Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

(Реч на промоцији књиге „Масакр у Сребрници“ Едварда Хермана, у Руском дому, у Београду, 9. априла 2012)

Књига која је повод за наш вечерашњи округли сто зове се „Масакр у Сребреници“ од професора Едварда Хермана и групе аутора, који углавном долазе са англосаксонског говорног подручја. Њима је заједничко то да су се, имам утисак, подробно и темељно бавили сребреничким догађајима. Стекао сам утисак да је те истраживаче ујединила жеља да се установи истина. Очевидно је то био њихов главни мотив да се прихвате споменуте нимало захвалне теме. Никада није било лако писати против прописане и једном засвагда „одозго“ утврђене истине.

У додир са овом темом дошао сам веома рано, пре тридесетaк година, када сам стигао у западни Берлин на постдипломске студије. У првих две или три године мог боравка у Немачкој највећи део времена проводио сам у одлично уређеној библиотеци тада западноберлинског Слободног универзитета (Frei Universität). Веома се живо сећам тог времена. Било је то непосредно после 6. априла године 1981. Прелистао сам најважније немачке дневне листове тог датума и гле изненађења: ни у једном није било ни речи о бомбардовању Београда од 6 априла 1941. Ово откриће ме потресло, растужило, разбеснило, али и оснажило у жељи да се озбиљније позабавим овим феноменом. У мојим књигама - а до сада су објављена три тома „Берлинских записа“ - велики део посвећен је управо овој теми.

 

 

Од тада све исто – антисрпство Европе на првом месту

Андре Бар: "Свети Сава, слава и гусле", издавач: "Бели Анђео", Шабац, 2003, репринт издања из 1906. године 

 

            Француски историчар с размеђе деветнаестог и двадесетог столећа Андре Бар је истраживао политику великих европских сила и Турске на Балкану и мора му се признати да је схватио њену суштину. Да то није тако, не би у поднаслову свога дела невео да је на делу: "Верска агресија Аустрије и Римске цркве на православне у Босни и Херцеговини од 1878. до 1903. године". Ова одредница одише савременошћу више него билокоји научни закључак данашњих аналитичара геополитике великих сила на Балкану, посебно истраживача разбијања бивше Југославије и прилика у постдејтонској Босни и Херцеговини. Колико је Андре Бар, по својим запажињима пре једног столећа, наш савременик, види се и по његовом закључку шта ће се десити с најмногобројнијим балканским народом ако европска антисрпска политика (преко Аустрије) буде дала резултате у Босни и Херцеговини. Он једноставно наводи:

"Када у Босни и Херцеговини изумре православље, тада ће бити и крај српске идеје".

 

 

I

Завереници ћутања, користећи актуелни терор над Србима, не желе да се свет суочи са чињеницом да староседеоци Срби, на Косову и Метохији, имају епископију стару 1080 година са близу 1.500 хришћанских сакралних споменика.

Завереници ћутања, користећи актуелни терор над Србима, не желе да се свет суочи са чињеницом да европски историчари и европски картографи (Dulcerto 1339; Wavasori 1539; Di Val 1663; Cantelli 1690) никада у територију Албаније нису уписивали област српског Косова и Метохије. Ова регија Старе Србије никада није била посебна територијална јединица, већ у хиљадугодишњој историји саставни део духовног, културног и државотворног српског суверенитета.

Завереници ћутања, користећи актуелни терор над Србима, не желе да се свет суочи са чињеницом да 1610. барски бискуп Марин Бицај наводи да на Косову и Метохији живе православни и римокатолички хришћани и нешто Турака. Албанце (односно Шиптаре како они сами себе називају) барски бискуп не помиње.

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 07.03.2012. 

 

Свечаности које су одржане 1. марта у Сарајеву поводом двадесете годишњице проглашења независности Босне и Херцеговине подсећале су на свечаности у некадашњој Југославији. У њима су учествовали представници локалних муслимана и Срба, док су их босански Срби потпуно игнорисали. Хрватски представник у колективном Председништву Босне и Херцеговине, Жељко Комшић, изјавио је да је „1. марта 1992. године Босна и Херцеговина постала, захваљујући вољи већине својих грађана, независна и суверена држава“. Његов муслимански колега, Бакир Изетбеговић, је изразио уверење да ће Босну једном да „заволе“ сви њени грађани. Небојша Радмановић, представник босанских Срба у Председништву, није учествовао у свечаностима. [1]

Како је у вези с тим добро приметила локална политичка аналитичарка Тања Топић, ова годишњица „илуструје постојање дубоких раскола у дубини друштва“. Према њеним речима у данашњој Босни и Херцеговини, као и пре, нема „било какве слоге у вези са прошлошћу, у вези са тим, шта се за време рата дешавало, и према томе, нема ни компромиса у вези са националним празницима, - а подједнако – ни заједничког гледишта о будућности земље. [2]

 

Првог марта 2012. године навршава се тачно двадесет година од дана када је у Сарајеву, на Башчаршији, убијен српски сват и рањен српски свештеник. Уобичајени опис овог догађаја почиње са описом убице као „сарајевског криминалца“, а затим се наведе његово име, како би се поткрепила обавештеност о догађају. Тако је одређено погрешно разумевање онога што се догодило.
  
   Да ли је тај „сарајевски криминалац“ убио српског свата зато што му је овај нешто дуговао? Или зато што му је тако „дошло“?
  
   За правилно разумевање овог догађаја корисно је запажање сарајевског листа „Дневни аваз“ (1):
  
-    „ ...Према појединим медијским написима, Делалић је ретроактивно од Изетбеговића млађег тражио милион марака хонорара за убиство "српског свата" 1. марта 1992. године испред Старе српске цркве на Башчаршији у Сарајеву...“