Институт за истраживање српских страдања у XX веку

08:18 | 15/05/2012 |  СРНА

Архивски снимак  / rts.rs

Запаљеним свијећама и с бијелим ружама у рукама, око 200 учесника помена за жртве ратног злочина у "тузланској колони", прошетали су Брчанском малтом гдје је 1992. године страдало око 200 војника ЈНА у повлачењу из БиХ.
   
Шетња и вјерски обред обављен на мјесту страдања протекли су мирно, уз појачано полицијско обезбјеђење.

Помен су пратиле бројне новинарске екипе из Републике Српске, али и медији из Федерације, а на раскрсницама су окупљене групе грађана у тишини пратиле дешавања.

Међу учесницима помена били су министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Петар Ђокић, предсједник Борачке организације Пантелија Ћургуз, преживјели учесници злочина, породице убијених и представници удружења жртава Одбрамбено-отаџбинског рата.

10:36    |    03/05/2012 |  Извор: Агенције

Око 200 грађана Источног Сарајева данас су у Добровољачкој улици у Сарајеву одали почаст припадницима ЈНА страдалим на овом мјесту 1992. године, док им је већа група Сарајлија упућивала псовке и увреде, јавио је извјештач Срне. 

 

На мјесту трагедије положили су цвијеће и запалили свијеће породице погинулих, представници борачких и удружења породица погинулих, те представници власти Републике Српске предвођени министром рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Петром Ђокићем.

Док су мајке, сестре и остали присутни оплакивали своје невино страдале, група од неколико десетина грађана Сарајева их је пратила и упућивала им псовке, уз узвике "четници, убице".

 

 

22.4.2012.

Вукашин Беатовић

Тог Ђурђевдана је цијели свемир плакао над судбином српске нејачи. Крволочне хорде и наоружана багра испратила је у казамат обичан недужни народ.

Други свјетски рат је био ноћна мора за цијелу нашу земљу. Ни на једном педљу није било лако а Сарајево је и тада понијело изузетно тешко ратно бреме. Тај град је и у овом случају искрварио због сваког зла и сваке мисаоне настраности свих крвника без обзира на коју су се страну Богу окретали.

Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва човјечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.

Сарајево 10. 04. 2012 | ПРЕСС РС

БРУТАЛНА МАНИПУЛАЦИЈА „САРАЈЕВСКЕ ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ“

Режисер Харис Пашовић и организатори „Сарајевске црвене линије“ (манифестације којом је крајем прошле седмице обележено 20 година од почетка наводне агресије на БиХ и опсаде Сарајева) податке добијене од Истраживачко-документационог центра лажирали су и искористили не да би приказали стварни број жртава, већ да би поново за сва зла у БиХ оптужили Србе.

Директор ИДЦ-а Мирсад Токача потврдио је за Пресс РС да су организатори од њега затражили податке само о жртвама које су страдале у ужем делу града, а не у свих десет предратних сарајевских општина. Такође, Токача признаје да организатори „Црвене линије" нису тражили податке о националној структури жртава, већ само списак с 11.541 именом по абецедном реду.

Секретар Министарства за људска права и избеглице БиХ тврди да је у некада другом по величини српском граду Сарајеву пред сам рат живело око 160.000 Срба, а данас их има, максимално, око 8.000

Сарајево – „И у које год доба дана и са кога год узвишења баците поглед на Сарајево, ви увек и нехотице помислите исто. То је град. Град који и дотрајава и умире, и у исто време се рађа и преображава”, записао је својевремено нобеловац Иво Андрић, описујући дојмове које овај град оставља на све који га посете.Андрић тада није ни слутио да ће доћи време када ће слика града на Миљацки изгледати потпуно другачије.

Међутим,данашње Сарајево је град у којем више нема ни „духа” ни „комшилука”, ту столетну сарајевску вредност заменило је етничко чишћење и нетолеранција према другима и другачијима.На лепоту некадашњег суживота, уважавања и међусобног поштовања још подсећају само цркве, џамије и синагога.

 

недеља, 01. април 2012.

У скоро празној сали биоскопа Ролан активисти Образа раширили су транспарент са сликом Анџелине Жоли са крвљу око уста и поруком „Побијени Срби? Не, нисмо чули“.

 

Активисти удружења „Руски Образ“ прекинули су пројекцију филма „У земљи крви и меда“ у биоскопу Ролан у Москви. У скоро празној сали биоскопа Ролан активисти Образа раширили су транспарент са сликом Анџелине Жоли са крвљу око уста и поруком „Побијени Срби? Не, нисмо чули“!“.

 

Иначе филм Анђелине Жоли доживео је прави дебакл у Русији. На премијери филма у истом биоскопу било је 15 људи, а током акције Руског Образа у сали је било 13 људи.

 

 

ПАРАСТОС ЖРТВАМА ЗЛОЧИНА У СИЈЕКОВЦУ

13:20  |  26/03/2012  | РТРС

Његово преосвештенство владика зворничко-тузлански Василије служио је данас у цркви Свете великомученице Огњене Марије у Сијековцу литургију поводом 20 година од злочина над Србима у овом мјесту и парастос за све невино пострадале.
  
Вијенце и цвијеће на спомен-плочу положили су делегација Владе Српске у којој су премијер Александар Џомбић, министар за рад и борачко-инвалидску заштиту Петар Ђокић и министар трговине и туризма Горана Златковић, затим делегација Народне скупштине Српске и изасланик предсједника Републике Српске Милорада Додика.

Осим њих, вијенце су положили делегације Републичке организације заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Српске, Трећег пјешадијског Републике Српске пука, делегација Борачке организације Републике Српске, СУБНОР-а, цивилних жртава рата, Савеза и удружења ратних и војних инвалида Српске, делегација општине Брод са начелником Милованом Череком и представници Рафинерије нафте Брод.

БРЧКО, (СРНА) - Предсједник Удружења породица погинулих и несталих Срба у дистрикту Брчко Јован Пудић рекао је Срни да злочин над Србима који се догодио прије 19. година у брчанском приградском насељу Грбавица не чине ни побјешњеле звијери једне другима.

"Када су нам четвртог дана, послије мучких иживљавања, из Бодеришта, гдје су били заробили 13 бораца Војске Републике Српске, припадници Армије БиХ испоручили измасакрирана тијела 11 српских жртава, неке од њих нисмо могли да препознамо. Тако нешто ни побјешњеле звијери не чине једне другима", рекао је Пудић, који је тог мартовског дана 1993. године деветнаестогодишњег сина Синишу успио да препозна само по одјећи.