| Есад Рамић и остали: Одведени у логоре послије напада на Брадину - Коњиц |
|
|
| Среда, 25 фебруар 2026 | |
|
Marija Taušan | 25. februara 2026 | Detektor
На суђењу за злочине у Коњицу, свједок Тужилаштва Босне и Херцеговине испричао је како је с другим мушкарцима српске националности био затворен у логорима “Челебићи” и “Мусала” након напада на Брадину 25. маја 1992.
Перо Мркајић посвједочио је како је Брадина нападнута са свих страна 25. маја, те да је било и гранатирање.
“Нисмо могли пружити одбрану кад нисмо били наоружани”, рекао је свједок, додајући да је сутрадан услиједио позив на предају и да су се окупили код једне кафане.
Према његовим ријечима, ту су били припадници Хрватског вијећа обране (ХВО), Хрватских обрамбених снага (ХОС) и Територијалне одбране (ТО). Док су улазили у камион злостављани су.
“Војници су били с једне и друге стране. Ударали су нас, тукли, малтретирали”, рекао је Мркајић.
Он је навео да су одвезени у Челебиће, гдје су на исти начин ударани приликом изласка. Навео је да су затворени у подземни простор дуг десетак метара.
“Били смо збијени, неки нису могли стајати од ударца и пребијања”, рекао је свједок, наводећи да су ту провели десетак дана.
Казао је да првих дана уопште нису добијали храну, да је она била оскудна и када су пребачени у такозвани хангар шестицу, у којем је било око 300 људи. Он је навео да су пребачени у салу код школе на Мусали, гдје су услови били мало бољи.
“Било је чистије, могли смо се окупати. Храна је била боља јер су дозвољавали да родбина доноси”, изјавио је Мркајић, додајући да је и на Мусали било малтретирања.
Испричао је да је он ту претучен с још једним затвореником када су изведени да чисте. Рекао је да му је сломљено ребро и да и сада има здравствене посљедице од удараца које је добио током заточеништва. У септембру је размијењен.
За злочине на подручју Коњица оптужени су Есад Рамић, Омер Борић, Шефик Никшић, Аднан Аликадић, Митко Пиркић, Хамед Лукомирак, Сафаудин Ћосић, Мухамед Цакић, Исмет Хебибовић и Жељко Шимуновић. На терет им је стављено да су у периоду од маја 1992. до маја 1993. године, у оквиру широког и систематичног напада на српско цивилно становништво на подручју Коњица, починили прогон – убиствима, силовањем, затварањем, мучењима и другим нечовјечним дјелима.
На питања Одбрана, свједок Мркајић је рекао да су у селу неки имали ловачке пушке и “старе танџаре”, али да се с тим нису могли одбранити.
Бранитељица Нина Карачић предочила је да у ранијим исказима није спомињао да је видио ТО кад су се предали. Мркајић је рекао да у то није сигуран. Тужилац Љубо Бадњар навео је да је свједок у једној изјави споменуо ТО када је наводио ко су биле непријатељске снаге.
На питања браниоца Сенада Пизовића, Мркајић је рекао да му није познато да је дијељено оружје, да он није био позван да задужи пушку и муницију, као и да не зна да је била радио станица.
Свједок Касим Синановић казао је да је био у артиљеријском одјељењу у Подорашцу и да су једне прилике били одведени на положаје на Преслици, одакле су дејствовали према Брадини. Он је навео да су им командири Звонко и Алмир давали координате.
Он је додао да је послије као резервни полицајац био на пункту у Брадини. Познато му је да је Шефик Никшић био у полицији, али га није видио на пункту.
Одбрани је потврдио да му је познато да су Срби били наоружани, да су блокирали пут и да је требало да им стигне помоћ преко Хаџића.
Наставак суђења биће накнадно одређен.
|
| Следећи > |
|---|
