Институт за истраживање српских страдања у XX веку

(Counterpunch / NSPM)

Противљење геноциду постало је нека врста кућне радиности у Сједињеним Државама.

Посвуда по универзитетима појављују се „студије геноцида“. Пре пет година оформљена је једна бесперспективна „Радна група за спречавање геноцида“ (“Genocide Prevention Task Force”), на челу са ветеранима Клинтонове администрације: бившом државном секретарком Мадлен Олбрајт и бившим секретаром одбране Вилијемом Коеном.

Библија ове кампање је „Паклени проблем“, књига Саманте Пауер (Samantha Power: “A Problem from Hell”). Госпођа Пауер тврди да је влада САД, мада добронамерна попут свих нас, исувише спора да интервенише и „спречи геноцид“. Овај предлог америчка влада прихвата, чак дотле да је госпођу Пауер узела за саветника.

Зашто је влада САД тако приљежно кренула у крсташки поход против „геноцида“?

Разлог је јасан. Откако је холокауст постао најраспрострањенија историјска тема у државама Запада, појам „геноцида“ је нашироко и лако прихваћен као највеће зло које је снашло планету. Сматра се да је то горе од рата.

У овоме лежи његова огромна вредност за војно-индустријски комплекс САД и за инострану политичку елиту у потрази за прихватљивим изговором да војно интервенишу ма где да одлуче.

(Данас се навршило годину дана од одласка нашег уваженог колеге, саборца и приајтеља Предрага Драгића Кијука)


Никада у нас актуелније но данас, и никад са више застрашујућег упозорења, нису опомињале речи светог Кипријана Картагинског који је упозоравао да „изван цркве нема спасења”. У ствари завештање: Extra ecclesiam nulla salus српском национу јасно предочава да свој смисао не може тражити изван хришћанске православне цркве, пошто једино у њој може да пронађе све што је изгубио: своје историјско памћење, свој језик, своју културну традицију, своју духовну вертикалу. Напросто, изван наследног мемофонда, изван цркве у коме  је све то имао и сабрао сопствени идентитет, народ неће претрајати у историји, која га на почетку XXI века ставља пред највећа егзистенцијална и политичка искушења.

Срби су једини народ у држави који је крај брозних времена Титове Југославије дочекао неспреман, иако је процес европских интеграција улазио у завршну фазу а централна обавештајна служба САД, још од лета 1990, нескривено предвиђала грађански рат у Југославији. Хипнотисани југословенском идејом српски политичари су бранили опстанак заједнице коју је очекивао програмирани распад, идеологију која је отишла у историјски архив и унутрашњу територијалну целовитост авнојевских република – без да су, тражећи савезнике, у први план ставили интегритет српског националног бића. Уместо залагања за међународну конференцију на којој би се решавала целовитост српског питања на помолу урушавања Југославије, упали су у клопку наметнутог рата и омогућили стварање историјски непостојећих држава (Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине те Македоније).

МТБЈ је 12. децембра текуће године изрекао пресуду у случају генерала Здравка Толимира. Он је проглашен кривим за геноцид и осуђен је на доживотну робију. Међутим, одлука је донета прегласавањем - један судија П.И. Ниамбе изнео је категоричко неслагање са одлуком и изјавио да генерал Толимир треба да буде ослобођен по свим тачкама оптужнице.

Одлука судског већа представља класичан пример неправедног суђења. Размотримо неке моменте који показују дефектност такве одлуке.

Тако се приликом решавања питања о томе да ли је војска босанских Срба радила по општем плану напада на цивилно становништво, Претресно веће се ослонило на чувене Директиве, између осталих на директиву №7. Међутим, судије су ту Директиву издвојиле од осталих директива, као и из историјског контекста грађанског рата у Босни, који је у време разматраног догађаја већ трајао пуне три године. На тај начин, у условима рата који већ увелико траје, текст Директиве №7 не може се сам по себи сматрати као противправно дело. Штавише, суду нису предочени никакви докази за то да је Директива утицала на било који начин на деловање армије РС.[1] Осим тога, судско веће је неправилно оценило да је сваки напад на енклаве представљао истовремено и напад на цивилно становништво. Судије су игнорисале важан део исказа сведока П. Салапуре, који је, између осталог, изјавио да је циљ напада била дислокација команде бригаде војске БиХ2, тако да је то био легалан војни циљ.

субота, 08. децембар 2012.

Њујорк - Није у реду да само Срби сносе одговорност за злочине у ратовима у Југославији, каже извршни директор Центра за хуманитарни дијалог из Женеве Дејвид Харланд.

Пресуде које се изричу само Србима немају смисла ни у погледу правде, ни у погледу реалности, ни политике, каже Харланд.

"Срби су починили многе од најгорих злочина у овим ратовима, али нису само они, и није у реду, нити корисно, да само они сносе одговорност", пише Харланд у тексту објављеном у "Њујорк тајмсу" под насловом "Селективна правда за Балкан".

"Много је лоше бити српска жртва неког злочина на подручју бивше Југославије. Током протеклих ратова на Балкану Срба је расељено - етнички очишћено - више него иједне друге заједнице. И највише Срба је остало етнички расељено дан данас. Готово нико за то није одговарао, а како стоје ствари, нико и неће", наводи овај аутор.

Харланд истиче да су ослобађајуће хашке пресуде некадашњем лидеру тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) Рамушу Харадинају и хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу показале да су сви пријатељи Запада ослобођени, а скоро сви Срби проглашени кривима.

Наслов овог чланка сам позајмио из књиге Александра Дорина и Зорана Јовановића, која је објављена 2010. године. Оригиналан наслов је „Srebrenica, wie es wirrklich war“, а књигу су на италијански превели Антје Фореста и Корадо Бертани 2012. године, а издала ју је кућа Замбон.

То је књига коју би многи требало да прочитају, укључујући и неке бивше судије, јер се ствари нису десиле баш онако како су неки покушали и још увек покушавају да нам испричају.

Манипулисана дезинформација, нарочито у међународним темама, је увек водила главну причу и зато се потпуно слажем са оним што је написано и документовано у овој изузетној књизи.

Кад смо већ код изманипулисане дезинформације: да ли се неко сећа „масакра албанских цивила“, којег је починила југословенска (српско-црногорска) војска на Косову?

Колико нас су сазнали – тек касније – да се није радило о „цивилима“ већ о борцима ОВК који су погинули у јеку борбе и да шеф посматрача није био нико други до ЦИА агент (?) Вилијам Вокер који је наредио да им се скину униформе и да им се обуку цивилна одела, креирајући тако дуго очекивану прилику за проглашавање рата Југославији?