Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна
НАЈМАЊЕ 7.019 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, места рођења и смрти - и још 856 несталих. То нису коначане бројке.
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Укључите се...

Петнаестак година после завршетка рата у Босни и Херцеговини и поред дугогодишњих настојања да обухватимо све српске жртве, свесни смо да наша настојања још нису довела до потпуних резултата. 
 
Сматрамо да бисмо у вашу помоћ могли да успешније окончамо овај одговорни задатак и стога вам упућујемо позив да нам у томе помогнете.   Више...

Помозите

Позивамо Вас да уколико сте у могућности помогнете издања „Института за истраживање српских страдања“ у XX веку. 
 
За динарске и девизне уплате:
Текући рачун: 205-136879-52 
Комерцијална банка Београд
 

МИЛИВОЈЕ ИВАНИШЕВИЋ: Сарајево је највећи логор за Србе! Штампај Пошаљи
Понедељак, 27 март 2017
19. марта 2017 | Недељник Афера | Срећко Миловановић

Миливоје Иванишевић
Оно што су проживљавали Јевреји у варшавском гету током Другог светског рата, проживљавали су Срби у Сарајеву од 1992. до 1995.

Двадесет и две године након Дејтонског споразума, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини, духови на овом делу Балкана се не смирују. Ратне варнице из бошњачког дела Председништва БиХ већ недељама уносе немир међу грађане Босне, али и читавог региона и нова со се сипа на рану која још није зацелила од ратних сукоба пре две деценије. Оснивач и председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку Миливоје Иванишевић, који је недавно објавио књигу „Геноцид над Србима у Сарајеву 1992-1995: Сведочења преживелих логораша“ у интервјуу за „Аферу“ говори о потресним сведочанствима Срба који су преживели трогодишњу голготу у Сарајеву и анализира ситуацију у Босни данас.

-Ова књига је настајала претходних година из жеље и намере да се страдања и патње Срба у Сарајеву од 1992. до 1995. не забораве и остану незабележена за будуће генерације. Књигу је требало пре три године да објави „Службени гласник“, али се то стално одлагало под образложењем да се нема средстава и на крају је овај зборник изашао захваљујући једној приватној издавачкој кући која је показала спремности и воље да овакво штиво угледа светлост дана и хвала им на томе – каже на почетку разговора Миливоје Иванишевић.

Колико Вам је било тешко да прикупите трагична сведочења преживелих логораша из сарајевских казамата?

-Најтеже је свакако било тим људима да поново кроз причу и сећања пролазе све патње и страхоте од пре две деценије. Они су то ипак учинили знајући да тиме спречавају да њихова голгота, али и жртве свих оних који нису живи напустили логоре, остане незабележена и заборављена. Ово је само мали део сведочења јер да смо прикупили све данас живе страдалнике, књига би имала барем десет пута више страница, а свакако да ће нових сведочења и наставака ове књиге бити јер није само Сарајево имало логоре за Србе, било их је по читавој Босни, Посавини, Херцеговини… Наравно, ову књигу нисам стварао сам, са мном је овај зборник приредила и Драгана Грчић Гавриловић, а имали смо помоћ и разних институција и појединаца из Републике Српске и Србије, војске РС, а доста нам је помогао и брат бивше председнице РС Биљане Плавшић.

Сведочанства која леде крв у жилама!

Описи зверстава над српским заробљеницима у логорима широм Сарајева сакупљених у књизи „Геноцид над Србима у Сарајеву“ заиста су језиви и леде крв у жилама. Овом приликом преносимо само делић једног од сведочења и сећања преживелог логорашa

-Једном приликом, у просторију у којој смо се налазили упала је група муслиманских полицајаца  и тада ме је један од њих ухватио је за ноге и подигао их навише, а други је узео дрвену столицу и ударао ме по голим табанима и потколеним деловима ногу све док се нисам онесвестио. Потом су нас терали да сви затвореници један другоме сисамо пенис и да се међусобно ударамо док су се они смејали и псовали нам мајку четничку. Цео патос би био прекривен нашом крвљу коју бисмо после морали да рибамо и чистимо…

У књизи наводите да је број страдалих Срба у Сарајеву за те три ратне године већи од седам хиљада. Да ли је та бројка и коначна?

-Страшно је када и један човек страда у ратном вихору, а камоли када се ради о седам хиљада, али тај број страдалих, нажалост, није и коначан. Многим се жртвама ни дан данас не знају имена нити где су сахрањени, а многи су бацани у јаме, спаљивани, па им је земне остатке данас немогуће пронаћи нити њихови најближи имају где да им на гроб оду. Када говоримо о Сарајеву, морамо ствари назвати правим именом, а то је да је оно за Србе у те три ратне године било највећи логор у овом делу Европе, а добрим је делом то и данас јер Срби ван Источног Сарајева готово да немају никаква права и грађани су трећег реда. Оно што су проживљавали Јевреји у варшавском гету током Другог светског рата, проживљавали су Срби у Сарајеву од 1992. до 1995. и на то је у то време Радован Караџић упозоравао светску јавност, али узалуд. И дан данас се на Сарајево гледа као на град жртву српских разарања, а нажалост, многи и у Србији и у Београду и даље тако мисле.

У предговору Вашој књизи говорите управо о томе да Радован Караџић не може бити крив ни за блокаду ни за гранатирање Сарајева?

-Наравно да не може јер је потпуно јасно шта се тамо тада дешавало. Самоодбрана цивилног српског становништва у општинама Сарајева и сеоског подручја око града спиновањем је претворена у блокаду муслиманског дела града. Од када су  Срби онемогућили Муслимане да упадају у српска села, да пале и разарају, медијски је вешто исконструисана и лансирана теза о блокади Сарајева и хуманитарној катастрофи. У српском делу Сарајева српске власти су поштовале међународне конвенције о заштити цивилног становништва и свима дозволиле да напусте подручја оружаних сукоба. Муслимани су то, наравно, искористили и напустили српски део Сарајева да би онда то свету представили као етничко чишћење. Довољно је само навести чињеницу да у српском делу града није било ниједног логора за Муслимане, док је у муслиманском делу било чак 123 логора, где су мучени и убијани Срби! О обманама о гранатирању Сарајева, изрежираној представи о масакру на пијаци у Улици Васе Мискина не треба трошити речи јер је одавно познато да је тиме Алија Изетбеговић жртвовао сопствени народ да би Србе представио као ратне злочинце и зликовце.

Да ли ћете ову књигу послати Радовану у Хаг?

-Иначе се веома често чујем са Радованом у Хагу и свакако ћу му првом приликом послати књигу. Нека она буде само један делић мозаика који доказује Радованову и српску невиност и ја ћу бити поносан и пресрећан!

Многи злочини су из тих логора смрти у Сарајеву остали некажњени, а њихови починиоци су данас слободни људи, а неки чак и на високим функцијама у БиХ. Како је то могуће?

-Могуће је онда када се не зна пуна истина и када се она сакрива. Захваљујући невиђеној медијској кампањи и сатанизацији Срба, светска јавност је добијала лажну и искривљену слику о Сарајеву. Једноставно, за свет су Срби у Сарајеву били злочинци, а Муслимани жртве. Међу одговорнима за злочине над Србима у Сарајеву евидентирано је 3.567 лица, именом и презименом, али нико од њих није изведен пред лице правде. Као што сте и сами приметили, многи од њих су данас угледни људи, политичари, министри, дипомате и пословни људи. Логор у Високом је, примера ради, водио брат Сефера Халиловића,  али се та чињеница пренебрегава као да не постоји.

У књизи има више него потресних сведочанстава, слика које људски ум не може ни да замисли, а камоли почини?

-Свако сведочење изазива у најмању руку мучнину и, заиста, сваки нормалан човек се мора запитати какви су то људи који су таква зверства могли да чине на онима са којима су до јуче били пријатељи и комшије. Нису била поштеђена ни деца, стари и болесни. Терали су логораше да полно опште једни са другима, да врше нужду једни на друге, везивали су их уз ланце, пуштали струју… Оно што ме је посебно потресло било је када сам сазнао да је током рата у Сарајево дошла једна група из западне Европе која је тражила и добила дозволу да мучења Срба и убијање у логорима директно снима да би такве филмове после продавали по Европи као филмове за забаву!

Међународна заједница је тада на све то ћутала. Да ли су тиме постали саучесници у злочинима над Србима?

-Наравно да јесте јер све је то та тзв. међународна заједница знала, али је остајала нема и окретала главу. Својим ћутањем они су постали саучесници у злочину геноцида над српским становништвом. И више од тога, кад год им се пружила прилика, оптуживали су Србе за сва зла која су се догађала у Сарајеву. Годинама су настојали и успели да жртву претворе у злочинца, а злочинца у жртву.

Како коментарише ратнохушкачку реторику бошњачког члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића?

-Увек се најлакше ловило у мутном и некоме и овде, али и из иностранства очигледно не одговора стабилност, мир и чиста ситуација него мути и ствара хаос јер се тада нечије амбиције најлакше остварују. Што се тиче Бакира Изетбеговића, за њега само могу да кажем да му је место у затвору, а не у Председништву Босне и Херцеговине!

На чему ћете радити након ове књиге, какви су Вам планови на даљем откривању истине о страдању српског народа у Босни?

-Припремам тренутно две књиге. Једна има радни наслов „Досије Сарајево“, у којој ће се такође говорити о погрому Срба у овом граду, а друга књига говори о голготи српског народа широм Босне и Херцеговине и за њу је предговор написао председник Републике Српске Милорад Додик.

Срећко Миловановић










AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >