Институт за истраживање српских страдања у XX веку

13:20  |   19/03/2010 |  РТРС

 

Меморијални центар је потврдио да у Поточарима нису сахрањене само сребреничке жртве из јула 1995. године него и Бошњаци који су раније страдали у рату.

Директор Меморијалног центра Мерсед Смајловић потврдио је да је у Поточарима укупано око 50 особа које нису страдале јула 1995. године уз образложење да је то рађено "из сентименталних разлога" те да је ријеч о сродницима сребреничких жртава.

Српски посланици треба ускоро да разматрају Резолуцију о Сребреници. Које право имају председник Србије Борис Тадић, парламент Србије, САД и европски интелектуалци да прогласе Србе у БиХ за кривце за масакр над чак 8.000 Муслимана, пита у аналитичком тексту Глобалрисрч.У тексту се наводи да "Тадићева резолуција" и апел интелектуалаца игноришу резултате истраге коју је обавио Документациони центар Републике Српске у септемберу 2002. године након много година рада и истраживања. Србима се намеће нацистичка кривица. Памфри тврди да "постоје политичке снаге, посебно у земљама где се говори немачки језик, које се свете Србима, не само зато што су се супротставили њиховим освајањима кроз историју, и то су били на победничкој страни у оба светска рата, већ и због српске инцијативе и српског интереса да се уједине јужни Словени и створе Југославију, и то преко религијских линија".

 

БАЊАЛУКА 16. 03. 2010 | СРНА

 

У манипулацији са идентитетима и бројем убијених Бошњака у Сребреници, у јулу 1995. године, користе се разне технике - од двоструких рођендана до двоструких дана смрти?! Срна је добила увид у део случајева који показују да су нека лица проглашена за нестала или убијена у Сребреници, а заправо су жива
Адмира Сејдић, рођена 1. јануара 1972. у Скеланима код Сребренице, која је наводно нестала 12. јула 1995. године на путу од Сребренице ка Тузли живи данас у Ариљу као Славица Стефановић! Рјешењем Основног суда у Сребреници од 20. фебруара 2008. године проглашена је мртвом.

 

 

ОБАВЕШТЕЊЕ

Обавештавамо вас да због здравствених проблема најављени говорник на трибини «Куда води Резолуција о Сребреници» проф. др Смиља Аврамов неће моћи да нам се обрати у среду, 10 марта 2010.године.

Проф.др. Смиља Аврамов је примљена у болницу дана 09.03.2010. и задржана на лечењу.

Поред већ најављених говорника обратиће нам се и  Миливоје Иванишевић, директор «Института за истарживање српских страдања у ХХ веку». 

Желећи госпођи Аврамов брз опоравак очекујемо њену реч на следећој трибини.

У Београду, 09.03.2010.

Институт за истраживање српских страдања у ХХ веку 
Српски сабор Двери

ОБАВЕШТЕЊЕ

Обавештавамо вас да ћемо поводом доношења Резолуције о Сребреници у Скупштини Републике Србије одржати дана 11. марта у 11 часова, у згради СО Вождовац (Београд, ул.Устаничка 53) конференцију за штампу на којој ће говорити:

-    Радомир Павловић, председник СО Сребреница
-    Милош Миловановић, одборник СО Сребреница
  

Обавештавамо вас да ће се у организацији

-   Института за истраживање српских страдања у XX веку  

    у сали СО Вождовац  (Београд, улица Устаничка бр. 53) 

    дана 10. марта 2010. године (среда)

   са почетком у 18 сати

 

одржати трибина на тему:

Куда води резолуција о Сребреници?

 

На трибини ће говорити :   

   1. проф. др Смиља Аврамов

   2. академик  Коста Чавошки

   3. Радомир Павловић, председник СО Сребреница
   4. Милош Миловановић, одборник СО Сребреница

Модератор програма: Љубиша Ристић, саветник у  Институту за истраживање српских страдања у XX веку.

 

У Дејтону у новембру 1995. уопште се није говорило о Сребреници

Током рата у БиХ 1992–1995. у неким земљама на Западу јачала је кампања са много неистина и подметања о Србима као „лошим момцима”. Новинар Питер Брок је анализирао 1.500 текстова из 1992. и објавио (у часопису ,,Форин полиси”) да је однос био 40 према један у прилог Муслимана.

 

О Сребреници је Ратко Младић говорио француском пуковнику Патрику Бариоу, у септембру 1995. у Бањалуци, а овај је то испричао у Хагу, као сведок одбране Слободана Милошевића. Прича гласи: у Сребреници је јула 1995. било око 40.000 становника, од тога око 25.000 жена, деце и стараца и сви су они безбедно аутобусима превезени у Тузлу. Од заробљених војника 28. дивизије издвојено је око 750, па је 500 пуштено, а 250 затворено у Зворнику и могуће је – стрељано. Око 15.000 припадника дивизије су извршили пробој према Тузли уз велику борбу и уз много жртава. Српска војска је имала 500 погинулих, а муслиманска 1800–2000. (Све ово је у сагласности с подацима које је генерални секретар УН доставио у извештају Савету безбедности.)