Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Српски меморијал arrow Паре за споменик малом Слоби отишле низ Дрину
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Паре за споменик малом Слоби отишле низ Дрину Штампај Пошаљи
Среда, 05 октобар 2016
Драган ВУЈИЧИЋ | 04. октобар 2016. | Вечерње новости

Одливак споменика „Дечак и пас“
Прича о страдању Слободана Стојановића и Мехмедалије Ахмића у Подрињу мора да остане као антиратна опомена. Вајар Миодраг Живковић: Чекам борце Српске да се јаве, да коначно поставимо то обележје

СУДБИНЕ нашег дечака Слободана Стојановића, кога су суседи "предали" под нож Елфете Весели јула 1992, и спасавање живота Мехмедалије Ахмића (12) из Сребренице десетак месеци касније од стране српских бораца, као и његово лечење на ВМА, не смеју да се забораве управо јер у Босни и Херцеговини мало-мало "звецка" оружје. Народ у Подрињу, Братунцу, Зворнику и Сребреници, муслимани и Срби, одавно су се помирили упркос страшним жртвама деведесетих година, на обе стране. Споменик малом Слободану Стојановићу, који је одавно требало да стоји у Дрињачи, и сећање на судбину Мехмедалије највећи су антиратни допринос народа уз Дрину томе да се рат и његове страхоте никада више не понове.

Овако размишља Љубиша Ристић, из Института за истраживање српских жртава у двадесетом веку, човек који је истраживао ратне ожиљке српског народа на овом подручју.
Према речима нашег саговорника, Мехмедалија, коме је 65 одсто тела било спаљено, на ВМА у Београду је лечен од 22. маја 1993. до 19. јануара 1994. године. После 11 операција на одељењу пластичне хирургије његов отац Сафет је дошао по њега и одвео га је у Велику Британију. У Подриње се нису враћали све до пре осам година, када је Мехмедалија дошао у своје село Бјеловац да се ожени.

- Давно је то било, али сећам се да су ми људи сведочили како су Сафет и Мехмедалија направили дивну свадбу - прича Ристић. - Позвали су комшије Србе и многи су се одазвали. Кратко су Ахмићи боравили крај Дрине и вратили су се после у Енглеску.

Бјеловац је једно од села на Дрини у којем су Срби били у већини. Његови мештани су масакрирани 14. децембра 1992. године. Тада је погинуло око 60 људи из овог места. Породица Ахмић, која је имала кућу у српском селу, запамћена је као вредна и домаћинска. Нису хтели рат, као ни Срби, али им се догодио...

А како је Слободан остао без обележја у Дрињачи, прича је која и данас љути честите људе. Један од наших најугледнијих живих вајара Миодраг Живковић (88), који је направио прелепу скулптуру "Дечак и пас" 2008. године, јуче је по свом атељеу тражио пројектне папире свог дела. Одливак у гипсу му и даље стоји на видном месту у атељеу и вајар каже да је то један од најбољих и најтежих радова које је направио.

- Нема човека кога прича о Слободану није дирнула те 2005. - када су је "Новости" објавиле. На позив вашег листа прихватио сам да направим споменик и то је био један од најтежих изазова у мојој каријери - прича Живковић. - Малишановог оца Илију срео сам у селу где је живео после рата 2008. Водио ме у Доњу Каменицу, показивао где му је била кућа, а где је била везана куца по коју се Слоба вратио. Овај дивни човек дао ми је слике свог сина и живео је за то да му се направи обележје. Он је сматрао да Слобин споменик треба да стоји на цетралном месту у Зворнику, али су га убедили да је најбоље место Дрињача. Много се разочарао када је схватио да ће његов син остати без обележја. Умро је од туге.

Миодраг Живковић каже да је споменик Слободану направио баш онако како је дечак изгледао. Чак је уз помоћ оца тражио и сличног пса. Много времена и кошмара доживео је размишљајући и вајајући дете. Најтеже му је, каже, било док је "маштао" колико је Слободан морао волети свог пса да оде по њега међу џелате и колико је веровао у своје комшије да му неће наудити због те љубави.

- И ја сам се разочарао у људе када сам чуо да су паре из Бањалуке бачене негде низ Дрину - завршава вајар. - Нисам ја тај који треба да истражује ову срамоту. Једва чекам да поставимо тај споменик. Ево, већ данас ћу да нађем сву документацију. Нека се борци РС јаве, ја чекам.

ЗАТОЧЕНА ИТАЛИЈАНКА

- Сада када је српски кандидат за градоначелника добио изборе у Сребреници, надам се да ће се отворити још неке приче из овог краја, забрањене и заборављене - каже Љубиша Ристић. - Једна од њих је о судбини Ђире Ђузепини Лентини из Палерма, која је од маја 1992. до ослобођења Сребренице јула 1995. године држана у овом граду као сексуална робиња, а после лечења у Братунцу у Бијељини је пребачена преко италијанског војног аташеа на Апенине.

Како каже Ристић, српски војници су је нашли заједно са једном Српкињом у очајном стању. Испоставила се да је априла 1992. кренула ауто-стопом из Италије да се у Сарајеву придружи антиратним демонстрацијама. Ушла је у камион који ју је пребацио у Сребреницу. Годинама је дрогирана и "подавана" муслиманским борцима... Причу о робињи објавио је лист "Ђенте" из пера Валентине Пор. И ова страшна судбина је заборављена јер су странци одлучили да у Сребреници жртве могу бити само муслимани.


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:628342-Pare-za-spomenik-malom-Slobi-otisle-niz-Drinu

















AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >