Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

3. Опис српског народа

Дубока и страсна мржња дела босанско-муслиманске заједнице према православним хришћанима уопште, након др.Караџића и Републике Српске, умирује се у испољавању али не и у дубини претње, као кад «крива Дрина» завије и после дивљег тока уђе у миран део, чекајући прву кривину да опет испољи силину своје праве ћуди.

    *  «Рекло би се и послије Караџића Караџић»;
    *  «Има ли српски народ право на истину или је Караџић његова истина»;
    * «Ипак постоје различите кривње. Јасперс је то одмах иза рата (1946) подастро свом њемачком народу – од оне кривичне, моралне, политичке до метафизичке (пред Богом). Тако постоје и одговорности. Или, према Додиковом, само је вођа крив, а они који су га бирали, слушали, наслиједили… невини су. Треба ли набрајати сва «очишћена» мјеста и толике убијене и све то ставити само на рачун медицинског рецепта «дневне заповести» психијатра са Пала и још покојег ђенерала? Као да је Караџићева исповијест : »Милошевић, Рашковић и ја смо послушници свог народа» казана без покрића»;

4. Опис Милорада Додика, премијера Републике Српске

Повезивање др.Радована Караџића и Републике Српске у једну целину, геноцидну, и једно биће, злочиначко, допушта мржњи разузданост коју само машта може да ограничи јер је логички доказ непотребан. Проблем, међутим, настаје када Републику Српску брани неко ко не може бити нападан за ратне злочине, па се стога појављује проблем и потреба логичке везе. У случају Милорада Додика, премијера Републике Српске, тај проблем је решаван на овакав начин:

    * «Као што је Караџић своју творевину РС остварио на геноциду, злочину, етничком чишћењу, тако је данас Додик чува игнорисањем геноцида и злочина, заштитом злочинаца…»
    * «Данашњи Додик је природни Караџићев наследник … у одбрани у крвљу и на злочину насталог чеда»;
    * «…отпечатио је старе сумње да се као легални наследник на трону његове творевине…»

5. Опис Београда односно Србије

Хапшење и изручење др.Караџића није умањило страствену мржњу једног дела босанско-муслиманске јавности према Београду, залеђини Републике Српске, али је излив те мржње овога пута блажи, вероватно контролисан жељом да Београд оде што даље у пожељном правцу. Ипак, обрасци говора су остали непромењени:

    * «злочиначки пројекат којим је руководио с ове стране Дрине, уз инструкције шефа свих шефова великосрпског пројекта Слободана Милошевића…»
    * «балкански касапин Слободан Милошевић…»
    * «Из свега онога што се догађало од тренутка хапшења, јасно је да иза убијања више од 200.000 Бошњака и расељавања више од милиона, стоје и даље заговорници великосрпске идеје који су и данас, без обзира на побједу Бориса Тадића и подршку коју му пружају Вашингтом и Брисел, итекако јаки и не мање крволочни…»
    * «Оптужницу треба допунити улогом Београда»;
    * «Караџићево суђење за сада је последња шанса да се политичка одговорност за ратне злочине у БиХ не заврши на Палама и да се докаже веза са Београдом, каже Најс»;

6. Опис породице др Радована Караџића

Породица др Радована Караџића се описује са једнако острашћеном мржњом као и хашки ухапшеник. Чланови породице су, дакле, заједно са «плејадом потомака ратних злочинаца» «дио касте која је од злочина које је осмислио њихов отац, осим душевног задовољства, највише и материјално хајровала.» Они су, наравно, јатаци др Радована Караџића и других хашких оптуженика, али не само то: «чланови породице дурмиторског крвника су срце мреже.»

Босна и Херцеговина је окупирана држава. Високи представник, са својим царским овлашћењима, драстично кажњава непокорне. Српске новине би већ биле забрањене или кажњене. Али, муслиманским новинама окупатор допушта моделовање експлозивног стања. Зашто? Одговор је јасан: само због тренутка када ће колективитет босанских муслимана бити употребљен, пре свега као свирепи извршилац злочина над својим комшијама православне вере, онога дана кад евроатлански Запад крене у ратни поход на православни Исток.

Двадесети век је, изгледа, образац за 21.век.

 

(Аутор је саветник у Институту за истраживање страдања српског народа у 20. веку )

http://www.dverisrpske.com/tekst/173648