Недеља, 12 јул 2015 |
Милена МАРКОВИЋ | 25. јун 2015. 22:00 | Вечерње новости
Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају злочине под командом Насера Орића (7). Цвјетко Ристић, Кушићи код Скелана: Запалили су ми оца, убили мајку и сестру, брата одвели, још му не знам гроб
НА прагу између детињства и младости, између два родитељска загрљаја и наде да свако зло има и свој крај, па и оно које је ударило на Србе у Подрињу, у зиму деведесет треће - остао је сам. Са живим ранама, у својој четрнаестој години. Оне ће га пратити целог живота. Данас их, он, вешто потискује. Али, и док говори, и када ћути, а поглед му некуд одлута - бол је готово опипљив.
Време је прошло, исцуриле двадесет две године, али њему време није лек. Утешна су дела добрих људи који су му помогли да се, као домаћин, придигне. Скући на згаришту убијених родитеља, сестре... и брата за којим још трага. Ово је прича о Цвјетку Ристићу, оном дечаку из Кушића, код Скелана, коме су на кућном прагу убили оца Новака (41), мајку Иванку (42), сестру Митру (19), а одвели му брата Мићу (16).
- Када бих знао где му је гроб - нисам сигуран да би ми било лакше - каже Цвјетко. - Помислим, понекад, да ми је читав живот заустављен у дану убијања мојих најрођенијих. Па се тргнем: Цвјетко, а ти мораш да се отимаш, бориш. Идеш даље. Ако станеш, стају и успомене.
|
Детаљније...
|
Понедељак, 13 јул 2015 |
Милена МАРКОВИЋ | 26. јун 2015. 21:36 | Вечерње новости
Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају злочине под командом Насера Орића (8). Лукић: Британска резолуција покренула најцрње, неизмирене рачуне. Ови су дани претешки за српски народ у Подрињу
Е, ДУШО моја... овде је дан - помрчина. А, ноћ, најдужа на кугли земаљској.
Братунац, спомен-соба српских жртава, речи јече између имена и фотографија. Долазе мајке, стижу синови, пристижу унуци убијених Срба из Подриња.
- Нема дана да неко не дође - каже нам Небојша Лукић, председник борачке организације. - Нема дана да неко од породица убијених, не затражи какву помоћ. У новцу. У огреву... Па, ако хоћете, и у храни. Мени је тешко кад дођу, а још теже кад свима не могу да помогнем. А, најтеже је кад на лицима прочитам да су заборављени. Разочарани. Просто, да немају никакву наду. Држи их, ваљда, још у животу сећање на најближе, убијене.
Одзвањају кораци. Буде уснуле. Ови дани су тешки, претешки за српски народ у Братунцу и Сребреници. Шта ће донети време које следи? Британска резолуција о Сребреници покренула је најцрње, неизмирене рачуне. Они заглушују вапај унесрећених породица, недужно страдалих. Откопава преживљено. Оживљава умрло. Буди најцрње мисли. Оне из другог рата. И, ове из последњег. Рђаво искуство замагљује видике. Затамњује свест. Коме је и зашто била потребна та резолуција?
|
Детаљније...
|
|