Институт за истраживање српских страдања у XX веку

На суђењу за злочине почињене у Храсници, свједок Тужилаштва Босне и Херцеговине рекао је како је током рата у овом насељу био притвор у којем су били затворени цивили српске националности.

Салем Подгорица испричао је да је био војно ангажован у батаљону логистике при 104. витешкој моторизованој бригади, на пословима комерцијалне набавке хране, одјеће и обуће за бригаду, али и за цивиле. Командант бригаде, како је навео, био је Фикрет Превљак.

Свједок, којем је током саслушања предочиван ранији исказ из истраге, потврдио је да је ишао у иностранство због набавке, као и да је Превљак одлучивао у вези с набавком. У унакрсном испитивању, појаснио је да он лично никада није добио наредбу о набавци од команде или Превљака, него својих претпостављених.

Након што је казао да му није познато функционисање војног притвора у Храсници, Тужилаштво је Подгорици предочило дио ранијег исказа у којем је навео да се тај притвор прво налазио у гаражама између небодера, а онда је премјештен у недовршену зграду.

“Па то цијела Храсница зна”, рекао је свједок након што је поново упитан за притвор.

Навео је да никада није био у гаражама, али да јесте преноћио у притвору на другој локацији јер није хтио да иде на стражу. Потврдио је да му је познато да је цијела породица Папучић била затворена у притвору.

Енес Зукановић, Фикрет Превљак, Емир Реџовић, Вахид Алађуз, Мустафа Гегај, Мујо Ватреш, Вахид Мухаремовић, Мирсад Тузлак и Сенахид Годињак оптужени су за незаконито затварање, убиства и злостављање цивила у објектима који су имали карактер логора, као и приликом одвођења на принудне радове у периоду од 1992. до 1995. на подручју Храснице, Соколовић-Колоније и Бутмира.

Енвер Мујезиновић казао је да је од јуна 1993. године био шеф сектора Службе државне безбједности при Министарству унутрашњих послова, те да је постојала обавеза размјене сазнања између цивилних и војних служби, али да су добијали и неформална сазнања.

Тужилаштво му је предочило информацију из новембра 1993. године да “располажу информацијом” о хапшењу грађана српске националости, на којој је потврдио свој потпис, али је навео да се не сјећа хапшења.

Тужитељица Маријана Чобовић читала је дијелове те информације у којој се, између осталог, наводи да је стварни узрок хапшења био да се изврши притисак на грађане српске националности. Мујезиновић је рекао да то не зна, те појаснио да он није аутор те информације, него само потписник, као и да постоји могућност да садржај није ни прочитао. Казао је да је очито да је неко од припадника војне службе био у контакту с неким од припадника његове службе те да су причали о томе.

Мујезиновић је појаснио да је ова информација била даље прослијеђена, између осталог и служби безбједности Првог корпуса, јер то није била надлежност Службе државне безбједности.

“Нисмо никада добили информацију о потврди ових сазнања. Да смо добили, и њу би фиксирали у овом облику и ви би је данас имали”, рекао је свједок.

Њему је предочена и информација из јануара 1994. према којој служба располаже информацијама да припадници првог вода Војне полиције Четврте моторизоване бригаде изузимају техничку робу од припадника српске националности за потребе Армије БиХ, а да не издају потврде, као и да све наредбе издаје Емир Реџовић, замјеник командата те бригаде.

Свједок је одговорио да се не сјећа ове информације и да није њен аутор. У унакрсном испитивању је појаснио да су ове информације прослијеђене у циљу провјере, те да у тренутку када су биле сачињене, не значи да су биле и тачне.

Одбрани Реџовића је свједок потврдио да није добио поуздане информације да је оптужени донио било какву наредбу науштрб особа српске националности, те га описао као младог и професионалног човјека с војничким старјешинским ставом.

Мујезиновић је казао и да није имао релевантну информацију да се у јединице радне обавезе ангажују само особе српске националности, те појаснио да се, по прописима, могао ангажовати било који грађанин.

Суђење ће се наставити 17. марта.