Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Пише: Јован Ненадов

 

А тај говор, партијском поруком, јесте нетачан:

У Босни није било силовано 20.000 жена, а још мање све несрпкиња, како се то разуме из контекста. За то нема валидних доказа.

Нетачна је тврдња да су та силовања "организовали" Младић и Караџић, јер етничка припадност жртава и логора – бордела дају сасвим другу слику.

Нетачна је тврдња да су обојица "убили" 100.000 људи, "упаковано" муслимана, јер муслимана је погинуло/убијено/нестало око 66.000 (према муслиманским изворима[49]), од којих су 28.000 били војници.

Реагујући на оптужбе упућене Јасмили Збанић због њеног обраћања публици у Берлину, Мирјана Карановић, протагонисткиња филма, изјавила је: "Уопште, осећам се веома глупо што сада, када смо направили диван филм (…) морам у својој земљи да највише пажње посвећујем нељудским оптужбама деснице, која има злочиначке намере у односу на читав народ, и жели да нас гурне у блато и говна из којих смо почели да се извлачимо"[50]. Ако је "легитимно да аутор користи пажњу јавности да изрази своје политичке ставове", онда је и право других да те ставове оспоравају и критикују ако су шупљи и тенденциозни. То су два пута два демократског друштва, које не прихвата да му се "удари" брњица. Ко ту у ствари гура "нас" назад у мочвару, "десница" или г-ђа Карановић и њој слични?

У интервјуу са новинарком НИН-а Јасмином Лекић (16.02.2006), г-ђа Карановић је била још прецизнија: "Само је у источној Босни силовано, према званичним подацима, двадесет хиљада жена (...)"[51]. Таквих, "званичних" података – нема! И већи католик од папе: њена редитељка, Јасмила, говорила је о 20.000 силованих – у целој Босни. (Јасмина Лекић се држала Збанићкине верзије: у свом извештају са Берлинског фестивала (НИН, 23.02.2006) говори о "званичних двадесет хиљада силованих муслиманки"[52]. Све "званично" – на језику.

Дискусија око филма запослила је и новинаре разних листова у иностранству. Неки су извукли из магацина старо оружје (као нпр. лондонски Indepedent са подацима о 20.000 до 50.000 жртава силовања, "углавном босанских муслиманки"[53]) а други су одлазили и за Сарајево да се распитају на лицу места, и да добију старе информације у новом руху. О томе је писао, као пример, дописник циришког NZZ-a (Neue Zürcher Zeitung) са Балкана, у чланку "Естмина тајна узбуркала Босну" (15.12.2006). Реаговао сам на тај чланак, супротстављајући чикашки Басиунијев извештај недоказаним великим бројевима о силовањима. И, као novum: допис је објављен, први пут након 6,7 ранијих покушаја у разним листовима.[54] (Прво писмо сам упутио Veltvohe-u, већ 22.12.1992, одговарајући на први чланак A. Stiglmajer, упозоравајући на манипулације наводним изјавама митрополита Николаја).

Закључак

Да ли је могуће добити медијски рат оперишући само истином? Није могуће. Па како онда може један искусан новинар као што је Милош Васић да тврди да је Србија изгубила медијски рат", а сада знамо и зашто: због бестидног лагања"? (Време, 06. марта 2003)[55]. Или је лагање ипак дозвољено али не бестидно? По ком то критеријуму се одређује граница између дозвољеног и бестидног лагања? И зашто, коначно, лагати ако је истина довољно убедљива?

Међутим: истина је пожељна, али никада није тако ефикасна као добро представљена лаж.

Предност има онај ко влада медијском позорницом – ко доминира информацијама – а не ко говори истину. Све добро изабране теме дезинформација су једноставне и измичу вероватноћи и логици, пошто се тема која је једноставна и логична излаже могућности оспоравања.

Међу најгоре медијске продукте спадају они као што је наведени чланак Тамаре Калитерне: деформишу се информације из угледних извора, који су за просечног читаоца тешко приступачни, а редакција, у овом случају Република, неће да објави реаговање које њој не одговара. Деформација остаје присутна, исправци је забрањен приступ. Врхунац је у циничном ставу, да се такав "посао" ради због истине, без које "помирење није могуће". "Мисионарска интелигенција" (Слободан Антонић) на нивоу "родомрзаца" (Зоран Аврамовић).

 

 

Фусноте:

[1] Susan Brownmiller: Against Our will: Men, Women and Rape, Simon and Schuster, 1975. Немачки превод: Gegen unseren Willen, Frankfurt/M. 1980.

[2] Интервју са Сузаном Броунмилер, Die Weltwoche, Zürich, 22.10.2004.

[3] Видети 5. фусноту, стр. 15.

[4] Тамара Калитерна: РЕКОМ – одговор неспособним балканским државицама. Република, Београд, бр. 464-465, 1. – 30. новембар 2009. (www.republika.co.rs)

[5] M. Cherif Bassiouni / Marcia McCormik: Sexual Violence, An invisible Weapon of War in the Former Yugoslavia, Chicago 1996.