Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Починиоци arrow Орашје arrow Пантић: Био сам три дана у коми од посљедица пребијања
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Пантић: Био сам три дана у коми од посљедица пребијања Штампај Пошаљи
Среда, 07 новембар 2018
07/11/2018 |  РТРС | СРНА

У наставку суђења десеторици оптужених за злочине над Србима у Орашју 1992. године, свједок Тужилаштва БиХ Горан Пантић рекао је да је три дана био у коми након што су га у школи у Орашју претукли Мато Живковић звани Ракијица, Пера Винцетић звани Коњ, Дамир Кљајић звани Дама и још неки припадници војне полиције ХВО-а.

Пантић је данас пред Судом БиХ изјавио да је заробљен 5. маја 1992. године у Горњем Свилају, те да је након више локација гдје је био затваран, са око 600 Срба из Славонског Брода пребачен у Орашје крајем августа исте године.

Свједок је рекао да су у Орашје дошли исцрпљени и гладни, јер су претходно, током заточеништва у Босанском Броду, копали ровове, гдје је он два пута рањен.

"Довезли су нас у салу основне школе у Доњој Махали, гдје је у једном ћошку било око 40 Срба са општине Орашје. Довела нас је војна полиција од којих никога нисам знао. Чувала су нас 22 полицајца и њихов командир Пера Коњ. Касније сам упознао Мату Ракијицу, Даму", навео је Пантић.

Настављајући свједочење, он је испричао да га је Пера ударио чизмом у рану која још није била зарасла, јер није могао ићи на копање.

Пантић је описао и како је претучен у посебној просторији у којој је било око 20 Вуковараца, којима је "на челу било слово 'У' и нацртана шаховница". Свједок је рекао да они нису ишли на копање, а да су сваки дан добијали страшне батине.

"То су били дивни људи који су ухваћени на линији. Сваки дан су их тукли, газили ногама, ударали шакама. Јауци су одјекивали на све стране", рекао је свједок, додајући да је са њима провео око 15 дана.

Пантић је навео да је страшној тортури коју је доживио у тој просторији претходила његова непажљива изјава коју је изрекао у алкохолисаном стању.

"Био сам послан код једног домаћина да му исцијепам дрва. Цијели дан сам радио и он ме добро почастио. Јео сам и поприлично попио, а након посла свратили смо и у кафану и опет пили. Када сам се вратио у салу, затвореници су вечерали, а ја сам им рекао `Пријатно борци`. Неко је упитао чији борци, а ја сам одговорио `Шешељеви`, рекао је Пантић.

Према његовим ријечима, тада је настао хаос - одведен је међу Вуковарце гдје су га металним шипкама, палицама, кундацима пребили Мато Ракијица, Пера Коњ, Дама и још 15 војних полицајаца.

"Ишли су на то да ме убију. Два, три дана сам био у коми, а када сам се освијестио видио сам да сам од главе до прстију на ногама био плав. Када су полицајци видјели какав сам, нису ме дирали. Мате се добро сјећам, он ме је први ударио металном шипком", испричао је Пантић.

Он је додао да је у сали школе, из које су неки нестали, у једном моменту било затворено око 870 Срба, међу којима је било десетак дјевојака и жена.

"Никада никоме нисам испричао шта су са њима радили, па тако нећу ни овде. То што су они радили не може се описати и не може схватити да је људско биће способно за тако нешто. Себи сам се заклео да ћу о томе ћутати и пред Богом", рекао је Пантић.

Свједок је потврдио да су приликом одласка на размјену Срби пролазили кроз шпалир војних полицајаца који су их тули до уласка у аутобус.

"То је био поздрав од 22 полицајца. Нико од њих није имао скрштене руке. Сви су их окаљали", рекао је Пантић на крају свједочења.

Свједок Тужилаштва Војислав Јеличић рекао је да је у логор у Орашју затворен крајем јуна 1992. године, те да су га одмах по затварању тукли њему тада непознати војни полицајци.

"Касније сам сазнао за Кемија, Ракијицу, Анту, Жику, Бакира. Са Кемијем сам имао конфликт јер сам му рекао да сам поштеђен одласка на копање због претходног рањавања приликом копања на Гребници и прележане жутице. Тада ме је ударио ногом у стомак", испричао је Јеличић.

Он је потврдио да је Ракијица често долазио, али да њега није тукао. Додао је да је са осталим полицајцима шамарао друге затворенике, а када падну на под шутирао их ногама.

Јеличић је рекао да је чуо да је Жика /Анто Живковић/ брат Мате Ракијице и да га је он, када је кренуо у размјену, у аутобусу покушао ударити палицом по полном органу, што му није успјело.

"Када смо кренули у размјену према Челебићима, свако од нас је добио `порцију`. Мене је Сара ударио палицом по бубрезима", свједочио је Јеличић.

Свједок Радинка Ковачевић рекла је да је у априлу 1992. из Новог Града са троје дјеце отишла у Србију, те да је чула да су њен супруг и брат, који су остали код куће, одвођени од логора до логора.

"Са њима сам била изгубила сваки контакт. Чула сам да је мој супруг размијењен послије два мјесеца, а брат Стојан Лешић погинуо приликом копања ровова. Он је сахрањен у Новом Граду", навела је Ковачевићева.

За злочине у Орашју оптужени су генерал ХВО-а Ђуро Матузовић, Иво и Тадо Оршолић, Марко Доминковић, Јосо Недић, Марко Блажановић, Мато и Анто Живковић, Стјепо Ђурић и Мирко Јурић.

Према оптужници, они су злочине починили као припадници командних структура ХВО-а и полиције у Орашју, те као припадници војне полиције.

На терет им је стављен прогон српског становништва - убиствима, затварањем или другим тешким одузимањем слободе, мучењима, силовањима и другим нечовјечним дјелима.

Матузовић, Живковић и Ђурић оптужени су и да су, заједно са њима познатим припадницима војне полиције ХВО-а, у шупи у Доњој Махали и у логору у основној школи у том мјесту учествовали у убиствима, мучењу и нечовјечном поступању према ратним заробљеницима.

Наставак суђења заказан је за 28. новембар.


https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=315714




AddThis Social Bookmark Button
 
Следећи >