„Двери српске“, 15. август 2009. 

Аутор: Миливоје Иванишевић

 

Од како су се Срби 11. јула 1995. године, оружјем као што су и истерани, вратили у Сребреницу, почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Да ли је тако?

 

Српска страдања

Према једном од више десетина докумената Армије БиХ које поседујемо забележено је и следеће: „Крајем јануара и почетком фебруара 1993. године у зони одговорности 8. ОГ (оперативна група, нап. аутора) створена је велика повезана слободна територија са центром у Сребреници која је обухватила 95% простора општине Сребреница, 90% простора општине Братунац, 60% простора општине Власеница и 50% простора општине Зворник“. Тај неспорно војнички успешан подухват муслимана проузоковао је скоро потпуно затирање многих српских насеља и велика страдања мештана српске националности.

 Нова српска политичка мисао, 19. јул 2009.

 

Aутор: Александар Павић

 „Кључни Трибуналов сведок за подршку тврдњи да су вође босанских Срба наредиле погубљења у Сребреници био је Дражен Ердемовић, вођа једне плаћеничке групе која је ухапшена у Србији 1996. године, пошто је повређен у пијаној пуцњави у коју је био умешан још један члан његове групе. Из безброј разлога било би тешко наћи мање поузданог сведока од Ердемовића, етничког Хрвата из Тузле, који тврди да се у више наврата борио за Армију Босне и Херцеговине и снаге босанских Хрвата, ХВО.

Жене у црном, врх ЛДП-а, СДП, Жарко Кораћ (тј. СДУ, што се своди на исто), Хелсиншки одбор, ЈУКОМ, Центар за културну деконтаминацију и још један број НВО, Харис Силајџић – сви они траже једно исто: да Србија „призна” да је злочин у Сребреници из јула 1995. (тј. оно што они под тим подразумевају) почињен “у наше име”, тј. у име грађана Србије.[1]

 

 

Приказ: Џон Шиндлер - Несвети рат (Босна, Ал каида и успон глобалног џихада)

четвртак, 11. јун 2009.

Да “прави рат никада неће доспети у књиге” говорио је, осврћући се на амерички грађански рат, Волт Витмен. И то не због немогућности да се трагична стварност сукоба, његових главних узрока и последица у потпуности пренесе на папир (данас и екран), већ пре свега због тога што интересима оптерећена, једностраностима и манипулацијама условљена, а само наизглед саморазумљива “слика рата” нужно онемогућава покушаје једног озбиљнијег и непристраснијег приступа у његовом разумевању и објашњењу.

Слика босанског рата са краја прошлог века представља ваљда најдрастичнији савремени пример у прилог овој спознаји. Њена глобална медијска пројекција и, иза тога, интересна манипулација, нама је добро знана. Она садржи једноставну, попут холивудских клишеа, црно-белу причу о разарању мултиетничког и мултиконфесионалног друштва од стране радикално “националистичких” хришћанских мањина (потпомогнутих од сопствених матичних држава) што су прибегле етничком чишћењу ради територијалне експанзије. Наспрам њих је стајала демократска, мирољубива и секуларна влада у Сарајеву, којој је, у свом праведном хуманизму, на концу и после силних перипетија притекао у помоћ такође демократски, мирољубив и секуларни Запад оличен у САД и НАТО пакту. Ваздушна војна интервенција, дотурање оружја и дипломатски притисци, попут коњице која опседнутом утврђењу у последњи час стиже у помоћ, довели су до постизања прихватљивог мировног споразума, међународног протектората и инсталације западних оружаних снага. Оне су ту и да, узгред али дуготрајно, контролишу саобраћајнице, природне ресурсе и привредне токове, нарочито оне везане за приватизацију и каснију експлоатацију, дакако све демократски, хумано и праведно.

 

 

---

[1] Поднаслов „Послератно испитивање спроведено у одабраним општинама“, обележено као „радна верзија превода“ стр. 600-632 или 03074326-03074358, потом „превод“ стр. 721-865, остале ознаке тих страница: IT-03-67-PT p.669-12459Ter до IT-03-67-PT p.525-12459Ter. Извесан број странице и садржаја су сасвим истоветни. Несхватљиво.

[2] Мора се поставити питање и разлике између наслова и назнака при дну сваке странице која гласи „Извештај о културном наслеђу Босне и Херцеговине“. Шта је у ствари тема истраживања и сведочења? Уништавање културне баштине, како гласи наслов, или Извештај о културном наслеђу?

[3] На једном месту овај експерт наводи да је од укупно 277 уништених или оштећених џамија само њих 71 имало званичан статус „заштичени споменик“.

 

Миливоје Иванишевић

Оружана дејства и упади
оружаних формација Р. Хрватске
на територију СФРЈ и БиХ

 

  Реч је о збивањима до којих је дошло пре него што је Р БиХ добила међународно признање. (Другим речима то су акти агресије на СФРЈ која у свом саставу има и Р БиХ.)

Срби Босне и Херцеговине су, пре него што је дошло до свеопштег унутрашњег сукоба у самој Републици, у више наврата били жртве агресије и злочина оружаних састава који су се на ове просторе инфлитрирали из суседне Републике Хрватске. У вечини случајева реч је о оружаним активностима удружених муслиманско-хрватских војних, полицијских и паравојних формација.

Артиљеријска дејства и упади терористичко-диверзантских наоружаних група са територије Републике Хрватске на територију БиХ, посебно онај део који је настањен претежно српским становништвом, била је веома учестала пракса у другој половини 1991. године.