Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна
НАЈМАЊЕ 7.019 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, места рођења и смрти - и још 856 несталих. То нису коначане бројке.
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Укључите се...

Петнаестак година после завршетка рата у Босни и Херцеговини и поред дугогодишњих настојања да обухватимо све српске жртве, свесни смо да наша настојања још нису довела до потпуних резултата. 
 
Сматрамо да бисмо у вашу помоћ могли да успешније окончамо овај одговорни задатак и стога вам упућујемо позив да нам у томе помогнете.   Више...

Помозите

Позивамо Вас да уколико сте у могућности помогнете издања „Института за истраживање српских страдања“ у XX веку. 
 
За динарске и девизне уплате:
Текући рачун: 205-136879-52 
Комерцијална банка Београд
 

Др Радован Караџић: Писмо члановима СБ УН и председницима и премијерима земаља чланица СБ УН Штампај Пошаљи
Уторак, 08 новембар 2016
(Незваничан превод)

Представници пет сталних и осталих десет држава у Савету безбезности редовно се обавештавају о пројекту Савета безбедности који се зове МТБЈ. Две од три гране МТБЈ подносе периодичне извештаје, Тужилаштво и сам суд. Али, ни амбасадори, ни председници, ни премијери земаља чланица Савета безбедности Уједињених нација нису обавештени од стране треће, неизбежне гране - одбране.

Тешко је поверовати да су две гране, Тужилаштво и Судска већа, пријављивали своје грешке, а камоли неуспех целог пројекта међународне правде кроз овај ad hoc трибунал. Према томе, не само да је Тужилаштво било селективно, него је информисање Савета безбедности Уједињених нација, једине институције која надгледа и гарантује правилно функционисање Трибунала, такође било селективно. Још је мање вероватно да су председници/премијери земаља које представљају Савет безбедности, а камоли Уједињене нације, обавештени шта је урађено у име њихових земаља и у име вођства овог света. Централна и најосетљивија настојања Уједињених нација, покушај успостављања темеља међународне правде кроз овај трибунал, налазе се на самој периферији пажње свих.

Процес оснивања Међународног суда као ad hoc институције међународне правде није прошао без приговора на легалитет и легитимитет. Међутим, то није био почетак, него финале неодговорног мешања језгра „међународне заједнице“ у илегално и насилно цепање Југославије и последичне догађаје. Постоји превише доказа ових грешака који укључују и Уједињене нације, које су особе високог моралног и политичког ауторитета довеле  у центар пажње, и ако би Савет безбедности Уједињених нација био заинтересован, ти докази би лако могли бити прикупљени и сортирани. Међународни суд је једна од највећих грешака „међународне заједнице“, поверена на спровођење Савету безбедности.

На почетку мора бити речено: резултат двадесет трогодишњег постојања овог трибунала је застрашујућ, и шта год да анализирамо, овај резултат морамо да имамо у виду. Не постоји могућност да ће ова афера бити заборављена, или да ће изгледати боље у будућности, напротив. Или, све што је урађено у име данашњих светских лидера није фер ни према њима.

Али, Трибунал је само круна недела УН, будући да Уједињене нације нису невине још од почетка кризе у Југославији. Упркос племенитим покушајима часног Переса де Куељара и његових представника да упозоре државе чланице на преурањено признавање једнострано проглашених независности југословенских република, и упркос привржености међународне заједнице да се признања појаве тек после целокупног решења за све републике (као што се може видети у S-23280), неправедно, противуставно и насилно понашање сецесионистичких република награђено је журним признањем и прихватањем од стране Уједињених нација. Никада није једна држава била прихваћена од стране УН у тако кратком року, као што је то било у случају Босне и Херцеговине, упркос бројним упозорењима од стране најкомпетентнијих особа из сфере политике да ова република не испуњава основне предуслове за независност. Није било сумње да ће такав потез изазвати хаотични развој догађаја и крвопролиће. За оваква предвиђања и упозорења, од стране великог броја истакнутих личности, само ја сам осуђен под претпоставком да сам то желео и да сам то произвео.

Уједињене нације су одлучиле да одговоре на позив Југославије и Хрватске да обезбеде мировне снаге у овом региону, успоставе правила вођења борбе према којима ће  УН снаге бити „потпуно непристрасне према свима странама конфликта“ и „користити снагу минималног потребног обима и само у самоодбрани“, као што је наведено у SG Report Pursuant to SCR 721, S-23280, Annex III para. No.4.

Имајући то у виду, српска страна у БиХ подржала је долазак мировних снага у регион, и очекивала је да ће те снаге остати све док се криза политички не смири, не доносећи прерано закључке о исходу политичких преговора. Међутим, ови принципи су напуштени, као што је већ познато. Нити су УН снаге обезбедиле сигурност људи, нити су остале до постизања договора (у Хрватској), нити су се уздржале од употребе силе, која је била прекомерно употребљавана ангажовањем НАТО-а, нити су трупе остале имуне на утицаје од стране држава. Велика пристрасност званичника средњег и нижег ранга, а пред крај и чак и оних вишег ранга, олакшавале су кршење надлежности мисије Уједињених нација у целини, као и друге агенције, хуманитарне организације, новинари (иако мањина у овом структурама, нису били ништа мењег штетног утицаја), зато што је постало дозвољено кривити само једну страну, означти је и жигосати, као што нико није био стигматизован још од средњег века. Ништа, чиме се УН могу поносити. Иако то није била одговорност лидера УН-а, који су били дезинформисани од стране службеника на терену, мора се рећи да УН има довољан број званичника средњег и нижег ранга који су у стању да униште кредибилитет Уједињених нација до темеља, и да учине рђаву услугу целим регионима. Судски процес пред Трибуналом учинио је то очигледним и документованим заувек, и то је можда једина корист од овог трибунала.

Генерални секретар (Перез) де Куељар упозорио је у документу (S-23280, Annex IV) на „могућност преурањеног признавања независности неких југословенских република и на последице који такав потез може оставити на остале републике. Лидери Босне и Херцеговине и Македоније су били међу многим политичким и војним личностима које су последње недеље нагласиле господину (Сајрусу) Венсу своје страхове по овом питању. Више од једног његовог саговорника високог нивоа описало је потенцијално експлозивне последице таквог развоја као ’потенцијалну временску бомбу‘“.

Током само неколико месеци републике су биле признате, укључући БиХ, и најгора предвиђања Генералног секретара, господина Венса и многих њихових саговорника су се остварила. Али ово није био крај пропуста УН-а. Три стране у Босни и Херцеговини дале су пристанак на признање мировних снага УН-а под истим мандатом као што је установљено у SCR 721 i SG Report 23280.

Међутим, после првих позитивних искустава са присуством УН-а, што је пратило безрезервно поверење и сарадњу са српском страном, присуство се претворило у неки вид ноћне море у смислу константног неразумевања, пристрасности, политичког партнерства, обмана приликом испуњавања договорених споразума, у извештајима надређенима, као и светским медијима и несумњивој помоћи једној од зараћених страна. Иако су на почетку високи официри УНПРОФОР-а поштовали своје мандате и давали све од себе да буду непристрасни у помоћи у региону, након протека одређеног времена и доласка нових официра појавио висок ниво ароганције према српској страни, као да су представљли окупациону силу која је очекивала потупуну послушност локалне армије. Било је гласина и доказа да је мандат снага УН-а био промењен чак и без обавештавања српске стране, а камоли тражења пристанка за такав измењени мандат. Њихова сведочења на основу оваквих промењених позиција прихватана су у одсуству стварних доказа, и служила су за бројне закључке и донете одлуке. Поново, без обзира на чињеницу да то није урађено од стране највиших, већ средњих или ниже рангираних УН званичника (ниже рангирани званичници су чак кријумчарили наоружање и муницију једној од зараћених страна), ефекти су били штетни по мир, и посебно по једну од страна, Србе.

Овај став је имао штетне последице по српску позицију за време трајања конфликта, али је ово била само прва фаза. Тужилаштво је позвивало управо те УН званичнике да сведоче пред Трибуналом, чинећи их пожељним сведоцима, те су они сведочили у скоро свим случајевима. Иако они никада нису били у позицији да знају ништа осим онога о чему су чули на састанцима њихових надређених и партнера са српске стране, од којих су узимали белешке и скицирали извештаје, њихова арбитрарна сведочења драстично се разликују од званичних УН извештаја о истим питањима. Међутим, судска већа су давала много већи значај овим сведочењима него званичним УН документима. Под овим условима њихово присуство у региону није имало никаквог смисла, као да су највиши званичници били маска за овакве средње рангиране званичнике и њихово неодговорно понашање. У прилог томе, у склопу ширих делегација били су примани од стране највиших званичника српске стране, која је представљала елиту српске заједнице у БиХ (професори факултета, филозофи, доктори, чланови Академије наука), ови УН званичници присуствовали су формалним али и неформалним састанцима и вечерама, слушајући притом о чему су чланови вишег ранга обе делегације и незванично разговарали. Затим, са својим лошим познавањем локалне културе, изрека, шала, метафора, као и познатих стихова највећих песника, они су изнели овакве незваничне разговоре пред Трибунал као доказ mens rea њихових српских домаћина.

Уколико би нас данас неко ко долази из нове кризне регије питао, саветовали бисмо му да не прима УН снаге и агенције, или уколико су им оне потребне да са њима комуницирају само путем мејлова без да се са њима социјализују, да се не налазе са њима, да им не приређују вечере и сличне друштвене догађаје; јер би се поједини из тих делегација могли појавити пред неким судом против својих домаћина. И, такав претпостављени суд може прихватити њихово на забуни настало разумевање онога што су чули, као што је и овај трибунал одлучио да изабере доказе под претпоставком кривице, пре него невиности.

Агенције повезане са УН-ом као и друге класичне хуманитарне организације урадиле су изврстан посао у помагању становништву региона. Па чак и ове свете институције нису биле имуне на политичке утицаје под којима су поједини њихови званичници заузели пристрасну позицију приликом деловања и извештавања. Хвала Богу, многи од њихових извештаја, који су били класични шпијунски изештаји не само о догађајима, већ и о политичким питањима, снази и намерама зараћених страна, распореду оружаних снага и другим осетљивим информацијама, нису били доступни јавности. У супротном, овакве агенције никада више не би биле прихваћене било где у новим кризним подручијима. Уколико ваша поштована земља буде заинтересована да се упозна са овим доказима, то би вам морало и могло бити обезбеђено.

Све слабости и неправилности рада представника УН-а као и сродних агенција на терену биле су верификоване у Трибуналу. Средње рангираним званичницима нису били познати ни основни елементи мандата УН. Неки од њих су јавно сведочили да није постојала никаква обавеза која би се тицала непристрасности, посебно не према српској страни, коју су видели и третирали као одметничку и побуњеничку страну, па су са таквог становишта све српске акције квалификовали као нелегалне. Били су убеђени да српска страна није дала никакав пристанак за распоред и мандат снагама УН-а и деловали су са убеђењем да се УН снаге налазе у БиХ са циљем заштите босанске власти. Последично, они су разумели да демилитаризација значи да све наоружане снаге треба да напусте ту територију осим снага босанских власти. Са таквим уверењима, такви УН званичници извештавали су (својим надређенима у региону, у седишту УН-а, као и односиним националним владама) лажно, делимично и занемарујући легитимна права једне од страна у сукобу. Све ово су они изјавили и сведочећи пред овим судом, и упркос томе, ова сведочења прихваћена су као кредибилна.

Уколико ваша поштована земља, као и друге државе чланице Уједињених нација, буде заинтересована да открије шта УН представници и све што је повезано са УН НЕ СМЕ ДА УЧИНИ у било ком случају и под било којим околностима, биће довољно да ваши експерти са лакоћом сачине попис оваквих ствари само проучавајући случајеве и доказе пред Трибуналом.

После свих грешака на терену, које је учинила мањина земаља чланица „међународне заједнице“ што је праћено слабим деловањем Савета безбедности УН-а, долази се до Трибунала који би требало да оствари племените циљеве: да заврши рат и после тога помири супростављене народе. Међутим, резултат је био савсвим супротан: притискајући само једну страну Тужилаштво Трибунала, као и остатак „међународне заједице“, охрабрили су стране које су биле заинтересоване да пролонгирају конфликт, да наставе са својим офанзивним деловањем. После рата, Трибунал је наставио да буде селективан, парцијалан и пристрасан и тиме допринео даљој конфронтацији сукобљених народа, који су данас далеко од помирења.

Зато, још од времена инквизиције није било толико невино осуђених лица на дуге затворске казне као у овом Трибуналу Уједињених нација. Чини се да је циљ Трибунала био да произведе што је више могуће мученика. Никада није било креирано толико преседана, нити установљено толико процесних правила која ће довести до тријумфа неправде у времену пред нама. Постало је прихватљиво да, подржавајући овај пројекат, истакнути лидери светских сила одобравају и потврђују овако велико поништавање цивилизацијских достигнућа.

Претходно клеветање и стигматизација српске стране учинили су да је свако суђење и свако потоње покретање поступка против стигматизованих бесмислено и супротно самој идеји правде. Тако се ослобађање окривљених учинило невероватним, чинећи да судије који су изразили своје одвојено мишљење или су гласали за ослобађање буду изложени сраму и притиску, и да понекад такве судије не буду реизабране.

У атмосфери линча не може бити поштеног, легитимног суђења. Прво, сâме силе које су иницирале грађански рат на Балкану заузеле су страну клевећући и демонизујући једну од страна, у исто време охрабрујући другу страну да чини незамислива зверства за која су окривљавали стигматизовану страну. Оваквим понашањем успеле су да усмере рат и његово трајање онако како су желеле, као и да га заврше по својој жељи, са жељеним исходом. Све ово је познато и назива се „ратно лукавство“, „препредена тактика“, „обмана“ и примењује се у оваквим ратовима. Међутим, најгоре тек долази: довести све подмукле и злобне, зле појаве пред суд УН-а како би постале чињенице и законито понашање -  више је него што нам историја може опростити. Познату изреку би зато требало проширити да гласи: „Све је дозвољено у љубави и рату, као и пред УН судом“.

Такође, како би се надоместио потпуни недостатак знања која се тичу председничких дужности и надлежности, као и министарских и владиних, оптужнице терете ове званичнике као вође банди, пре него као уставне службенике који су деловали у складу са законом и уставом, уз сва ограничења предвиђена овим актима. Ако ова пракса опстане, нити један председник на свету неће бити сигуран. Исто је и са „џентлменским споразумима“ са највишим представницима међународне заједнице који су посредовали, тражећи решења која је затим требало да одобре Уједињене нације. Уколико се овако високим званичницима не може веровати, ко од председника и званичника би са њима убудуће склапао договоре? Међутим, да ли је Савету безбедности и земљама чланицама, укључујићи  пет сталних чланица, прихватљиво да се све ово ради у њихово име? Са сигурношћу се може тврдити да ни једна од ових држава чланица не би подржала овакав расплет да је била у потпуности информисана; осим уколико Уједињене нације нису прихватиле судбину Лиге народа, која је била предмет подсмеха у предвечерје Другог светског рата.

Српски званичници, политичари и војни генерали, били су први оптужени и ухапшени и затворени колико год је Тужилаштву било потребно да прикупи доказе против њих, што је и у ретким случајевима ослобађајућих пресуда значило неку врсту казне. Ово је резултирало дугим трајањем суђења, а посебно претходних фаза поступака.

Суђења су се одвијала по систему који је потпуно стран оптуженима са Балкана. Одсуство истражног судије стављало је терет истраживања на одбрану, што се показало као „неједнакост у оружју“ (equality of arms) између Тужилаштва и одбране, и учинило је одбрану у потпуности зависном од добре воље Тужилаштва да ослобађајући материал одбрани открије на време, што се није догађало.

Суђења су вођена на страном језику, што је довело до огромног броја неспоразума, погрешних тумачења, са значајним последицама због измена значења све до супротности. Чак и са одређеним познавањем страног језика, многе од оваквих грешака поткрале су се непримећене и утицале су на одлуке већа.

Чланови већâ нису били упознати са ратним правом, нити је таквих било у Тужилаштву, па је било много неспоразума и много спорења о потпуно легалном и легитимном понашању српске стране. Сведок-експерт Тужилаштва није узимао у обзир домаће законе и правила ратовања, док је веће одбацило веома компетентног експерта одбане без икаквог основа. Оваква пракса је посебно ефективна у случајевима везаним за Југославију у одредбама “All-Peoples Defence Law” и “ Doctrine оf The Armed Population” који су установљени много пре ове кризе. Према народној војсци, тј. „наоружаном становништву“, односило се како према професионалној војсци, обученој, дисциплинованој и држаној у касарнама, вероватно као у западним земљама, што је било далеко од истине. Чињеница постојања Територијалне одбране, њена структура, надлежности и аутономија као наоружане силе сваке локалне заједнице, општине, области или чак фабрике или предузећа, већа су одбацивала као да није имала никакав утицај на догађаје. Због тога су оружани окршаји између суседних насеља виђени и третирани као планиране и предвиђане акције, и приписиване вишој команди и централним властима као њихова одговорност. Ово није могло бити постигнуто без чудесне и магичне алатке назване „Удружени злочиначки подухват“, која значи да свака одбрана земље представља криминални акт и да сваки припадник стигматизоване нације који врши своју законску дужност може бити осуђен. Није ни чудо што оваква разматрања делују као изузетак и реткост.

Под изговором неприхватљивости „tu quoque“ доказа, већа су одбацивала цео корпус доказа о понашању супротне стране, тиме чинећи ову страну потпуно невидљивом, невином и скоро непостојећом. Стога је понашање стигматизоване стране приказивано као криминално, без обзира да ли је било оправдано, неизбежно, неминовно или као крајње могуће средство одбране. Трибунал забрањује било какво помињање узрока конфликта, као и доприноса друге зараћене стране, док у исто време осуђује представнике Срба због упозоравања своје заједница на могућа зверстава која им се могу десити попут оних у Другом светском рату, што је поновљено пре сукоба (у Хрватској) и током конфликта у БиХ. Чак и суд који спроводи „правду победника“  дозволио би представљање контекста у коме су се догађаји одвијали. Уједињене нације би требало да забране овакву праксу бар у својим институцијама.

Исто тако, већа су као по дефиницији радије прихватала пристрасна сведочења чланова противничких оружаних снага, него званичне извештаје највиших представника УН, који су Генералном секретару подносили резултате темељних истраживања УН експерата. Не чуди да су већа дискредитовала многе, стотине сведокâ одбране, када су били у стању да дискредитују највише званичнике УН.

Исту судбину доживело је све што су поједини Срби рекли у различитим приликама. „Докази“ из друге руке (по чувењу) имали су апсолутни приоритет над званичним документима. Парламент и посланици били су слободни да говоре шта год пожеле без могућности да за то буду оптужени. Међутим, савезништво већâ и Тужилаштва придавало је више значаја овим расправама него документима које су Скупштина, или Председништво и Председник, или влада донели, која су једини релевантан материјал. Чак и шале из незаконито пресретнутих телефонских разговора имале су већи значај и тежину од званичних државних докумената или од докумената Уједињених нација, и то пред судом Уједињених нација.

Поменуто је већ, најмоћније земље наставиле су да имају пристрасан став према Србима, упорно поричући кључне доказе и ономогућавајући својим званичницима да сведоче у својству сведока одбране у поступцима према оптуженим Србима.

Већа су увела нову праксу прихватања огромног броја изјава сведока, који не могу бити испитани (Rule 92bis) као и хиљаде „пресуђених чињеница“ - пресуђених у другим процесима у којим их нико није довео у питање итд. Пракса Трибунала је златни рудник особености, неправилности, преседана и примера који су заборављени и забрањени пре више векова. У исто време, свети правни институти установљени још у античко време, као што су „in dubio pro reo“ или „претпоставка невиности“, „аudiatur et altera pars“ и други, суспедендовани су праксом овог трибунала. Ово је јединствена прилика да Уједињене нације спасу своје достојанство и веродостојност, као и достојанство правде и правних институција тако што ће прописати шта ће у правној пракси заувек бити забрањено.

Трибунал је обогатио јуриспруденцију уводећи норму да осумњичена страна са правом буде лишена приступа и учествовања у истрагама инцидената за које ће бити окривљена. Према томе, супротна страна може лако произвести колико год инцидената жели да би окривила другу страну, без икакве шансе за постизање правде. Уколико Уједињене нације желе да спасу своје мисије у светским кризним регионима морају усвојити правила која ће очувати искрен и правичан став својих представника. Присуство УН у кризним областима требало би бити велика нада за све, а не велика опасност за неке од страна у сукобу; никаквој мањини неодговорних представника не би требало дозволити да уништи све добро што би УН могле учинити. Листа лоших поступака који би требало да буду забрањени, како у националној тако и у међународној судској пракси, може се формирати из праксе овог Трибунала.

Уколико се сматра да би све што је речено у овом писму требало да буде решено пред жалбеним већем, тврдим да се то неће десити. Са дужним поштовањем, посебно од када је пред жалбеним већем било неких изненађујуће ослобађајућих пресуда, жалбено веће неће бити од помоћи. Поред чудне чињенице да су сви, и тужилаштво, и судска већа и жалбена већа под истим кровом, физички и институцијално, ово не доводи у питање једну особу, или чак једну нацију. Ово је питање свих нација окупљених у Уједињеним нацијама и питање је наслеђа цивилизације и будућности овога света, судбине која је у рукама тренутних светских лидера.

Мора бити ауторитета изнад сваког суда, са надежношћу да аболира невине и неосновано осуђене, као и да преиспита достигнућа таквог суда који је тај ауторитет сâм основао. Стога, једино средство којим Савет безбедности УН-а и његове државе чланице располажу је да за себе организују комисију правних експерата који ће проучити праксу Трибунала и поништети све неосноване одлуке и све случајеве у којима су примењена правила процедуре и правне науке која у вашим поштованим државама не би била дозвољена. Будући да Трибунал и Тужилаштво нису гонили непосредне починиоце кривичних дела, већ су гонили највише званичнике, председнике, министре, високе војне официре, оптужене за фантомски „Удружени злочиначки подухват“, поништење би било могуће учинити без комисија, али само после увида у резултате и технике Трибунала.


С поштовањем,

Радован Караџић, некадашњи
Председник Републике Српске (БиХ)




Редактура и лектура превода karadzic-odbrana.com / ам




AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >