| Рамић Есад и др: Супруг и остали пронађени мртви послије напада на Брадину |
|
|
| Петак, 12 децембар 2025 | |
|
Marija Taušan | 12. decembra 2025 | Detektor
На суђењу за злочине у Коњицу, свједокиња Тужилаштва Босне и Херцеговине присјетила се напада на Брадину, малтретирања у школи, као и страдања супруга и других чланова породице.
Бојана Куљанин казала је да је 13. маја 1992. био мањи напад на Брадину. Навела је да у Брадини није било оружаних формација, а да су се мјештани организовали да заштите село.
Казала је да је 25. маја увече кренуо нови напад, а да су наредно вече почеле падати гранате. Са другим женама и дјецом сакрила се у подрум једне куће.
“Цијели дан се пуцало и падало, док један човјек није дошао и рекао: ‘Купите се, Брадина гори, убијају све’”, присјетила се свједокиња.
Казала је да су бјежали и скривали се, а кад је престала пуцњава, дошли су до једне пећине у зору. Навела је да је већина кућа у Брадини била спаљена и да је с малом дјецом и свекрвом боравила код једне жене, а онда у другој кући до 12. јула, када су их војници одвели у школу у Брадини.
“Било је доста жена и дјеце… Крцате су учионице биле”, навела је Куљанин.
Рекла је да је у школи било неколико стараца које су изводили и тукли, а да је Милан подлегао.
“Сиједа глава била је крвава, нисам га могла познати”, казала је свједокиња.
Испричала је да је на школу пуцано из камиона с војском који су пролазили, те да су неки улазили унутра и ударали их. Рекла је да је видјела када је 12. јула запаљена црква у Брадини, а чула је да су тада изгорјеле и преостале куће.
Послије четири до пет дана, како је казала, речено им је да се спремају на воз и отишла је да пронађе рођаке.
Куљанин је рекла да су њен супруг Гојко и његов брат Миленко били у шуми кад је почео напад 25. маја, а да је свекар Драго остао кући јер је био слабо покретан и стар. Испричала је да су 20-ак дана послије напада њихова тијела пронађена на подручју породичне њиве и шуме, заједно са једним младићем. Додала је да су одвезени пред цркву и укопани. Чула је да је свекар убијен када није могао да се попне у камион.
Према њеним сазнањима, напад су извеле заједно хрватске и бошњачке снаге. Куљанин је бранитељици Нини Карачић потврдила да су мушкарци из Брадине одбили први напад 13. маја. као и да су 25. остали у шуми да покушају одбити и други.
За злочине на подручју Коњица оптужени су Есад Рамић, Омер Борић, Шефик Никшић, Аднан Аликадић, Митко Пиркић, Хамед Лукомирак, Сафаудин Ћосић, Мухамед Цакић, Исмет Хебибовић и Жељко Шимуновић. На терет им је стављено да су у периоду од маја 1992. до маја 1993. године, у оквиру широког и систематичног напада на српско цивилно становништво на подручју Коњица, починили прогон – убиствима, силовањем, затварањем, мучењима и другим нечовјечним дјелима.
Маринко Мликота казао је да је био у Хрватском вијећу обране, односно Хрватским обрамбеним снагама, и да је у мају добио наредбу за деблокаду правца Сарајево – Коњиц. Испричао је да је 25. маја на његову групу запуцано из бункера и да су “то елиминисали”, а наредног дана су се спуштали у Брадину.
Према његовим ријечима, у акцији су били и “Хасини”, као и Миткетови “Акрепи”. Потврдио је да је неко од “Акрепа” пуцао на његову групу из непознатог разлога.
Казао је да су ушли у једну недовршену кућу, да се одморе, те да је његов саборац пуцао на једно лице које је отворило ватру на њега. Како је рекао, обојица су била мртва. Он је казао да су се спустили у центар Брадине и успут покупили пар возила за своје потребе, а потом је по њих дошао комби.
Одбранама је потврдио да су у Брадину дошли да деблокирају саобраћајницу на коју су српске снаге поставиле барикаде.
Сложио се с бранитељицом Мирном Авдибеговић да су прије доласка имали информације да су Срби наоружани.
Оптужени Пиркић испитивао је свједока о правцима кретања његове групе. Мликота је рекао да су, кад су се спустили, “Акрепи” били 50 метара од њих, док је оптужени казао да је та једница била далеко три до четири километра.
Суђење се наставља 17. децембра.
|
| < Претходни | Следећи > |
|---|
