Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна
НАЈМАЊЕ 7.432 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, места рођења и смрти - и још 856 несталих. То нису коначане бројке.
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Укључите се...

Петнаестак година после завршетка рата у Босни и Херцеговини и поред дугогодишњих настојања да обухватимо све српске жртве, свесни смо да наша настојања још нису довела до потпуних резултата. 
 
Сматрамо да бисмо у вашу помоћ могли да успешније окончамо овај одговорни задатак и стога вам упућујемо позив да нам у томе помогнете.   Више...

Помозите

Позивамо Вас да уколико сте у могућности помогнете издања „Института за истраживање српских страдања“ у XX веку. 
 
За динарске и девизне уплате:
Текући рачун: 205-136879-52 
Комерцијална банка Београд
 

Зашто се још ћути о зверствима у јавним кућама? Штампај Пошаљи
Понедељак, 05 фебруар 2018
05.02.2018 | Ђ. Баровић - Вести

У Сарајеву је током последњег рата страдало 7.428 особа српске националности, односно три пута више од званичне верзије убијених у овом граду. Истовремено, ни 23 године од потписивања мировног споразума у Дејтону, не само што је већина ових злочина остала нерасветљена, већ се и даље ништа не зна о судбини око 300 Српкиња које су против своје воље "служиле" у двадесетак јавних кућа.


Ово су само неки од података који се могу пронаћи у до сада најсвеобухватнијој студији о догађајима у овом граду од 1992. до 1995. под називом "Досије Сарајево". Књига је објављена крајем прошле године, а њен аутор Миливоје Иванишевић, оснивач и председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку, у разговору за "Вести" открива и низ других, ништа мање шокантних детаља о којима домаћа, али и светска јавност или не зна или ћути.


Ловци на главе

- Предузимљиви мештани Сарајева организовали су "туристичке туре" за страствене ловце, односно оне који се једино могу описати као "ловци на људске главе". Суботом и недељом су организовани летови из Европе ка Сарајеву. Ловци би дошли са својим оружјем, а домаћин би им омогућио комфор у неком напуштеном солитеру, храну и пиће и поглед на српски део града. Та убиства су касније правдана ликвидацијама "четничких војника", мада су циљане и жене, деца и стари...

- Покушао сам да на једном месту објединим све чињенице и документа који се везују за догађаје око Сарајева пре и током рата, па сам тако предочио и сва документа Републике Српске, али и сва писма српских званичника представницима међународне заједнице у којима траже да се у Сарајеву заустави убијање недужних цивила српске националности. О размерама тог злочина сведочи и списак који се такође налази у књизи са именима 7.428 страдалих Срба у Сарајеву. Овај списак у потпуности демантује тврдње директора Истраживачко-документационог центра из Сарајева Мирсада Токача да је у Сарајеву током рата страдало око 2.500 Срба. Ужасавајући је податак да је у том периоду страдало готово четири пута више Срба из Сарајева него током Другог светског рата, кад их је убијено 2.278.

Који је био основни циљ књиге?

- Превасходно да се одговори на три главне оптужбе против српске стране: етничко чишћење, блокада града и прекомерно гранатирање. Да бих предочио праву истину, направио сам упоредну компарацију шта се догађало како у муслиманском, тако и у српском делу Сарајева.

Шта се догађало са Србима који су остали у Сарајеву?

- Када је реч о муслиманском делу града, Срби су углавном завршавали у неком од 123 логора, а затим у некој од масовних гробница. Истовремено, у српском делу Сарајева није регистрован ниједан логор, нити једна масовна гробница.

Докле је стигла истрага у вези са тим логорима и гробницама?

- И поред јасних доказа, али и сведочења преживелих, ни две деценије од краја рата ни један тај случај није детаљно испитан, а већина гробница је и даље неистражена, како у центру Сарајева, тако и на Требевићу, стратиште Казани. У књизи је на десетине сведочења људи који су биле жртве тих логора, али и имена и презимена оних који су одговорни за те злочине. Међутим, у промилима се може говорити о онима који су и процесуирани.
Органичено кретање

- Срби у муслилманском делу Сарајева нису тако остали зато што су то желели, већ зато што им је претила смртна казна уколико реше да оду. Право да побегну од рата имале су све нације, али не и српска. Истовремено, српски део града напустили су сви, и Срби и муслимани и сви други. У том делу града су буквално остали само браниоци и њихове породице. Срби су у потпуности испоштовали све ратне конвенције у том случају, а муслимани ниједну - истиче наш саговорник.

Апострофирали сте страдања жена у Сарајеву?

- Зато што су жене буквално уништаване у Сарајеву. Током последњег рата у овом граду је убијено 1.242 жена српске националности: од беба и девојчица из основне школе до старица. Не би ме уопште изненадило да би неко детаљно истраживање показало да је у Сарајеву страдало много више жена него мушкараца. Жене су имале статус робиња, а многе су завршавале у некој од двадесетак јавних кућа. Тамо су им се догађале ужасне, незамисливе ствари.

На шта тачно мислите?

- Претпоставка је да је кроз пакао јавних кућа прошло око 300 Српкиња. Већином су на крају сурово убијене и бачене или у Миљацку или у Казане. Али објавио сам сведочења оних које су преживеле и то су заиста крајње потресне исповести. Замислите професорку над којом се иживљавао њен ученик. Том момку није било довољно само да је силује, већ је уринирао на њој, гасио јој цигарете по телу.

Да ли се зна где су биле те јавне куће?

- Документациони центар РС за истраживање ратних злочина над Србима у БиХ објавио је адресар неких од локација тих јавних кућа. Највећа је била у хотелу Загреб, где је било смештено око 50 Српкиња. У спортској хали Зетра их је било тридесетак, па десетак у кафићу Барселона. Те јавне куће су отваране и по факултетима, студентским домовима, ресторанима...

Како је могуће да се о томе ништа не зна?

- Својевремено је милански недељник "Епоха" објавио текст о илегалном тржишту видео-касета са снимцима силовања и иживљавања. Размена тих касета се обављала у Ријеци, а кружиле су не само Миланом, већ и другим европским градовима. Највећу "вредност" су имале касете на којима је био и тон, где се чују запомагања недужних. Међутим, та прича је веома брзо стопирана. Покушао сам да дођем до уредника тог часописа, али нисам успео. Заправо, све што се догађало у муслиманском делу Сарајева током рата прелази границе монструозности. То ни Други светски рат није упамтио, па чак ни у средњем веку није било таквих зверстава.

Истина о злоделима

* Рођен 1932. у Грачаници испод Озрена, Иванишевић је у Београд завршио Филолошки факултет, светску књижевност. У богатој каријери био је уредник часописа Унеска, а српско подручје, управник Дома омладине, као и Завода за проучавање културног развитка.

* Од почетка распада Југославије бави се прикупљањем и документовањем грађе о злочинима над Србима, а 1992. оснива Центар за истраживање злочина над српским народом који касније прераста у Институт.

* До сада је објавио више десетина књига о догађајима током последњег рата у БиХ, укључујући и многе које су демистификовале догађаје у Сарајеву и Сребреници. Од 1996. године је сенатор Републике Српске.


Ђ. Баровић - Вести


http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/685658/Zasto-se-jos-cuti-o-zverstvima-u-javnim-kucama




AddThis Social Bookmark Button
 
Следећи >