Институт за истраживање српских страдања у XX веку

«« Докази које је тужилац понудио описују сцене незамисливог дивљаштва: хиљаде мушкараца је погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо, мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијана пред очима својих мајки, деда присиљен да једе јетру свог унука. Ово су истинске сцене из пакла, писане на најмрачнијим страницама наше историје »».

Две године након тог саопштења, у Београду ће једна књига у издању Радија Б92 („слободна“ и „невладина“ наравно) под називом „Сребреница“ имати на насловној страни цитат наведених речи судије Ријада.

Ове реченице ће, такође, поновити Генерални секретар ОУН Кофи Анан у извештају који је поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. на основу резолуције истог форума бр.52/35 из 1998. којом је добио мандат да сачини извештај о Сребреници.

Обратимо пажњу да је прича о Сребреници, са потребом да шокира и застраши, припремила и пратила излазак НАТО снага ван граница у којима је био пола века, а што је свакако требало објаснити јавном мнењу великих земаља. Такође је и агресија на Србију и њена потоња окупација била праћена холивудском причом о геноциду.

Тачно десет година касније, 16. новембра 2005. године, «Центар за истраживање злочина над српским народом» је, тражећи ревизију свих пресуда у којима је овај лажов судио, издао саопштење на основу својих истраживања:

•  Измишљен је деда који је присиљен да једе јетру свог унука; нема деде, нема унука, нема догађаја.
•  Измишљено је убијање деце пред очима својих мајки; ниједно дете није убијено, нити пред мајком, нити без мајке.
•  Измишљено је да су мушкарци и жене сакаћени и поклани: нико није сакаћен, нико није заклан; осим тога, од око 2000 ексхумираних тела страдалих само једно тело је женско тело.
•  Измишљено је закопавање живих људи: не постоји ни један једини пример закопавања живих људи, а камоли више стотина.
•  Вишеструко је увећан број мртвих мушкараца. »

(Љубиша Ристић: Република Српска и оптужбе за геноцид)

    У забитим селима око Сребренице реч «морално» се често користи са значењем да нешто мора да се уради. Например, «ја ћу да насјечем дрва ако је морално». Надам се да БорисТадић користи реч «морално» у овом значењу, јер би се у противном распала и логика и морал иницијативе о сребреничкој резолуцији. Јер, ако је неко заврнуо руку Председнику Србије, па он мора да донесе ову резолуцију, (с)лажемо се да је ово питање стварно «морално».
   
    «Иницирао сам резолуцију о Сребреници јер сматрам да то питање није ни страначко нити политичко, већ вредносно и морално.» (Борис Тадић, Политика, 13.01.2010. подвукао Љ.Р)

    Може се о моралу говорити и без чињеница, али се не може о моралности конкретног догађаја говорити без позивања на чињенице. То је већ неморално. И ненормално.