Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Аутор: Драгољуб Анђелковић

Генерал Крстић је симбол страшне неправде учињене нашем народу, а то што су га тројица муслиманских затвореника у енглеском затвору масакрирала требало би да опомене да нису престали да нас разапињу, и да нам спремају нове паклене муке

Да је којим случајем манијак педофил албанске народности, који је силовао и потом убио више малолетника, нападнут и по лицу брутално исечен у неком српском затвору, узрујало би се светско (дириговано) јавно мнење. За Би-Би-Си, Си-Ен-Ен, Дојче Веле, такав догађај би био ударна вест. Одмах би му приписали етничке мотиве и искористили га за подсећање на „страшне српске злочине“ током тзв. ратова за југословенско наслеђе.

А када се догоди да тројица муслиманских затвореника масакрирају српског генерала у енглеском затвору, онда патња тог човека, који је већ и тако инвалид, није битна.

Пише: Јован Ненадов 

 

Политичка злоупотреба жена силованих у ратовима на YU просторима: Хроника једне бесомучне и подле кампање

У свим ратовима је било силовања жена. У највећем броју случајева било је то "под наредбом" забрањивано али се у пракси толерисало, све док није штетило постављеним циљевима. Само у том смислу су силовања скоро увек имала ратностратешку улогу.[1]

Сексуално насиље у "босанском рату" добило је широки публицитет захваљујући систематској и обухватној антисрпској медијској кампањи, базираној на две премисе: прво, да су та силовања у свом обиму један историјски novum, са до тада невиђеним бруталностима; и друго, да су толика и таква силовања била могућа само уз подршку "од горе", као планирана стратегија ратног циља Срба, колективно.
 

Пише: Јован Ненадов

 

А тај говор, партијском поруком, јесте нетачан:

У Босни није било силовано 20.000 жена, а још мање све несрпкиња, како се то разуме из контекста. За то нема валидних доказа.

Нетачна је тврдња да су та силовања "организовали" Младић и Караџић, јер етничка припадност жртава и логора – бордела дају сасвим другу слику.

Нетачна је тврдња да су обојица "убили" 100.000 људи, "упаковано" муслимана, јер муслимана је погинуло/убијено/нестало око 66.000 (према муслиманским изворима[49]), од којих су 28.000 били војници.

Пише: Љубиша Ристић

 

«Не претим него молим ... Немојте да мислите да нећете одвести Босну и Херцеговину у пакао а муслимански народ можда у нестанак. Јер муслимански народ не може да се одбрани ако буде рата овде»!... 
(Радован Караџић, 14. октобар 1991)

« ... у Босни и Херцеговини се не би ратовало и водила борба за територије. Срби имају своје територије. Водила би се борба за «уништавање» једног народа и «чишћење» територија од Муслимана, значи, прије свега, мог властитог народа. Рат у Босни донио би велики број људских жртава, а није претјерано рећи да би се водио до истребљења.»
(Адил Зулфикарпашић, новембар 1991)

«С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат.»
(Алија Изетбеговић, 13. јун 2000)

 

Пише: Љубиша Ристић

 

13. Самоубиство из заседе

    Самоубиство муслимана и убиство хришћана резултат је преваре стратешког лажова  Алије Изетбеговића који је причом о миру припремио ратну заседу. Сагледаћемо ову «стратегију и тактику» кроз политичку анализу Адила Зулфикарпашића:

«Због чега кантонизацију или регионализацију Босне и Херцеговине изједначавате са опасношћу од грађанског рата? Можда до «крвавих» сукоба у Босни неће доћи?

- Ако Муслимани, односно Изетбеговић и његова странка, мирно прихватају кантонизацију Босне, Срби су већ данас добили више од пола Босне и то потпуно мирним путем. Пазите, прво је стварана атмосфера страха и мржње у Босни, а потом су створене крајине. Већ сада, послије референдума, Срби имају преко 50 одсто територије у својим рукама, а њих је у Босни 33 одсто. Ако ми то мирно гледамо и ништа не радимо, а управо се тако дешава, оствариће се сви великосрпски снови, уз наше, понављам, пасивно гледање и попуштање од стране Алије Изетбеговића и његове странке.