|
Петак, 02 март 2007 |
— У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
Пише: Миливоје Иванишевић
(Наставак)
Муслиманске жртве
С обзиром на намену Меморијалног
центра-мезарја Поточари неопходно је да број покопаних буде што већи. Од тога
највише зависи углед Меморијалног центра у свету, наравно међу муслиманима. Да
су муслимански војници током рата имали знатне губитке није спорно. У нашем
случају само је спорно колико их је страдало приликом пробоја кроз неколико
линија српске одбране и у међусобним сукобима, а колико је стрељано. Спорно је
колико је страдало јулских дана 1995. год. а колико у претходним годинама и
ранијим борбама. Највише је спорно што против лица која су извршила стрељање
никада Трибунал није покренуо истрагу.
Ко је те војнике ангажовао, под којим условима
и ко им је обезбедио заштиту, чак и у САД. [1] Ко је то учинио имао је
утицаја и на Трибунал. Њихово хапшење и сведочење пред Трибуналом
открило би наручиоца подухвата. Штитећи извршиоце организатор
егзекуције је штитио себе. Једино је сигурно – то није могао да буде
неко из Републике Српске. Има индиција да су ангажовани војници
обманути, да нису имали поверење у правосуђе које би одредило казне похватаним
муслиманским злочинцима. Ипак је немогуће поверовати у
претпоставку да су кренули самоиницијативно. У том случају само би они
били криви и одговорни и Трибунал не би имао разлога да не подигне
оптужнице.
|
|
Детаљније...
|
|
|
Недеља, 25 фебруар 2007 |
— У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
Пише: Миливоје Иванишевић
(Наставак)
Град неправди и сукоба
О животу у Сребреници током рата, а поготово од маја 1992. год. до средине јула 1995, значи док се место налазило под заштитом УН, постоје многа сведочанства исказана претежно од самих мештана, али и од страних лица која су долазила и боравила у том градићу. Ми ћемо се овом приликом највише користити оценама које су изнели сами сребреничани. Међутим, ни од једних ни од других ништа лепо није речено о условима живота и режиму који је владао у том граду.
Тако, по једнима, локални неспоразуми, свађе, сукоби и нетрпељивости, настајали су због махинација у дистрибуцији хране и осталих свакодневних потреба, поготово робе из хуманитарне помоћи која је стизала конвојима и авионима. Обичан свет се бунио због тога што су највише узимали они који су већ доста тога имали и који су највише донели из освојених српских села. Већим делом рата ови проблеми су више заокупљали пажњу мештана него оружани сукоби у којима су били против својих доскорашњих суграђана и комшија Срба. Није морало тако да буде. Још је било робе у магацинима и продавницама трговинских предузећа и земљорадничких задруга, као и из опљачканих српских кућа. Није се могао занемарити ни сточни фонд. Томе треба додати и знатне количине стоке, живине и хране пренете из освојених српских села.
|
|
Детаљније...
|
|
|
Недеља, 25 фебруар 2007 |
|
— У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
Пише: Миливоје Иванишевић
Од како су се Срби 11. јула 1995. године, оружјем као што
су и истерани, вратили у Сребреницу почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Временом су те бројке непрестано умножаване и коначно достигле толике размере да данас, не само хашки Трибунал, муслиманске верске и цивилне власти, што се могло очекивати и што је можда и логично, већ и званичници других држава, често говоре о геноциду. Ту су и веома бројне, поготово сарајевске и београдске, од Сороса финансиране, невладине организације које ову тезу на разне начине подгревају, величају и стално држе у жижи интересовања.
Мртви се користе за све што је потребно, а пре свега за властиту промоцују и оно од чега многе невладине организације и запослени у њима живе. Мртви муслимански борци Сребренице су, сада коначно ни криви ни дужни, присутни у разним комбинацијама оних који их никада нису познавали, а данас их стално и без икаквог емоционалног основа својатају и „бране“. Наметнути култ Сребренице као да још увек бди над нашом савешћу и постаје метафора готово незамисливог и, поврх тога, чак геноцидног злочина Срба над недужним мештанима тог у босанским гудурама и беспућу загубљеног градића.
Да ли је тако?
|
|
Детаљније...
|
|
|
Понедељак, 02 октобар 2006 |
|
Манипулација са наводним српским злочинима у овом граду једна је од највећих после Другог светског рата
Пише: Миливоје ИВАНИШЕВИЋ
Нови светски поредак "Случај Сребреница" пропагира као највећи злочин у Европи после Другог светског рата. Поред "Случаја Маркале", то је један од стубова антисрпске пропаганде данас.
У стварности, наравно, није реч о највећем злочину, већ о највећој манипулацији после Другог светског рата. Снимане су жртве широм Босне и Херцеговине - а међу њима свакако и српске - и све је приписивано јединицама Војске Републике Српске које су учествовале у сребреничкој операцији.
Један од учесника преваре, репортер аустралијске телевизијске емисије "60 минута" Ричард Карлтон, пре месец дана је пред судом у Сиднеју признао да је лажирао извештај о Сребреници. Како преносе "Вечерње новости" од 12. марта, он је рекао да сцене масакра у његовом извештају из Сребренице "потичу са потпуно другог места".
|
|
Детаљније...
|
|
|
Актуелно
