| Покушај исламизације Босне и Херцеговине |
|
|
| Четвртак, 12 јул 2007 | |||||
Страна 2 од 3
Муслимани, не само ратници, већ и њихове породице, очеви, деца и жене, цивили, били су поносни на ту подршку. Уз њих је, видело се и тврдили су, био цео свет. То је дало крила Алији Изетбеговићу и његовом војном и политичком окружењу. Ускоро је он својим угледом прешао уске локалне границе и проглашен је за првог европског муслимана и „тринаестог имама“, (за хришћане то би ваљда значило као за тринаестог апостола), значи „Алаховог изасланика на земљи који води вернике ислама правим путем“. На прву годишњицу стицања самосталности Босне и Херцеговине, 6. априла 1993. у Саудијској Арабији он добија велику новчану и исламску награду „Краљ Фејсал“ за успешно покретање и вођење верског рата, џихада у Европи. Алија Изетбеговић је први балкански Пророк.
Али, као да ни то онима који су га величали није било довољно. Турски лист „Вакит“ од 20. јуна 1994. године у детаљном приказивању бројних великих дела новог имама Алије Изетбеговића констатује и следеће: “Ни на Истоку ни на Западу није постојао човек коме је Алах одредио такво знање и историјску улогу... Њега називају краљем исламске идеологије Запада. То је потпуно исправно...“. Реч је, као што видимо, о искључиво верским наградама и признањима датим у име Мухамедове вере. Настављајући пут исламизације БиХ он је ту новостворену самосталну државу учланио и у заједницу исламских земаља иако већи део становништва нису чинили муслимани. Та Заједница је све време рата на све начине помагала исламском руководству и поданицима ове вере у њиховом походу и рату против две храшћанске вероисповести у Босни и Херцеговини. Од исламских предводника, као и од ове Заједнице, уследио је жесток отпор Дејтонском споразуму као акту којим је спречено стварање исламске државе у Европи. То је за њих био непријатељски документ.
Већ у првој фази рата формиране су и посебне војне јединице састављене од страних и домаћих добровољаца или муџахедина који су се хватали оружја искључиво из верских разлога. Ускоро потом почели су пристизати искусни ратници из Авганистана, Кувајта, Судана, Пакистана, Саудијске Арабије, Алжира, Малезије... Дошли су да оружјем помогну својој браћи по вери, босанским муслиманима. То је био најбољи и ефикасан начин за остварење познате тезе изнете у програму исламизације господина А. Изетбеговића: „Исламски покрет мора и може да преузме власт чим буде морално и бројчано јак, не само да уништи неисламске силе већ да би изградио нову исламску државу.“ Пристигли ратници су постали и морална и бројчана подршка исламском покрету у Босни и Херцеговини. И то им је и био једини мотив. Један од добровољаца, Абу абд ал Азиз ал Халаф из Саудијске Арабије, који је погинуо у сукобима са Војском Републике Српске негде у околини Теслића, у свом завештању и писму родитељима, које се затекло у његовом џепу, навео је као своју последњу жељу и следеће: „ ... О, родитељи моји, молим Алаха да вест о мојој погибији примите радујући се, јер нећу погинути ради слободе или из патриотизма, нити са икаквим другим лажним циљем. Напротив погинућу, ако Алах буде дао, Алаха ради, уздизања првог стуба ислама ради, да би се ислам ширио и укорјењивао у свету, а закон Алахов и Посланика му, Алах га благословио и спасао, изабран био да пресуђује! А ти, оче мој, знаш да је мученичка смрт за вечни циљ привилегија само оних које је Алах за њу одредио.“
Као да је горња порука писана у средњем веку из времена верских похода и ратова. Слобода и патриотизам, узвишени идеали за које се у многим државама Европе ратовало и масовно гинуло у том истом двадесетом веку, само су лажни циљеви за овог исламског ратника у Босни. Његов циљ је ширење и владавина ислама. Као што је, такође некада, циљ крсташа био ширење хришћанства.
Верска признања добили су не само њихов предводник Алија Изетбеговић већ и многи припадници тих формација и Армије БиХ. Безмало сви добровољци пристигли из исламских држава као и више десетина хиљада домаћих ратника који су у сукобу са хришћанским „неверницима“ изгубили животе проглашени су шехидима, светим борцима за Алаха и Мухамедову веру. Сваком од њих подигнут је посебно обликован надгробни споменик, муслимански „нишан“, о трошку државе. А њихове породице добиле су за тадашње услове не малу новчану надокнаду, штедне књижице са по 8000 немачких марака.
За све време рата, од „међународне заједнице“ ни један оружани подухват муслимана није оцењен као злочин. На десетине хиљада убијених људи и стотине хиљада протераних из својих кућа и имања чак се и не помиње, а камо ли да се карактерише као геноцид или етничко чишћење немуслиманског становништва из Босне и Херцеговине. У раздобљу 1992-1995. убијено је скоро 34.000 лица само српске националности, а око 550.000, или скоро половина Срба регистрованих по попису 1991. протерано је из насеља у којима су живели. Иако је једини разлог за све што им је учињено само њихова етничка припадност, ипак је изостала међународна осуда и за геноцид и за етничко чишћење мештана српске националности. Резоновање муслимана сводило се на то да и Срби и Хрвати имају где да оду и, ако им не одговара исламска држава Босна и Херцеговима, могу да се одселе и пређу у „матичну“ суседну државу: Срби у Србију, Хрвати у Хрватску. То упорно понавља њихов верски предводник Реис-л-улема др Мустафа Церић. Муслимани немају где. Од одласка Турске империје са ових простора остали су без матичне државе и свој животни простор и услове за опстанак једино могу наћи у БиХ. Занемарује се, не случајно, најважнија чињеница. И Србима и Хрватима - или другачије, и верницима православне и верницима католичке вероисповести - матична држава је Босна и Херцеговина. И једни и други су ту од памтивека. Насељавали су ове крајеве скоро хиљаду година пре него што је дошло до продора поданика мухамедове вере и тиме исламизације мањег дела локалног становништва. Питање је да ли се издајом предака стиче право на наслеђе њиховог земљишта. Преци данашњих муслимана и власници ове земље били су хришћани. Оружани поход муслимана против Срба почео је злочином који се до тада у Босни и Херцеговини, па ни у Југославији, није могао скоро ни замислити. Као да се одједном вратило све оно што се догађало у време Другог светског рата и стравичних усташких покоља свега што је српско у хитлеровској творевини Независној држави Хрватској. У центру главног града БиХ, пред старом православном црквом, бројним сватовима и гостима, муслимани су не случајно у недељу на празник Светог великомученика Теодора Тиронског (Месне покладе) 1. марта 1992. године безочно убили српског свештеника Николу Гардовића. Покојник је у цркви присуствовао венчању свог сина. Убица и саучесници нису ни хапшени ни суђени. Све је личило на претходно испланирано и договорено убиство. Учесници у злочину су раније познати криминалац Рамиз Делалић-Чело, а у току рата један од команданата Армије БиХ и Мухамед Швракић, син Емина Швракића, оснивача и предводника формације Зелене беретке у Сарајеву. Трећи учесник је био Суад Шабановић муслимански екстремиста из Зворника.У овом трагичном догађају на симболичан начин испољена су многа наредна збивања у раздобљу 1992-1995. год. У току рата многе нападе на српска села муслимани су планирали и извршили недељом или на неки други православни празник. Првог марта 1992. нешто више од месец дана пре формалног стицања независности и међународног признања убиством Николе Гардовића муслимани су кренули у отворене оружане акције против Срба. Тада су почела и нова страдања православних свештених лица у Босни и Херцеговини. Многи од њих, који су живи пали у руке муслиманских власти, били су изложени скоро ритуалној тортури у затворима и логорима, а неки су страдали стравичном смрћу из времена исконских хришћанских мученика. У плејади таквих страдалника, чије име не можемо изоставити, је и покојни Недјељко Поповић, такође сарајевски православни свештеник из Трнова.
Да ли је протекли рат значио и међусобан верски обрачун и покушај ислама да овлада храшћанским народима у БиХ још ће да се скупљају чињенице које ће да сведоче и за и против. Ми ћемо овом приликом да дамо неколико по нама карактеристичних примера покушаја исламизације. Прво ћемо само да се осврнемо на скоро невероватно сведочење једног америчког лекара хирурга који је као добровољац боравио у Сарајеву и радио у болници „Кошево“. Реч је о Макнамари Кенту из Фермионта, Калифорнија, члану екипе „Ирска медицинска организација“. За две седмице, колико је радио у овој болници, евидентирао је 29 случајева ритуалног мучења и присилног обрезивања затворених мушкараца српске националности. Обрезивање су у логорима за Србе вршили, сурово и нестручно, муџахедини из Сауди Арабије и Авганистана. И то је био њима својствен, и ратнички, начин да заробљене хришћане приведу исламу. Доктор Кенет је лично лечио једног несрећног младића, Србина од 18 година, коме је, на крају, морао да ампутира полни орган.
|
|||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
