Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Провокације су ескалирале у порти цркве у Новом Сарајеву, јер су сватови били изложени псовкама, пријетњама и повицима: "Шта ћете ви овдје? Није ово Србија! Идите у Србију!"...

Приредио: Огњен БЕГОВИЋ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 28. ФЕБРУАРА /СРНА/ – Рамиз Делалић - Ћело убијен је у Сарајеву 27. јуна 2007. године, око 23.30 часова, а полиција Федерације БиХ потом је саопштила да је то убиство било - дио обрачуна криминалаца у Сарајеву.

Осим Ћеле, као починиоца Гардовићевог убиства, свједоци су као нападаче и саучеснике напада и убиства препознали Суада Шабановића из Зворника, те Мухамеда Швракића, сина оснивача злогласних "Зелених беретки" Емина Швракића.

Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је, као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића "за заслуге" на поклон је добио пиштољ са посветом.

Свештеник Милан Гардовић, чији је отац убијен на његовом вјенчању, 1. марта 1992. године у Сарајеву, од 1993. године са супругом Дијаном, кћерком Јованом и синовима Стефаном и Василијем живи у шведском граду Малмеу, гдје води парохију са сједиштем у храму Свети Ћирило и Методије.

Он нерадо говори за медије, тако да ни Срни није одговорио на питање о дешавањима 1. марта 1992. године у Сарајеву.

Миланова два брата - Јован и Арсеније - такође су свештеници, трећи брат Драган је ратни инвалид, и једини је занатлија у породици, а сестра Нада удата је за свештеника.

У једној од ријетких изјава за српске медије Милан је прије неколико година рекао да његова мајка Јелена, браћа и сестра на убиство Николе Гардовића "не гледају као на историјски догађај, већ као на смрт једног честитог човека и правог хришћанина".

"Нисмо били опхрвани мржњом и осветом, јер смо морали да се боримо са животним проблемима. Као свештена лица рано смо се поженили и добили децу. Ја сам већ 1993. године рукоположен за свештеника у Енглеској, одакле сам, према одлуци владике Доситеја, епископа британско-скандинавског, пребачен у Гетеборг, а потом у Стокхолм.

Када је мој брат Арсеније дошао у Стокхолм, ја сам пребачен у Малме. Ово је моја пета и најуспешнија парохија у Шведској", навео је прота Милан.

Он је устврдио да надлежни органи у БиХ нису ништа учинили да казне оне који су убили његовог оца Николу, тако да властима, изгледа, одговара да Гардовиће нико не дира и да буду заборављени.

Према његовим ријечима, неки муслимани у Шведској изгледа нису заборавили да су прота Милан у Малмеу и прота Арсеније у Стокхолму синови српског свата који се веселио на Башчаршији 1992. године и због тога био убијен.

Храмови које они воде, Свети Сава у Стокхолму и Свети Ћирило и Методије у Малмеу, посљедњих година двадесетак пута били су мете напада муслиманских и албанских екстремиста.

"Људи говоре, али ја нисам сигуран да су сви ови напади на цркву били заправо напади на мене као члана породице Гардовић из Сарајева. Бог би знао да ли је тако!

Јер, нападачи се бране да су се само - 'шалили', за шта шведско правосуђе, изгледа, има разумевања, јер није подигло оптужницу против њих", рекао је тада Милан новинару једних српских новина, који га је посјетио у Малмеу.

Истог дана када је убијен српски сват и спаљена српска застава - 1. марта 1992. године одржан је и референдум о независности БиХ.

Референдум, који је био прави покретач непријатељстава, донио је очекивани резултат, јер је 62,7 одсто муслиманских и хрватских бирача гласало за независност БиХ и излазак из СФРЈ.

Бирачи српске националности, који су се залагали за опстанак заједничке државе, махом нису изашли на референдум, који према тада важећем Уставу БиХ није ни могао бити расписан и одржан без пристанка представника сва три народа.

Референдум, који је признала међународна заједница, продубио је политичке разлике три народа у БиХ и отворио пут за међусобне сукобе.

У Федерацији БиХ 1. март се обиљежава као "дан независности БиХ", док овај датум Република Српска не признаје и не слави.

Замјеник предсједавајућег Дома народа Парламентарне скупштине БиХ Сташа Кошарац истиче да је тај референдум, као и упорно инсистирање бошњачке политичке врхушке на обиљежавању 1. марта као "дана независности БиХ" - све вријеме камен раздора.

Према његовим ријечима, афирмација овог, никада у парламенту БиХ усвојеног празника, представља "безочно гурање прста сарајевске бошњачке политичке елите и неких других квазимултиетничих странака у око српском народу у БиХ".

Кошарац наглашава да српски представници у заједничким институцијама БиХ, у складу са Законом о празницима у БиХ, никада 1. март неће прихватити као "дан независности БиХ".

Идентичан став заступа и посланик СНСД-а у Представничком дому парламента БиХ Славко Јовичић, који је раније, најприје у име српских логораша, а потом и као посланик, упорно понављао да је то датум који је донио несрећу, ратна дешавања, хиљаде жртава и подјеле у БиХ.

Према његовој оцјени, 1. марта 1992. године организован је "нелегалан, сепаратистички и сецесионистички референдум, чиме је БиХ издвојена из уставног и територијалног поретка СФРЈ".

http://www.srna.rs/novosti/182826/krvava-srpska-svadba--a-ne-dan-nezavisnosti-.htm