Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Укључите се...

Петнаестак година после завршетка рата у Босни и Херцеговини и поред дугогодишњих настојања да обухватимо све српске жртве, свесни смо да наша настојања још нису довела до потпуних резултата. 
 
Сматрамо да бисмо у вашу помоћ могли да успешније окончамо овај одговорни задатак и стога вам упућујемо позив да нам у томе помогнете.   Више...

Помозите

Позивамо Вас да уколико сте у могућности помогнете издања „Института за истраживање српских страдања“ у XX веку. 
 
За динарске и девизне уплате:
Текући рачун: 205-136879-52 
Комерцијална банка Београд
 

Историчар Миливоје Иванишевић: Српске жртве многи хоће да обезвреде Штампај Пошаљи
Недеља, 27 мај 2018
Миливоје Иванишевић
Миливоје Иванишевић | 27. мај 2018 | Вечерње новости

У ауторском тексту за "Новости" о страдањима у 20. веку. Све упорнији захтеви за ревидирање броја убијених Срба

ПАЖЉИВО пратимо све чешће, понекад и срамотне лицитације око обима српских страдања у прошлим ратовима и окупацијама током двадесетог века: Јасеновцу, Јадовном, Старом сајмишту, "Бљеску", "Олуји" и многобројним стратиштима на просторима некад заједничке државе. Све је упадљивија жеља да се обезвреде српске жртве и узроци њиховог страдања. На нешто слично смо у доброј мери огуглали у претходним деценијама.

Али, то је било време кад су се на другој страни налазили представници народа и националних мањина које су прикривале свој допринос српској трагедији. Нажалост, данас се појављују и лица српске националности која своју политичку, можда и финансијску, афирмацију траже у додворавању опонентима српских страдања. Отуда све упорнији захтеви за ревидирање чињеница које оптерећују некадашње, или садашње окупаторе и њихове домаће сараднике.

ТРАЖИ се ревизија чак и давно верификованих процена од око 700.000 жртава, које, углавном, нису биле спорне у протеклим деценијама.

По свему судећи, укупан број жртава, а поготово српских, што нас посебно оптерећује, никад неће бити утврђен са апсолутном прецизношћу, али је могуће да буде установљен број који се налази у границама дозвољених одступања. Уочљиве су полемике у којима се заоштрава поларизација између оних који инсистирају на горе наведеном броју жртава концентрационог логора Јасеновац у Независној држави Хрватској 1941-1945. и оних који то оспоравају, или ревидирају, у сваком случају смањују. На једној страни су српски "ултранационалисти", а на другој српски стручњаци.

На тако нешто наишли смо и пре неколико дана (21. маја) у загребачком "Јутарњем листу". Саговорник је био Александар Корб, којег апострофирају као водећег светског стручњака за НДХ и који тврди да Срби преувеличавају број од 700.000 страдалих у логору Јасеновац, и да та прохитлеровска држава хрватског народа није извршила геноцид. По њему, "то је заправо одвратна игра бројева међу националистима, али када се ради о стручњацима, међу које убрајам и своје колеге у Београду, они знају да се не ради о 700.000 људи у Јасеновцу. Број жртава је нешто већи од 100.000. Број од 700.000 жртава користе ултранационалисти и неки политичари, али не стручњаци који се баве проучавањем Јасеновца или Другог светског рата", изјавио је Корб за "Јутарњи лист", при чему се ослања и на поменуте београдске изворе.

НИЈЕ умесно, ако је реч о научном, а не политичком приступу, по сваку цену оспоравати тврдње претходних стручњака пре него што се изнађе, понуди и докаже властити налаз. Стиче се утисак да је по њему највећи стручњак онај који процењује најмање српских жртава. Ако од укупно нешто више од 100.000 жртава одузмемо хрватске антифашисте, Јевреје и Роме, потврдићемо Туђманову процену од око свега 25.000 српских жртава у јасеновачком логору.

Свакако да београдски, а то значи српски, стручњаци, поготово ако су то они Музеја геноцида, које предводи његово преосвештенство владика Јован, имају за светску јавност, а не само за Хрватску, огроман, можда и пресудан значај. Поготово кад су разлике између хрватских и српских стручњака или "стручњака" минималне, као што је сада случај. Међутим, питање је да ли је списак имена, или идентификованих жртава, довољан доказ за процену укупног броја страдалих. Идентификовање и давање у јавност имена покојника је без сумње изузетно хуман и племенит подухват. Заштитити своју жртву од заборава је највиши циљ и православне цркве и српске државе. А да је тај посао одложен за још коју деценију и поменути би број био знатно мањи, можда и преполовљен.

ДО САДА је на нашем језику објављено 2.286 различитих књига о српским страдањима у 20. веку, а од тога о Другом светском рату 1.300 наслова. То су научне студије, монографије, завичајне хронике и зборници радова са научних скупова, посвећених страдању српског народа. Питање је колико тога су у својим истраживањима обрадили стручњаци Музеја геноцида. Сигуран сам да се у тих 1.300 књига налазе и имена извесног броја српских жртава јасеновачког концентрационог логора. Да овом приликом не наводим и остале изворе, као ни литературу о српским страдањима објављену на руском, француском, енглеском и осталим језицима.

Нажалост, све то неће бити довољно да сазнамо имена свих 700.000 страдалих, али ће смањити разлику између укупног броја и броја оних чија су нам имена непозната.

НЕСПОРНО И КРЛЕЖИ

НЕ може се занемарити чињеница да чак ни најугледнијем хрватском интелектуалцу тог времена Мирославу Крлежи није било спорно 700.000 убијених у Јасеновцу. Он је ту бројку навео у Енциклопедији Лексикографског завода ФНРЈ. Њему је једино било важно да се као злочинци не помињу Хрвати, већ уместо Хрвата неке неидентификоване, како их он назива, "квислиншке усташе".


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:729589-Istoricar-Milivoje-Ivanisevic-Srpske-zrtve-mnogi-hoce-da-obezvrede



AddThis Social Bookmark Button
 
Следећи >