Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Извор: GradIstočnoSarajevo.net | Објавио: trebevic.net | 2. март 2017.

Предсједник Скупштине града Источно Сарајево Мирослав Лучић рекао је у Београду, на промоцији књиге „Геноцид на Србима – Сарајево 1992-1995″, аутора Миливоја Иванишевића и Драгане Грчић-Гавриловић, да је данас у Сарајеву остао да живи веома мали број Срба.

“Статистика дематује бошњачку пропаганду. Подаци говоре да у Сарајеву, у којем су Срби били један од најбројнијих народа, сада има тек шачица преосталих грађана српске националност“, рекао је Лучић .

У Прес центру Удружења новинара Србије представљена је књига „Геноцид на Србима – Сарајево 1992-1995″, која садржи потресна свједочења 80 људи о томе како су испитивани, мучени, силовани, како су гледали да други „нестају“ у логорима, приватним затворима, на улицама…

У књизи, рецимо, С.К. свједочи како је (тада као двадесетогодишњакиња) 25 дана силована, заточена у подруму неке зграде, од групе црнокошуљаша коју је организовао злогласни Исмет Бајрамовић Ћело, логораш Ж.Б. о крвничким батинама у затвору – у подруму Привредне банке на Добрињи и принудном копању ровова на првој борбеној линији, или логораш В.В.М. који је свједочио како су мучени мушкарци и силоване њихове жене све док не би преписали стан неком од „функционера“.

Ово је прича која се не смије заборавити, а у књизи је говори само мали број од 40.000 Срба, етничких талаца у ратном Сарајеву, који су, сви одреда, били на информативном разговору и батинама, ако не у логорима и затворима, каже коаутор књиге Миливоје Иванишевић из Института за истраживање српских страдања у XX вијеку.

„То су све жртве муслиманског Сарајева, јер у српском дијелу града није било ни логора за Муслимане, ни масовних гробница, чак ни појединачних цивилних жртава. Зато одатле нема ни несталих лица, а масовне српске гробнице побијених Срба у муслиманском дијелу ни до данас нису истражене“, каже Иванишевић.

„Нема средстава“ чак ни за истраживање највеће гробнице, на локацији „Казани“ на Требевићу, гдје сем према процјенамам налазе остаци тијела 300 до 800 људи, а нарочито је тешко утврдити колико је тијела бачено у Миљацку, речено је на скупу. Са поменуте локације досад је извађено само 29 тијела, јер за право истраживање српских жртава новца у БиХ нема.

Само у току рата у Сарајеву је убијено 7.019 Срба, а 130.000 преживјелих је практично морало да напусти град послије Дејтонског споразума.

„Због тога не чуди да Сарајево данас није најбројнији српски град на свијету послије Београда, као што је некада био, да у БиХ данас има мање Срба, док Бошњака има више него прије рата“, каже Мирослав Лучић, предсједник Скупштине града Источно Сарајево.

Према посљедњем попису становништва 2013 године, чији подаци су објављени тек средином прошле године, у муслиманском Сарајеву данас живи 10.442 Срба, док је на истом подручју 1991. године било 92.271 особа српске националности (плус велика већина оних који су се изјашњавали као Југословени, а којих сада у попису нема).

Предсједник Скупштине града Источно Сарајево рекао је да се Срби морају опаметити и прилагодити ситуацији. „Ако погледамо колико су уложили Хрвати да ослободе своје генерале који су, де факто, починили страшне злочине, а опет отишли „невини“ из суда, јасно је како ствари функционишу“, рекао је Лучић.

„Новац је потребан и да би се борили за правду. За то се код нас издвајају веома мала или никаква средства. Република Српска издваја скоро занемарљива финансијска средства за помоћ осумњиченим за ратне злочине, за њихову одбрану…Знамо како то, заправо, свугдје у свијету функционише. Сусрећемо се са великим проблемом-чињеницом да се у Хашком трибуналу суди и пресуђује углавном Србима, па ако додамо и ову отежавајућу околност о којој сам претходно говорио, долазимо до сазнања да су Срби, заправо, највећи страдалници протеклог рата у БИХ“, закључио је Лучић.



https://trebevic.net/istocno-sarajevo/predstavnici-skupstine-grada-is-na-promociji-knjige-genocid-na-srbima-sarajevo-1992-1995/