| Логор за Србе у Коњицу |
|
|
| Петак, 15 јун 2007 | |
|
Глас јавности
15. јун НА ДАНАШЊИ ДАН : Злочини над Србима у БиХ и Хрватској Логор за Србе у Коњицу Поводом 15 година од страдања Срба, стављамо на располагање документацију о лицима српске националности која су убијена у масовним покољима јуна 1992. Позивамо читаоце да помогну у откривању злочина и допуни података које саопштавамо и комплетирању документације Центра за истраживање злочина над српским народом. Ниједан од ових злочина учињених над Србима у Босни и Хрватској до данас није процесуиран нити у Хагу, нити пред судовима БиХ Горњи Јасењани, српски део овог по броју становника доста малог херцеговачког села (Хрвата 20, муслимана 25, Срба 33) у мостарској општини напале су и запоселе 15. јуна 1992. проусташке јединице тзв. Хрватских ослободилачких снага (ХОС) састављене од локалног хрватског и муслиманског становништва. Приликом напада и по освајању српског дела села убијено је на веома свиреп начин: ножевима, ударцима тупим предметом и спаљивањем, више, углавном старијих, лица српске националности. Њихова имовина и куће опљачкани су, спаљени и разорени. Остали Срби су одведени у околне концетрационе логоре и протерани из села. Од средине јуна Горњи Јасењани су пусти и етнички очишћени од мештана српске националности.
Жртве: 1) Даница (Милутин) Рајковић, 1917; 2) Јованка (Владимир) Рајковић-Јока, 1927; 3) Јованка (Ристо) Рајковић, 1955; 4) Марко (Милош) Рајковић, 1921; 5) Роса (Никола) Рајковић, 1919; 6) Сара (Стојан) Рајковић, 1912; 7) Славко (Бранко) Рајковић, 1951.
Коњиц, некадашња позната спортска дворана "Мусала", а по успостављању муслиманско-хрватске власти претворена у логор за Србе. Дворану је са два топовска пројектила калибра 155 милиметара, гранатирала нека артиљеријска јединица оружаних снага Армије БиХ 15. јуна 1992. у 12,15 часова. У логору су се налазили цивили похватани из села Бјеловчина, Церићи, Доње Село и других српских села током хрватско-муслиманске офанзиве 21 - 25. маја 1992. Акција је изведена по узору на гранатирање у Улици Васе Мискина у Сарајеву са намером да се пред домаћом и међународном јавношћу оптужи српска страна. У време пред гранатирање, да би се избегло страдање пролазника, полиција је блокирала саобраћај око логора. У дворани-логору налазило се 170 заточеника. Биланс злочина је тринаест убијених и дванаест рањених затвореника, али притом није повређен ниједан стражар или неки други службеник логора. Они су се, на дати сигнал, повукли у склоништа из којих су изашли тек пошто су гранате пробивши кров пале у дворану у којој су били искључиво затворени Срби. Убрзо су се у гранатираној дворани нашле две ТВ екипе, управа логора, команда ХВО, као и команда ТО Коњица и многе угледне личности ове општине. Сви они су говорили и згражавали се о српском злочину над властитим народом. Међутим, ускоро је постало свима познато да су припадници Армије БиХ гранатирање извршили са једне од доминантних кота, брда Превље. Битно је и то да у то време артиљерија ВРС готово да није имала ни теоретске могућности да буду толико прецизни и са само два хица погоде кров дворане. И више од тога, војници Републике Српске знали су да се у дворани налазе затворени њихови сународници и избегавали су свако артиљерско дејство у близини тог простора. У граду је скоро у исто време тешко оштећен, регистрован и законом заштићен споменик културе: српска православна црква Светог Василија Великог из 1886. године. На цркви је срушен торањ, а поред цркве оштећена је капела и српско гробље. Жртве: 1) Милорад (Перо) Ћећез, 1950; 2) Душан (Перо) Ћећез, 1953; 3) Перо (Милош) Ћећез, 1963; 4) Влатко (Обрен) Ћећез-Владо, 1952; 5) Миро (Радивоје) Ћећез, 1969; 6) Мирко (Светозар) Ћећез, 1958; 7) Велимир (Обрен) Ћећез, 1952; 8) Предраг (Неђо) Куљанин, 1964; 9) Тихомир (Јанко) Куљанин, 1965; 10) Мирко (Марко) Нинковић, 1957; 11) Стево (Марко) Нинковић, 1962; 12) Радомир (Мирко) Нинковић, 1944; 13) Новица (Чедо) Живак, 1960. Мостар, шире градско подручје, односно периферија града били су у дужем временском периоду зона честих и веома жестоких оружаних сукоба јединица Војске Републике Српске и хрватско-муслиманских оружаних формација које су припадале или Армији БиХ или регуларним војним јединицама Републике Хрватске. Српска војска, а са њом и известан број цивила, напустили су Мостар 15. јуна 1992. Приликом њиховог повлачења и изласка из града, из различитих разлога, заробљено је и страдало више лица над којима је потом извршена егзекуција. У овом случају реч је о убиствима рањеника и ратних заробљеника, војника и цивила српске националности. Истог дана у Мостару је уништен културни и историјски споменик, православни саборни храм Свете Тројице из 1873. године. Прво је разорен гранатирањем, потом спаљен и још једном поново миниран. Разорена је и стара српска православна црква Рођење Пресвете Богородице. Истим разарањима је изложен и Епархијски двор. Преорано је ново гробље и на гробљу уништено преко 100 српских гробова. Жртве: 1) Васо (Раде) Голијанин, 1941; 2) Радован (Обрад) Дамњанац, 1965; 3) Тихомир (Крсто) Денда, 1961; 4) Борисав (Саво) Јањић, 1972; 5) Миле Савић, 1952; 6) Марко (Милован) Ковачевић, 1933; 7) Миленко (Обрад) Миловић, 1966; 8) Милорад (Јован) Ружичић, 1963; 9) Радомир (Ђорђе) Шиљеговић, 1971. У недељу: Злочини који су се догодили 17. јуна 1992. и 1993. године |
| < Претходни | Следећи > |
|---|
