Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Петнаестог маја навршилa се тачно 21 година од злочина над припадницима ЈНА који су се повлачили у колони из касарне “Хусинских рудара” у Тузли. На месту злочина, у некадашњој Скојевској улици на Брчанској малти и овог 15. маја породице жртава и преживели војници ЈНА запалили су свеће, и то под јаким обезбеђењем локалне полиције[1]: те полицијске мере постале су обавезне пошто су пре неколико година учесници комеморације били извређани од стране локалног становништва, а венци које су донели били су буквално изгажени.

Али, до дана данашњег нико није кажњен за злочине у предмету познатом под називом “тузланска колона”, а двојица оптужених су ослобођени. Истина, након првобитног ослобађања, суђење члану Оперативног штаба тузланског МУП-а Илији Јуришићу обновљено је и још траје у Београду. Јуришић се терети да је учествовао у командовању напада припадника МУП-а РБиХ и ТО РБиХ на колону ЈНА, при чему је убијен најмање 51 припадник ЈНА, а више десетина их је рањено, заробљено и заточено. Неки од њих сведочили су да су мучени током заточеништва, а последњи заробљеници размењени су три месеца касније.

Печат 4. мај 2013. 00:35

Како је интервју председника Србије Томислава Николића за РТ БиХ призвао у сећање апел којим се западно-европској јавности пре две деценије обратио Француз Жак Вержес, и да ли се и председник Србије својим изјавама сврстао у оне које би требало подсећати на велика огрешења према српском народу?

Пре тачно двадесет година у Лозани је објављена књига под горњим насловом. Аутор Жак Вержес, познати француски адвокат, обратио се европској, пре свега западноевропској, јавности тражећи правду за српски народ. Ја исто тражим сада у Србији, подстакнут интервјуом Председника Србије господина Томислава Николића РТ БиХ.

И сам верујем да је тражити опрост за невино страдале жртве морална обавеза сваког човека, поготово ако је и он, на свеједно који начин, могао томе допринети. То је лични чин. Кад се истим поводом обрати председник државе то је покајање свих грађана. Нама се никада нико није извинио ни тражио опрост. А грешних према српском народу има на све стране, и у некдашњим „братским“ републикама и у државама НАТО савеза и у исламском свету. Ни то не сме да буде препрека нашем понашању. Можда смо, захваљујући цркви, понекада или понегде праведнији или правдољубивији од других.

Миливоје Иванишевић

ЕСЕЈ О МУСЛИМАНСКИМ ВОЈНИМ ПОБЕДАМА
ТОКОМ РАТА у БиХ 1992-1995.
(Виђено очима победника)

Део други

Печат, 15.  март 2013.
Муслиманску војску, јединице 8. оперативне групе, потом 28. дивизије, са седиштем у Сребреници, у саставу 2. корпуса Армије БиХ, предводио је Насер Орић. Витез Алије Изетбеговића, бригадни генерал и носилац знаменитог „Златног љиљана". После ослободилачких похода наведених формација овај крај је десеткован више него у време Другог светског рата и усташких покоља 1941-1945.год. Прикупљање и сахрана покојника трајало је месецима.

Миливоје Иванишевић

ЕСЕЈ О МУСЛИМАНСКИМ ВОЈНИМ ПОБЕДАМА
ТОКОМ РАТА у БиХ 1992-1995.
(Виђено очима победника)

Део први

Печат, 8. март 2013.
Логично и оправдано, есеј је писан језиком оних чија су документа коришћена. А реч је о победама Армије БиХ и наша морална обавеза је да користимо језик хроничара који су на свој начин овековечили ратна дела својих муслиманских сународника, а највероватније у време рата и својих сабораца из Армије БиХ. Питање на које можда још треба сачекати одговор је да ли би постојала данашња самостална и оваква Република Босна и Херцеговина да у тим пресудним тренуцима на челу државе није било високо квалитетног, пре свега муслиманског, али и хрватског, државног и политичког руководства и војних старешина који су све њихове идеје оберучке прихватили и свесрдно оружјем спровели у дело. Да ли би муслиманско руководство са својим коалиционим и војним партнерима Хрватима, без свеопштег војног ангажовања и остварених победа, успело да створи данашњу заједничку државу, Муслиманско-хрватску федерацију.

Сви успеси и све победе, па и оне најзначајније, о којима ћемо писати, свели су се у данашња права и оганичења муслиманско - хрватске федерације. Сједињене Америчке Државе и остали чланови Нато савеза, муслимански партнери током целог рата, и поред великог дипломатског труда и исцрпљујућих дебата у Дејтону, једино су федерацију могли да обезбеде дубоко депримираној делегацији својих муслиманскоих штићеника и сабораца. На жалост и разочарање муслиманских политичара, та полудржава није била циљ њихових победа. Њихов циљ је био целина Босне и Херцеговине. Преостали, ништа мањи део ове бивше југословенске централне социјалистичке републике, припао је мештанима српске националности, или је боље да се послужим ратним језиком муслиманских хроничара, а то значи да је припао агресорима и окупаторима. Тек та чињеница је компромитовала муслиманско-хрватске циљеве и открила суштину рата. Свет је схватаио да Срби нису ни агресори ни окупатори, већ да су своји на свом и да им не може нико ништа. Тако Срби, на изненађење, па и жалост, многих Дејтонских преговарача, постадоше један од незаобилазних ентитета без чије добре воље, сагласности и потписа, данас не би било ни самосталне државе Босне и Херцеговине, па, уз то, ни Муслиманско-хрватске федерације.

Тиме ни Срби нису остварили свој циљ нити су добили оно што су хтели, напротив. Њихова жеља није била ово што сад имају, самостална држава Босна и Херцеговини.

Миливоје Иванишевић
(Печат, 15. фебруар 2013)                

Меморијални центар Поточари-Сребеница и Истраживачко-документациони центар у Сарајеву фомирани су са истом намером и у веома кратком временском размаку, готово истовемено, 2002. и 2003. године. Да је то одраз непосредних потреба да се искажу и евидентирају муслиманске ратне жртве, односно пијетет према мртвим сународницима, ове институције биле би формиране током рата или непосредно по престанку ратних сукоба. Међутим, закашњење од седам, односно осам, година намеће сумњу да је сврха тих институција изнад свега да оптерете српску страну за страдања муслимана, а тек у другом плану је пијетет према мртвима муслиманима. У оба случаја испољена је и огромна подршка иностранства, пре свега држава које су и током рата подржавале муслимане. У оба случаја стварни интерес је стварање инструмената за поткопавање државности Републике Српске. Меморијални центар Поточари-Сребреница нису ни формирали муслимани, њихове државне или верске власти, већ непосредно Високи представници за Босну и Херцеговину Волфанг Петрич и његов наследник Педи Ешдаун. То, макар посредно, сведочи да је у оба случаја испољен истоветан интерес муслиманских власти и њихових ратних и поратних стратешких партнера, финансијера и савезника у оружаним акцијама против Себа.

О Меморијалном Центру Поточари – Сребреница доста је писано, поготово кад је реч о Сребеници, и у овом случају само је делимично предмет наше пажње. На то ћемо се позвати још једном на крају овог огледа.