Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Све ово што се сада догађа храбром човеку, неправедно осуђеном творцу и председнику Републике Српске Радовану Караџићу, вишедеценијско је дејство продужене руке Хашког трибунала која још увек кажњава оне који су стали у заштиту слободе и интереса српског народа на просторима бивше заједничке државе и тиме се нису повиновали  вољи и сили хашких оснивача. 

Зар није време да се Савет безбедности ОУН позабави тим правним чудовиштем и последицама које је од оснивања за собом упорно остављало. Прилика је да се подсетимо бар једног догађаја. Малолетни дечак српске националности покојни Никица Јањић из Приједора окривљен је без доказа и на правди Бога за наводне злочине над локалним муслиманима. И против тог недужног дечака је подигнута оптужница од стране Хашког трибунала. Очајан и уплашен дечко извршио је самоубиство. Породица је у црно завејана. Јадан отац га  је сахранио, потом подигао споменик свом миљенику и јединцу и сам се такође убио. 

Ускоро потом на место главног тужиоца именована је Луиз Арбур. Она је за обновила тужбу али је изоставила неколико имена, а међу њима и већ покојног Никицу Јањића. Значи није крив!

На жалост не знамо нити ћемо икада сазнати колико се таквих  случајева догодило. Измишљене „злочине“ никад не можете и нема чиме да их оспорите. А на томе су се градила многа „кривична дела“ српских затвореника не само за оптужене у БиХ, већ и на Косову и у Хрватској.

Једино што је могуће да се колико-толико бар ублаже последице таквих неправди које би детаљна истрага могла да отвори, а сигурно да неће, треба бар садашње затворенике ослободити даљег издржавања казне. То часно дело припада овој српској влади и министру иностраних послова. Нек одгоде оставку. .. Ако ништа не предузму остаће им за сва времена грех на души.    

Миливоје Иванишевић,

У време Радована Караџића сенатор РС.