| СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. / II deo |
|
|
| Недеља, 25 фебруар 2007 | ||||||
Страна 2 од 4
Кад је Србима дозлогрдило
Мора се утврдити шта је проузроковало и довело до сребреничке - војнички гледано, изванрдно изведене - операције јула 1995. године познате и планиране у Дринском корпусу ВРС као „Криваја 5“? Циљ тог подухвата није био изгон муслиманске војске, а поготово не цивила, из Сребренице. То потврђују данас не само изјаве и сведочења протагониста већ и сва расположива документа, поготово наређења команди у овој акцији ангажованих бригада, потом Дринског корпуса и Главног штаба ВРС. Нигде не постоји наређење да се заузме Сребреница. То је закључак који је дао и холандски Краљевски институт за ратну документацију (РИОД). Исто мишљење изнео је и Жан-Рене Руез, главни истражитељ хашког Трибунала за Сребреницу. Он је у једном интервјуу за сарајевски недељник „Дани“ на питање новинара „Да ли имате елементе који би потврдили претходне планове о овим масакрима?“ Одговорио: “ Не, нису постојали претходни планови. Заузимање енклаве уопће није било у плану. План о овој офанзиви потиче од 5. јула. Првобитни план је био смањити енклаву на сам град Сребреницу и претворити је у велики избеглички камп под отвореним небом, да би Уједињене нације почеле са евакуацијом зоне.“ Новинар још пита: „Та изјава се темељи на документима које поседујете?“ Руез: „Да, у потпуности.“[7] Слична је тврдња и познатог француског адвоката Жака Вержеса који цитира речи генерала Ф. Мориона: “Убеђен сам да је становништво Сребренице било жртва вишег интереса, али вишег интереса који се налазио у Сарајеву и Њујорку, али сигурно не у Паризу.“[8] За Србе циљ операције „Криваја 5“ био је само ограничавање територије на обим који је утврђен априла 1993.г. када је Сребреница проглашена за заштичену зону. Разлози за акцију српске стране у циљу сужавање територије коју поседују муслимани били су довољно убедљиви и неспорни. Главни од њих су чести муслимански напади на околна српска насеља и заседе иза линија српске одбране што је проузроковало сталне људске губитке. Да би одбранила свој насеља и становништво од муслиманских похода са територије коју су запосели, ВРС годинама је морала да ангажује значајне војне потенцијале. Узалуд су на неколико места око зоне постављене табле :„ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА, свака војна операција је строго забрањена, члан 60. протокол 1, Женевске конвенције“. То за муслимане није ништа значило. На линијама одбране околних српских села морали су да буду борбени састави Братуначке и Миличке бригаде, а поред њих и ојачан батаљон Скелана и батаљон Зворничке бригаде. На истом послу били су и полицајци. Војне и цивилне власти РС су трпеле такво стање и с муком смиривали мештане у сталној нади да ће муслимани коначно бити разоружани. То је трајало више од две године. У Братунцу у неколико наврата мало је недостајало да дође до побуне цивилног становништва и избеглица из села која су се, сасвим нелогично и неправрдно, нашла у заштиченој зони. За све то време Војска Републике Српске није имала скоро ни један значајнији међународни правни или политички разлог да се устеже од оружане акције против 28. дивизије Армије БиХ. Те формације у Сребреници су, не уважавајући поменуте женевске конвенције, већ првих дана по стварању заштичене зоне, биле легитиман циљ за српску оружану акцију. Исто српско право било је на снази и онда када је акција извршена, јула 1995. год. Међутим, кад су јединице Дринског корпуса кренуле у остваривање плана „Криваја 5“ узнемириле су се све структуре УН, поготово оне у БиХ. За команду ове операције, изведене са малим бројем војника, изненађење је било што су муслимани одустали од одбране не само сеоског подручја заштичене зоне, већ и саме Сребренице. Они су по добијеном наређењу и плану више команде кренули у правцу Тузле. Ни у једној варијанти плана „Криваја 5“ није било предвиђено да муслимани напусте Сребреницу, као што није било предвиђено ни да српске јединице уђу у тај град. Па и поред тога Срби су урадили оно што би у истој ситуацији урадила свака војска, ушли су у небрањену и напуштену Сребреницу. Јула 1995. год. поново је, као и у пролеће 1993. испољена брига само за судбину муслиманске војске. Опет се пришло спашавању 28. дивизије Армије БиХ од сасвим извесних људских губитака и могућег тешког пораза ако јој се дозволи да брани заштићену зону или сам град Сребреницу. Ти борци су планирани за учешће у „Балканској олуји“ која је почињала кроз две седмице, а ратиште се простирало у дужини више стотина километара, од Требиња на југу, преко Сарајева и Средбренице, до Босанске Костајнице и реке Уне на северу Републике Српске. У Тузли је ускоро потом извршена смотра на којој су на свечаној трибини, поред многих званица, били један поред другог командант 28. дивизије бригадир Насер Орић и Председник Председништва БиХ, односно врховни командант Армије БиХ, г. Алија Изетбеговић. Претпостављамо да је јединица кукавички или издајнички напустила ратиште не би било ни смотре ни врховног команданта на трибини. Напротив, цео командни састав би се нашао пред војним судом и у затвору. Многе индиције указују да је заједничка хрватско-муслиманска команда, по плану и на захтев претпостављеног страног фактора, намеравала да баш тих дана коначно крене у акцију која је предвиђена још у јесен 1992.год. Шта нам сугерише такав закључак? Изнад свега то је амерички изненађујуће детаљан план који је - већ тада, према тврдњи веома добро обавештених и високо рангираних војних аналитичара Џорџа Кенија из Карнеги фондације и Мајкла Дагана, пензионисаног начелника штаба ваздухопловства САД - предвиђао оружану, највероватније НАТО, интервенције у коначном обрачуну са „српском агресијом на Балкану.“[9] Српска операција „Криваја 5“ сигурно је реметила тај план и распоред снага. Ускоро после Сребренице кренула је офанзива и против Републике Српске, оживела су ратишта на Озрену, Возучи, Сарајеву, Херцеговини, Бос. Крајини. То је био први део поменутог америчког плана. Други, против Србије, такође амерички, уследио је неколико година касније. |
||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
