Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Српски меморијал arrow Миливоје Иванишевић: Нова здања за културу града
НАЈМАЊЕ 7.019 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, места рођења и смрти - и још 856 несталих. То нису коначане бројке.
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Миливоје Иванишевић: Нова здања за културу града Штампај Пошаљи
Петак, 30 децембар 2016
 Миливоје Иванишевић: Нова здања за културу града
Недавана вест, објављена 23. октобра о. г. у вашем цењеном листу  под насловом „Архитекте компонују Нови Београд за будућу филхармонију“, буди оптимизам и представља охрабрујућу, неочекивану, новост за културну јавност и грађане Београда. Деценијама се чекало да потребе културе дођу на дневни ред свакодневних животних преокупација српске државе и њеног главног града. Овим подухватом се, уз то, чини огроман корак у задовољавању потреба прилично запостављене музичке уметности чији су простор запоселе бројне паракултурне и јефтине естрадне приредбе и манифестације.

Проблематика културног развоја и културног живота Београда деценијама се не мења. Чак ретко долази на дневни ред скупштинских заседања. Врло скромно је заступљена у развојним плановима града и државе. Та проблематика ми је лично познатa јер од формирања Завода за проучавање културног развитка Србије, 1967. године, три деценије сам активно учествовао, самостално или са колегама, у изради свих у међувремену конципованих и урађених планова развоја делатности културе у Београду и Републици Србији. И отуда знам да су се увек, у сваком плану, у списку посебно крупних проблема налазиле инвестиције за обнову старих или подизање нових објеката међу којима су приоритет имале установе од националног значаја: Народни музеј, Београдска опера и Београдска филхармонија.

На жалост то се - из економских, али изгледа још више из неких других разлога - повлачило деценијама, од једног до другог планског раздобља. Зато је велика ствар да држава Србија и град Београд данас поново размишљају, имају намеру и материјалне могућности да повечају своје културне и уметничке потенцијале. То је у последњих неколико деценија, без сумње, најзначајнији конкретан подстицај колико за свеукупно стваралаштво, али ништа мање и за генерације младих уметника. Београд се поново, као после сваког рата у прошлом веку, али сада нешто спорије, враћа на давно резервисану позицију значајног центра на културној мапи Европе.

Предвиђена локација уз обалу Саве је свакако једна од најповољнијих. Ту је у близини  веома маркантан и леп Музеј савремене уметности, а дуж обале има услова за репрезентативно и одавно очекивано здање Београдске опере. Коначно и Опера у културној понуди Београда мора да дође на ред. Међутим, објекат Музеја револуције народа и народности Југославије започет 1978. године требало би изузети из поменутих комбинација. Филхармонији треба објекат који - изузев канцеларија, ходника и степеника - скоро да нема додирних тачака са објектом пројектованим за музејску установу. Објекат музеја у изградњи са околним отвореним простором може се и требало би  преименовати у меморијални комплекс посвећен српским жртвама геноцида у 20. веку. То је институција која недостаје не само достојанству Београда, већ исто толико и достојанству српског народа и српске државе.

Идеја да се за то искористе просторије једног од павиљона београдског Старог сајмишта није прихватљива. Неспорно да је Старо сајмиште (као што су Бањица, Јајинци или Топовске шупе код Ауто-команде) место једног од најтежих злочина и стравичног страдања током немачке окупације Београда у Другом светском рату и треба све учинити да се то на репрезентативан и достојанствен начин искаже. По многим индицијама за то су се у граду стекли потребни услови и ускоро можемо добити меморијални комплекс достојан жртава које су ту страдале. Али, српски народ је током Првог и Другог светског рата, на разним местима у свету и широм бивше заједничке државе - не смемо изоставити Јасеновац, али ни Јадовно или Пребиловце - имао више тешких стратишта. Објединити на једном месту успомену на сва та места и обнародовати имена покојника је посао од националног значаја. Поменути објекат започет 1978. по многим пројектованим особеностима, као и по локацији, могао би да задовољи потребе Меморијалног центра српским жртвама двадесетог века. Репрезентативна монументална институција - као што су Јад Вашам у Јерусалиму или Цицернакаберд у Јеревану  -  недостаје Београду, а  још више српском народу и држави. Дуго очекивани економси опоравак и напредак Србије васкрсао је наду у бољу будућност делатности културе, а тиме и у решевање потреба Меморијалног центра српским жртвама геноцида ХХ века.

Миливоје Иванишевић
(Члан УО Друштва за подизање Меморијалног цента српским жртвама у 20. веку)


Текст је објављен у штампаном издању Политике под насловом
Нова здања за културу града
Уторак, 13. децембра 2016.


AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >