Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Без сумње, свака публикација у којој се јавности саопштавају неспорне чињенице у случају Сребренице завређују пажњу. У том контексту посматрам и тумачим радове и наступе Стефана Каргановића.

Квалитет сваког стручног рада потврђују чињенице које је аутор открио и доказао јавности. Кад се тако посматра, лако је закључити, да нисмо добили ништа, бар ми који познајемо сребреничка збивања и догађаје од њиховог настанка 1992. до данас. Поменути господин, осим прикривеног преписивања и прекомпоновања углавном старог или рециклираног материјала, није дао ништа ново.

Безмало сви написи су пуни његових полуквалификованих оцена, процена и мишљење, а веома мало конкретних чињеница до којих је дошао у свом истраживачком раду. На врло перфидан начин он упорно форсира своју, али и муслиманску, Хашку и Нато, тезу о великом српском „неспорном злочину", који није геноцид. Ту ће реч кад затреба, позивајући се на његова „сазнања" и књиге, додати онај коме то треба. Каргановић је обавио први део посла тврдњом: Срби су починили велики (после 2. св. рата највећи у Европи) злочин.

А, неуљудно прећуткује да су наши војници прошли кроз 50 (педесет) муслиманских села тог јула 1995. и ни у једном селу се није догодило убиство неког муслиманског цивила. Српски витезови нису, ради освете, убијали родитеље ни децу муслиманских војника који су претходних година поубијали њихову децу и родитеље. На против, они су родитељима и деци муслиманских злочинаца дали воду, храну, превоз. Камо среће да су тако поступали муслимански војници са мештанима нападнутих и освојених српских села. Хиљаде Срба овог краја би остало у животу, а муслимани не би били злочинци. Тај, у грађанским и верским ратовима незабалежен случај неће ни да помене наводни бранилац истине о Сребреници. Не сме од неког, јер је реч о хуманости и витештву српског војника.

Својевремено, док сам са научницима НИОД-а (а био сам домаћин приликом сваког њиховог боравка у Београду и Сребреници и организовао им бројне сусрете са српским командантим, генералима и министрима) обилазио сребреничка и братуначка села ти људи су могли видети о чему сам ја до тада писао. Докази су били врло видљиви и свежи, разрушена села и српске куће, су убедљиво сведочили о српском страдању. Оно што у књизи овог аутора о српским жртвама Сребренице жестоко узнемирава и вређа, посебно породице жртава, али и нас познаваоце тих догађаја, је обим страдања српског становништва који се бесрамно омаловажава и фалсификује.

У сребреничком крају живот је изгубило 3287 лица српске националности, а не само 705 колико наводи тај аутор сумњивих стручних квалификација. Ту се он у доброј мери приближио и прикључио ставовима муслимана. Чак и НИОД, који С. К. цитира, помиње бројку од 1000-1200 српских жртава. Шта је подстакло С. К. и чиме се он руководио кад толико безочно умањује број српских жртава? Руководио се, видим, критеријумима Хашког трибунала. По Трибуналу, већина Срба сребреничког краја је легитимно убијена и они се, као ни код Каргановића, не могу сматрати жртвама. На основу тог става и Насер Орић није добио казну какву заслужује. (Пример Кравице: на Божић 1993. од 46 убијених Срба, њих 34 је по Трибуналу легитимно убијено, а само 12 су жртве. Мене је лично тим поводом на конференцији за штампу „прозвала“ Флоренс Артман и саопштила да нисам у праву кад пишем о страдању Кравице.)

По мени нигде у БиХ, па ни у сребреничком крају, нема легитимно убијених Срба. И у Кравици су страдали само мештани тог села, а не нека војска која је дошла са стране да гине у Кравици и чије војнике муслимани „имају право“ да убијају. То је други убедљив доказ да С. К. ради искључиво против чињеница које говоре у прилог истине, а тиме и у прилог српских интереса.

Следећи доказ су муслимански злочинци. Преко 1300 муслимана овог краја евидентирано је у кривичним пријавама и другим документима због злочина почињених над српским становништвом. Истина, мало њих је одговарало. Он се веома мало обазире на муслиманске зликовце. Или не зна или није уносно да се у то упушта. Зато и умањује број страдалих Срба, када је мање страдалих, мање је и одговорних за њихова страдања. По свим тим параметрима С. К. иде подруку са Трибуналом и М. Токачом.

Наредна чињеница која не само да дезавуише професионални квалитет ове особе, већ нам га представаља као примитивног, полуобразованог писца, је попис литературе којом се служи и која му је позната. Он се позива на себе самог и своје претходне радове (а међу претходним радовима нигде ни једног рада објављеног у САД или неке друге области изузев Сребренице). Истина, ту су помињу и веома цењени Е. Херман, НИОД, Ж. Чивиков. И то је све.

Иоле озбиљнији човек, да не помињем интелектуалца или научног радника, морао би да зна за бар још стотинак само српских наслова. А још више о Сребреници је написала и друга страна, па и аутори из других држава. То С. К. не зна или прећуткује, и то га чини не само нечасним и претенциозним аутором, већ, с обзиром да своје радове назива „првим сазнањима“ о сребреничкој истини, човеком с друге стране поменуте истине. Да није имао шта да препише (а то што је преписао су деценију и више стара сазнања о српским жртвама) његова књига би била без имена или је не би ни било.

Да много не оптерећујем овај напис у прилогу наводим само својих десетак наслова које сам објавио од првог боравка 1992. у сребреничком крају до јула 1995, када сам такође био непосредан сведок свих збивања (притом не помињем остале српске ауторе, а ни све своје публиковане радове на ову тему). С. К. не помиње да сам му дао комплетну документацију којом сам располагао када је он, у то време као преводилац, привремено био ангажован у тиму одбране господина М. Крајишника. (Не знам зашто прикрива да је био преводилац и у тиму одбране пуковника Беаре.)

Више десетина нас српских патриота бавимо се случајем Сребренице већ двадесет година из хуманих и родољубивих разлога, а не за новац. То није случај са С. К. (Уосталом није ми позната чак ни националност тог човека.) Он је постао заинтересован за Сребреницу деценију ипо после нас, и то од дана када је за то почео да добија веома уносну финансијску надокнаду, а свој српски „патриотизам“ испољава сразмерно висини те надокнаде. Зна се колико су у стручној јавности вредновани плаћени „стручњаци“ лобисти. Познато је и да они без гриже савести прелазе на супротну страну, ако добију уноснију надокнаду. Потајно могу увек да раде у корист супротне стране.

За време боравака у Хагу ни једном га нисам нашао на адреси коју наводи као седиште свог удружења. И ако своју институцију назива холандском ни он као „председник“ и оснивач, а ни његов најближи сарадник не знају холандски нити имају холандско држављанство. Можда се то у неким законодавствима третира као обмана јавности, финансијера, итд. Кад саберем и видим шта је и како под називом тог удружења и потписом поменутог аутора до данас урађено, помислим да је он нека врста маркетиншког експерта кога је неко од српских непријатеља упутио у сребренички случај.

Не замерам С. К. што је у евидентирању страдања српских села у неограниченој мери користио моје податке, без референце. Обелоданио сам их преко интернета још пре петнаестак година с циљем да их преузме свако коме су потребни. Све је то написано још током рата, а други веродостојан извор и не постоји.

Али, ради основне обавештености читалаца, дајем на увид десетак поменутих текстова који су сви годинама и деценијама старији од онога што данас поменута особа лажно саопштава као „прва сазнања“ и „прве истине“ које је он открио о Сребреници.

• 1.    Bosnia-Herzegovina: Cronicle of an announced death, издавач „БИНА“, Београд, мај 1993.  (Коаутори Весна Хаџивуковић, Миливоје Иванишевић и Дарко Танасковић) ;
• 2.    „Меморандум о ратним злочинима и злочинима геноцида у источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) против српског народа од априла 1992. до априла 1993.“, Влада Савезне Републике Југославије: документ поднет Савету безбедности ОУН 2. јуна 1993.
• 3.    Миливоје Иванишевић: „Хроника нашег гробља – слово о страдању српског народа Сребренице “, издавач: Југословенски Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, извршни издавач „Југоисток“, Београд, 1994 (тираж 3.600, од чега је 1.000 примерака поклоњено и подељено породицама страдалих);
• 4.    „Отрови прећутаних истина“, приредио Анђелко Малсић, НИП „Сарајево-српски прес“,Београд 1996.
• 5.    Едиција документационих свезака о српским жртвама и починиоцима злочина над лицима српске националности под истоименим наднасловом „Српске жртве општине... .СРЕБРЕНИЦА,“ 1996.
• 6.    М. Иванишевић:„Сребреничке недоречености“, Књижевне новине, 15. април – 15. јун 2003.
• 7.    „Књига мртвих Срба-пострадалих 1992-1995.“, општина: Сребреница, Братунац, Олово, Кладањ, Шековићи, Власеница, Хаџићи, Зворник“, Изд. Центар за истраживање злочина над Србима, Београд, 2005.
• 8.    „Српске жртве сребреничког краја“, специјалан додатак дневника „Вечерње новости“, два издања, јун 2005. (Укупан тираж преко 400.000 примерака),
• 9.    Миливоје Иванишевић: „Лична карта Сребренице“, ГЛАС ЈАВНОСТИ, специјални додатак, Београд, два издања 12. и 20. марта 2007.
• 10.    Миливоје Иванишевић: „Сребреница, јул 1995. – у трагању за истином“, издавач: „Хришћанска мисао“, Београд, 2007. (Два издања.)
• 11.    „Књига мртвих Срба – пострадалих 1992-1995. Сребреница, Братунац, Олово, Кладањ, Шековићи, Власеница, Хаџићи, Зворник“, Центар за истраживање злочина над српским народом, Београд, 2007. (на српском и енглеском.)
• 12.    “Srebrenica Јuly 1995. IN SEARCH OF TRUTH”, Хришћанска мисао, Београд, 2008. (издања на енглеском и холандском језику),
• 13.    Миливоје Иванишевић: „Српска згаришта сребреничког краја“, април 2010. Изд. Центар за истраживање злочина над Србима, Београд, 2005.

Пажњу завређује и чињеница да су имена познатих и документованих српских жртава Сребренице и сребреничког краја до сада објављена у неколико стотина хиљада примерака а да, и поред тога, неки читаоци сматрају да С. К. то тек сада први чини. Мислим да то говори о самим читаоцима, и за то није крив С. К.


Миливоје Иванишевић