Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

У Сребреници није било геноцида. Када су муслимани одустали да је 8.000 убијених у Сребреници, већ да се ради о убијенима у 13 општина, једино су још остале доследне првобитној лажи власти у Србији и поједине НВО. Питамо се –зашто Србија на основу докумената које није сама формирала, већ на основу туђе документације, доноси проклетство свом народу и осуђује будућа покољења и децу наше деце да су геноцидни, да су злочинци? Чињенице говоре другачије. То је био рат у коме су Срби више страдали од муслимана. Набројали смо сва села, имена убијених, рекли смо датуме када се то догодило и то публиковали. Они то немају, али имају пропаганду.“

СРЕБРЕНИЦА ДАНАС

Милош Миловановић, одборник СО Сребреница је упознао присутне са писмом борачких организација Подриња и Бирча, који је упућено председнику Републике Србије и народним посланицима које објашњава да су дешавања око Сребренице смишљени пројекат муслиманске политике, потпомогнут међународном заједницом која се заснива на стратегији „корак по корак“ до циља који нису могли да остваре у рату - нестанак Срба са тих простора и укидање РС. „Под притиском међународне заједнице влада РС је суспендовала рад прве комисије за Сребреницу и формирала другу комисију која је урадила извештај који је одговарао Сарајеву и међународној заједници. Број од 8000 несталих муслимана освануо је без икаквих доказа и толико је злоупотребљен да истина о страдању српског народа Бирча и Подриња није могла да продре у свет. Најжалосније је што је и Србија остала неосетљива на ову лаж. Та иста комисија је под притиском ОХР направила списак припадника полиције и војске РС, ради се о 890 Срба који су наводно одговорни за дешавања у Сребреници 1995. Људи се приводе, испитују, врши се огроман притисак, одузимају им се документа, добијају отказе. Многи одлазе са ових простора јер нема начина да докажу да нису криви.

Држе их по две године у затвору и пусте уз образложење да нема доказа за наведена дела. Немамо коме да се жалимо. Може ли ико да процени како се осећају ови људи које је комисија обележила за читав живот и како то све подносе њихове породице. Међународна заједница одобрава финансијску помоћ која углавном одлази бошњацима за обнову инфраструктуре и запошљавање, што је основа опстанка. Резолуција Европског парламента коју су усвојиле поједине државе у окружењу и најава председника Бориса Тадића за усвајањем Резолуције у Београду, покренула је бошњачке одборнике да се таква резолуција усвоји и у Сребреници. Када им то није пошло за руком, најавили су да ће Резолуцију усвојити до 11. јула ове године или наметнути једнонационалним изгласавањем. СО Сребреница је 25. јуна 2005. године усвојила Резолуцију којом се осуђују сви злочини који су се десили над свим грађанима општине Сребренице. Ниједна друга резолуција није прихватљива за српски народ. За злочине над српским народом Сребренице, Бирча и Подриња, где је на стравичан начин убијено 3.262 српска цивила и борца нико није одговарао. Ако Република Србија усвоји једнострану резолуцију, нико неће ни одговарати.“

КАКВА ЈЕ ИСТИНА О СРЕБРЕНИЦИ

Академик Коста Чавошки је приметио да је основно и најважније питање истине.„Каква је истина о Сребреници? Бројке које муслимани и међународни чиниоци намећу су лажне. Када је реч о српским жртвама треба рећи да је коначни списак жртава у том крају 3262 имена од којих је 860 страдалих било из редова војске и полиције а 2382 су били цивили, дакле старци, жене и нарочито деца. Тај број је неупоредиво већи него што су бројке које муслимани могу доказати. У време ослобађања Сребренице јула 1995. је високи комесар УН за људска права Хенри Виланд рекао да је са својих пет помоћника интервјуисао велики број муслиманских избеглица из Сребренице. Он је том приликом за „Дејли телеграф“ изјавио да нису пронашли никога ко је својим очима видео злочин који су починили Срби. Касније је утврђено да је велики број муслиманских војника страдао када је под оружјем покушао да се пробије од Сребренице према Тузли. Било је између 12.-15.000 људи који су покушали да превале тих 60 км. Као такви били су легитимни војни циљ, а највећи број је страдао тако што је наилазио на заседе војске Републике Српске. Отуда се појављују само мушкарци у најбољим годинама. За стрељање преко 400 лица, Хашки трибунал никада није покренуо озбиљну истрагу, тако да се и дан данас не зна ко се крије иза наручиоца. Једини који је оптужен и осуђен за тај злочин је Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле.

"СВЕДОК" ЕРДЕМОВИЋ

Иако је признао да је лично убио неколико стотина муслиманских заробљеника, осуђен је само на пет година затвора, а није све ни издржао. Он је именовао седам припадника наводног 10. диверзантског одреда који је наводно учествовао у стрељању заробљеника. До данас нико није водио било какву истрагу. Махом су били плаћеници у Африци а најзанимљивије је да је поред Срба, ту било Хрвата, Муслимана и један Словенац! Врло је спорно да ли је тај одред уопште постојао. Ердемовић је изјавио да је погубљено око 1200 заробљеника за само пет сати. Они који се у то боље разумеју кажу да би овима који су стрељали био потребан читав један дан за такав злочин. Што је најзанимљивије, на том месту су нађена тела само 137 потенцијалних жртава, од којих је 70 било са повезима. Према подацима које је Миливоје Иванишевић сакупљао, до сада је есхумирано око 1900 људи од којих је 1700 било мушког пола, једна женског док за преостала лица није могао бити утврђен пол. Тужилаштво Хашког трибунала је тај број помножио са 3,56 па се стигло до 6700 побијених муслимана, да би се некако тај број коначно попео на више од 8000. То је кривотворење историје. У Поточарима је сахрањен и приличан број оних који су умрли природном смрћу пре јула 1995. или после тог датума, а значајан је и део оних који су ту сахрањени а страдали су у другим општинама. У питању је тотална подвала, која се нама подмеће и сада се од нас захтева да то прихватимо. “



http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1032/tekst/istina-o-srebrenici/