано укупно 95.940 жртава. По истој публикацији, у БиХ је страдало свега 24.953 Срба. Тиме су српски губици који износе укупно 31.010 особа умањени за више од 20 процената или за 6.057 покојника. Српски људски губици чине 32,3 процента од укупног броја страдалих у БиХ.

ТЕ РАЗЛИКЕ су посебно изражене у случају Сарајева. У том граду су у раздобљу 1992-1995. година евидентирана 7.432 убијена човека српске националности. У муслиманској евиденцији уписано је само 3.573 српских покојника. По њима, страдале су свега 443 жене српске националности, а тај град је највећа гробница Српкиња. И број од 1.244 страдале Српкиње готово троструко је већи од муслиманске евиденције и нигде у БиХ није регистрован толики број жена у односу на укупан број страдалих.

За крај нам остаје да поменемо можда и најважнију, монструозно прикривену обману која, по оснивачима овог Центра и муслиманском руководству, може и треба да отклони оптужбе о њиховим злочинима над српским становништвом у БиХ. То су места страдања српских жртава. По Мирсаду Токачи и његовој "Босанској књизи мртвих", две трећине Срба је страдало у општинама које се налазе у Републици Српској и, нормално, сами су Срби за то криви. У више од 2.000 насеља нема више Срба иако су евидентирани приликом пописа становништва уочи почетка рата 1991. године. По тој логици, може нас очекивати и тужба за геноцид почињен над властитим народом.



http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuelno.292.html:699085-Milivoje-Ivanisevic-Srpske-zrtve-nestanu-kad-ih-zlocinci-popisuju


AddThis Social Bookmark Button
 
Следећи >