Институт за истраживање српских страдања у XX веку

САРАЈЕВО, 6. ФЕБРУАРА /СРНА/ - У наставку суђења команданту Специјалне јединице МУП-а такозване РБиХ Драгану Викићу и још тројици оптужених за убиство заробљених припадника ЈНА 1992. године у Сарајеву, данас је шест свједока Тужилаштва БиХ изнијело сазнања о заробљавању и нестанку најужих чланова њихових породица.

Сњежана Марковић је рекла да се њен супруг Зоран одазвао позиву резервног састава ЈНА који је добио између 16. и 18. априла 1992. године, након чега је отишао у касарну у Лукавици.

"Очекивала сам да ће се брзо вратити кући. Услиједио је први напад на Илиџу 22. априла 1992. Видјели смо колону транспортера кроз Касиндолску улицу гдје смо живјели. Ни послије два дана супруг није долазио кући. Након што сам чула да неких резервиста нема у касарни и да су заробљени, отишла сам у Лукавицу и од мајора Пере Деспотовића сазнала да је мој супруг међу заробљенима и да се ради на њиховом ослобађању", испричала је Марковићева.

Она је додала да је чула да су резервисти затворени у касарни "Виктор Бубањ", Централном затвору, те да ће бити размијењени.

Марковићева је навела да су од Јерка Доке /министар одбране РБиХ/ добили папир да су заробљени одбили да се прикључе Армији БиХ и да ће бити размијењени.

Недељка Ђерић је рекла да је у Лукавици сазнала да су њеног оца Драгомира Гојковића са осталим резервистима заробили припадници Терироријалне одбране и одвели у непознатом правцу.

"Породице су добиле факсимил да су резервисти саслушани и пуштени кући. Никада се нису појавили. Пронађено је само тијело /Недељка/ Вујичића", изјавила је Ђерићева.

Невенка Ђокановић је рекла да је њен супруг Стеван 4. априла 1992. мобилисан у резервни састав ЈНА и да је 22. априла са војском у шест-седам транспортера кренуо у одбрану Илиџе.

"Послије два дана сазнала сам шта се десило. Када сам отишла у касарну, командант Марко Лугоња је испричао да је на његовом транспортеру спала гусјеница и да су све, када су изашли да га поправе, ухватиле Зелене беретке. Бијелим комбијем су их одвезли у Швракино село, а одатле у полицију код Великог парка", додала је Ђокановићева.

Она је потврдила да су се породице несталих резервиста састале са Доком и да су од њега добили написмено да су резервисти пуштени кући.

"Никада нам нико није рекао да су убијени", изјавила је Ђокановићева.

Јела Лаловић је рекла да је чула да су њеног брата Влајка и остале из транспортера заробили људи са Добриње и одвели у кафану гдје су преноћили. Сутра их је, каже, Ћело одвео у Швракино село, а одатле код Викића.

Рајко Ковачевић је потврдио да се након информација о заробљавању распитивао за брата своје супруге Влајка Голубовића, те да је чуо да је убијен у Великом парку.

Зорица Елез је рекла да је од мајке сазнала да је њен брат Недељко Вујичић транспортером кренуо на Илиџу и да је заробљен након његовог квара.

"Његови посмртни остаци били су у Високом. Нисам била у стању да видим кости. Видио их је мој супруг, имао је осјећај да су биле паљене", испричала је Елезова.

Осим Викића, у предмету "Велики парк", за убиство заробљених припадника ЈНА 1992. године у Сарајеву оптужени су бивши помоћник министра унутрашњих послова тадашње БиХ Јусуф Пушина, те Нермин Узуновић и Младен Човчић, који се прије промјене имена звао Сенаид Чавчић.

Оптуженима је стављено на терет да су били информисани о заробљавању осам припадника ЈНА српске националности из транспортера у квару на подручју сарајевског насеља Добриња.

Према оптужници, они су били информисани о стављању заробљених војника ЈНА под контролу и надзор полицијских и безбједносних структура, који су потом изведени у Велики парк близу Дома полиције у центру Сарајева, гдје су убијени.

Тијела припадника ЈНА склоњена су и одвезена с циљем уклањања и прикривања доказа, али су пронађени дјелимични посмртни остаци двојице убијених, док се за осталим посмртним остацима још трага.

Суђење ће бити настављено 13. фебруара.


 http://89.111.245.19/novosti/760319/saznanja-clanova-porodica-o-nestanku-vojnika-jna-u-sarajevu.htm