Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Људи су умирали од удараца, од глади, од хладноће, од снајпера кад су их водили на присилни рад у град, сведочи Страхиња Живак

Приликом посете британског министра иностраних послова Дагласа Херда, 17. јула 1992. године, догодио се за Сарајево карактеристичан случај. Опис тог догађаја је дао командант Унпрофора-а у БиХ, канадски генерал Луис Мекензи: „Када је Даглас Херд (Douglas Hurd)  стигао, било је присутно десет до петнаест припадника Територијалне одбране са сваке стране улаза у зграду, као нека врста почасне страже. Чим је прошао главна врата, група припадника Територијалне одбране са десене стране улаза придружила се својим колегама на левој страни, и сви су кренули ка западној страни зграде и стали у заклон. Тридесет секунди касније, десет минобацачких пројектила је пало око Председништва, и седам невиних грађана је погинуло и озбиљно осакаћено. Пар већ припремљених амбулантних кола и камерман локалне телевизије јурнули су с источне стране зграде на место несреће, покупили и снимили погинуле и рањене и одвезли у правцу болнице.“ То лажно гранатирање седишта Председника Председништва Босне и Херцеговине Алије Изетбеговића изведено је да би импресионирало британског министра иностраних послова и приказало под каквим српским терором и опасностима живи и државом управља мирољубиви Алија Изетбеговић. Нормално, за тај гнусни муслимански поступак и страдање недужних људи оптужена је ни крива ни дужна српска артиљерија. Међутим, ни А. Изетбеговић ни остали учесници ове обмане нису се узнемиравали што је тај њихов изум проузроковао страдање седам недужних грађана Сарајева.

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Ноћу су на четвртом спрату изгонили жене на ходник. Пун ходник жена, углавном млађих, има их више од 100. Неке су затваране и са дјецом. М.М.М.

Прецизни механичар  Л. М. Р. (33) сведочи:

Трећи дан по нашем доласку тј. 09.05.1992. године у подрум је доведен и Богдан Переула директор Арматоура са Алипашиног поља који је био изложен сталном физичком малтретирању као и ми остали. За све ово вријеме добијали смо као дневни оброк 4-5 комада кекса и воду али нередовно. Десетак дана послије мог привођења у подрум је доведен човјек по имену Ђорђевић Миодраг стар око 38 година који је родом из Фоче а био је настањен у Добрињи, а који је био запослен у предузећу "Зора“ на пословима одбране и заштите што сам сазнао из разговора са њим. Према њему је био посебан лош третман од стране Зелених беретки, чим је дошао био је пребијен и даље стално мучен те је он сутрадан око подне успио да одвеже руке и ноге и покушао је да побјегне али су га беретке ухватиле везаног вратиле у подрум, успут га немилосрдно тукући.

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Почели су нас боцкати ножевима и посипати бензином да нас запале. Тражили су шибицу, говорећи: “Сви ће четници овако горети!" - посведочио је Ш.Њ.


Ш.Њ. сведочи:

Стрпали су нас у “Тамић” предузећа "Хидроградња" и повезли у сабирни центар у Електротехиичкој школи у Бућа Потоку (ул. Првомајска). У камиону су ме тукли, псовали четничку мајку, пријетили. Испред школе je било око тридесетак људи, сви наоружани. Наредили су да станемо уза зид и окренемо се према њему. И ту су нас ударали. Подземним ходницима повели су нас у влажан подрум. Тамо никога није било осим нас. Скинули су нас до гола и бјесомучно тукли. Прије тога везали су нам очи, мени мојом пoткошуљом. У школи су ме држали сутрадан до иза подне.

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Тукли су ме до изнемоглости. Поломили су ми ребра са десне стране. Сломили су ми десну руку. Туку по ногама, по бубрезима...Само сам чувао главу и трудио се да останем присебан, испричао је припадник ЈНА Б.М.Д.

Припадник ЈНА Б. М. Д.  даље сведочи:

Мислим да је Минерални дошао са Вратника, а чуо сам касније да је погинуо, убили су га његови ради неких њихових нерашчишћених рачуна у вези са златом, и новцем које су пљачкали по српским кућама. Човјек који је командовао том парадом што је ушла у нашу ћелију, по нагласку би се могло рећи да је Далматинац. Био је у униформи и мене је првог запазио. Прозвао ме по имену и презимену и пита ме: Ћето, како си? Ћутао сам. Наредио ми је да пјевам „Од Тополе па до Равне Горе“. И даље сам ћутао, а тада је један од њих што су ушли у ћелију узео паповку и ударио ме том пушком од све снаге по леђима. Пао сам на кољена. Тада су ме натјерали да пјевам и тад је почела балада. Од свих тих петнаест што ме туку познавао сам само једног, презивао се Тиро, онизак је и није страији од 25 година и звали су га Тики. Туку ме кундацима, ногама, полицијским палицама, некаквим комадима дрвета.