Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 „Двери српске“, 15. август 2009. 

Аутор: Миливоје Иванишевић

 

Од како су се Срби 11. јула 1995. године, оружјем као што су и истерани, вратили у Сребреницу, почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Да ли је тако?

 

Српска страдања

Према једном од више десетина докумената Армије БиХ које поседујемо забележено је и следеће: „Крајем јануара и почетком фебруара 1993. године у зони одговорности 8. ОГ (оперативна група, нап. аутора) створена је велика повезана слободна територија са центром у Сребреници која је обухватила 95% простора општине Сребреница, 90% простора општине Братунац, 60% простора општине Власеница и 50% простора општине Зворник“. Тај неспорно војнички успешан подухват муслимана проузоковао је скоро потпуно затирање многих српских насеља и велика страдања мештана српске националности.

Само у сребреничкој и братуначкој општини од 93 насеља у којима су живели и Срби уништено је њих 81. Насупрот тим чињеницама притиснут стравичним лажним извештајима о страдању муслимана Сребренице, Савет безбедности 16. априла 1993. год. доноси Резолуцију 819 и Сребреницу проглашава за заштићену зону. На захтев САД и неких западних држава, а то је веома савесно спроводио тадашњи подсекретар за мировне операције К. Анан, одлучено је да се муслимани у Сребреници не разоружају. Нико са српске стране није претпостављао да се средиште прикривања муслиманских злочина, измишљања и ширења лажних оптужби против Срба скрива у администрацији Организације уједињених нација.

Муслимани су се на заштићеном подручју понашали како су хтели и како је њима одговарало. Они су све време настојали да од УН буду заштићени, али не и разоружани или спречени у веома честим нападима на околна села настањена српским становништвом. Те формације у Сребреници су, као и њихово руководство у Сарајеву, не уважавајући и игноришући међународне конвенције и норме, наставиле да тероришу околна српска села.

Канадска чета, а потом холандске јединице УНПРОФОР-а, које су фебруара 1994. год. преузеле овлашћења и послове демилитаризације и заштите зоне, нису им у тим акцијама представљале неку озбиљну сметњу. То је, већ на самом старту, отворило питање улоге команди и јединица УНПРОФОР-а које нити су могле нити су хтеле да изврше мандат који им је поверен.

 

Српска противакција јула 1995.

Циљ подухвата није био изгон муслиманске војске, а још мање њихових цивила, из Сребренице. Циљ је био да се са ширег, поготово сеоског, подручја муслиманска војска потисне у урбани део града и тиме, коначно, оствари потпунија контрола над њиховим честим покретима, акцијама и нападима на српска села. То значи ограничавање територије под њиховом контролом на обим који је утврђен априла 1993. год. кад је Сребреница проглашена за заштићену зону.

Разлози за акцију Српске војске били су изнуђени сталним агресивним понашањем муслимана. Међутим, кад су јединице Дринског корпуса Армије Републике Српске кренуле у остваривање тог плана поново су се узнемириле све структуре ОУН, поготово оне које су се налазиле у БиХ. Још није познато зашто су борци муслиманске 28. дивизије напустили Сребреницу. Зашто су отишли од своје деце, родитеља и супруга? Да ли је у питању био страх за властити живот, одговорност за почињене злочине, кукавичлук, или слепо извршавање наређења добијеног од више команде.

Приликом ослобођења Сребренице, јединице ВРС прошле су кроз 43 муслиманска села, а да притом у њима није страдала ни једна особа. То је крунски доказ војнички коректно изведене акције која је окончана без цивилних муслиманских жртава. Таквих примера није било приликом муслиманских похода на српска села. Српски борци су деци, мајкама, сестрама и супругама својих непријатеља и убица помогли да живи и здрави оду тамо где су отишли и њихови најближи, војници 28. дивизије Армије БиХ. Р

етко се у рату, поготово грађанском и верском рату, догађа да нека војска прође кроз толико непријатељских насеља, а да за том војском не остану цивилне жртве. Па и поред тога преко западних медија и држава НАТО савеза лансиране су лажне вести о масакру муслиманског цивилног становништва и геноциду који су починили Срби. Да је реч о обманама нудимо следеће доказе:

а) Око 3000 лица за која се каже да су нестала појавила су се у бирачким списковима наредне године,

б) Од око 2000 укопаних као жртве за њих 100 постоје судски документи да су страдали у другим крајевима БиХ,

в) За више стотина укопаних муслиманских бораца постоје документи њихових команди да су страдали у друго време и на другим местима и

г) За скоро подједнак број укопаних наводних жртава постоје докази да су та лица одговорна за бројне ратне злочине почињене над српским народом тог краја. Сви напори српских власти да оспоре лажне приче о масовном страдању и геноциду над муслиманима до сада су наилазиле на отпор држава које су те приче лансирале у јавност.