И у овом рату, као и у оним претходним ратовима, испољила се несхватљива и необјашњива бездушност муслимана према српском становништву. Њихови напади на наша села пре су личили на осветољубиве походе наоружаних племенских хорди жељних крви, пљачке и пожара, него на акцију која има неке своје чисто војне стратешке или текуће, тактичко – оперативне циљеве.
У безмало свим нападима извршеним током овог рата неизоставно су са наоружаним мушкарцима учествовале и њихове породице, тзв. цивилно становништво: жене, старија деца и старци, који су својом буком и урлањем садејствовали при нападу и освајању српских села. Када освоје насеље и када престане и послед њиотпор бранилаца, почињао је пир муслиманских цивила. Жене, старци и деца би се размилели освојеним насељем и односили све што се могло понети, а потом палили и разарали оно што преостане.
Цивили су најчешће откривали и проналазили беспомоћне: децу, жене, старе или повређене мештане и често им сами пресуђивали. Смрт од муслиманских цивила било је нешто најгоре што је ухваћен Србин могао доживети. Отуда по братуначким, али и осталим, српским селима толико убијених тупим предметима и хладним оружјем (пајсером, ножем, секиром, приручним алатима понетим за пљачку и разваљива ње).
1990. година:
(Непознат датум) новембар,
После првих вишестраначких избора у БиХ локалну власт освајају Српска демократска странка и муслиманска Странка демократске акције.
1991. година:
Вербални међунационални сукоби све се више распламсавају и заоштравају односе између људи и поготово између српских и муслиманских села. Руководство СДА организује илегалну набавку оружја, формирање војних јединица, израду планова за освајање државних и привредних објеката и обуку по околним муслиманским селима. Извесан број млађих припадника СДА илегално одлази на војну и полицијску обуку у Хрватску. Све те прикривене радње СДА допиру до Срба и проузрокују узнемирење и страх код српског становништва.
(Непознат датум) август,
Руководство СДА организује побуну муслиманског становништва и спречава извршење одлуке савезне владе да се сва војна евиденција пренесе из надлежности општина у одговарајуће јединице ЈНА. Том приликом умало није дошло и до физичког обрачуна између српског и муслиманског становништва и њихових представника у органима власти и милицији. Срби су тражили да се поштују одлуке владе, а муслимани су се томе супродстављали и тражили да та евиденција буде њихово власништво.
1992. година:
(Непознат датум) март,
Све чешћа поларизација, сукоби и поделе у органима власти, поготово у војним и полицијским службама, доводи до одвајања српске милиције и формирања посебне српске службе јавне безбедности у општини.
4. април,
Председништво СР БиХ у непотпуном саставу, без представника Срба, донело одлуку о мобилизацији ТО, милиције и цивилне заштите. Одлуку самовољно усвојили муслимански и хрватски чланови Председништва иако се БиХ још увек налазила у саставу СФРЈ. Овим чином Србима јасно стављено до знања да се они не питају при доношењу државних одлука и да, самим тим, не могу ништа друго да очекују ни у наредном периоду.
6. април,
Европска унија, предвођена Немачком, признала сувереност и независност БиХ и њено издвајање из југословенске државе. (Тешко је веровати да се ради о случајној коициденцији, јер је такође 6. априла 1941. Немачка напала Краљевину Југославију и бомбардовала Београд.) Истог дана Скупштина српског народа прогласила је независну Српску Републику и за председника изабрала Др Радована Караџића.
12. април,
Непуних седам дана после признавања независне БиХ Алија Изетбеговић наредио свеопшти, ничим изазван, напад на касарне Југословенске народне армије.
6. мај,
После бројних локалних провокација и прикривених злочина у заседама по друмовима, извршен и први оружани напад муслимана на једно од компактних српских насеља. Напад је извршен на српски заселак муслиманског села Бљечева (муслимана 532, Срба 71) и том приликом су мучки убијена три лица српске националности (имена жртава у досијеу села). Напад извршен неочекивано, и без икаквог повода са српске стране, на православни празник Ђурђевдан.
27. мај,
У Коњевић Пољу муслимани поставили заседу која је пресрела колону привредних теретних возила која су се враћала из Зворника где су истог дана из Милића одвезли руду боксита. Убијено пет возача српске националности, а већина возила онеспособљена. Од тада је саобраћај на путу Дрињача-Власеница блокиран од стране наоружаних муслимана Церске, Коњевић Поља, Побуђа, Касабе и околних муслиманских села.
Председништво СР БиХ у непотпуном саставу, без представника Срба, донело одлуку о мобилизацији ТО, милиције и цивилне заштите. Одлуку самовољно усвојили муслимански и хрватски чланови Председништва иако се БиХ још увек налазила у саставу СФРЈ. Овим чином Србима јасно стављено до знања да се они не питају при доношењу државних одлука и да, самим тим, не могу ништа друго да очекују ни у наредном периоду.
6. април,
Европска унија, предвођена Немачком, признала сувереност и независност БиХ и њено издвајање из југословенске државе. (Тешко је веровати да се ради о случајној коициденцији, јер је такође 6. априла 1941. Немачка напала Краљевину Југославију и бомбардовала Београд.) Истог дана Скупштина српског народа прогласила је независну Српску Републику и за председника изабрала Др Радована Караџића.
12. април,
Непуних седам дана после признавања независне БиХ Алија Изетбеговић наредио свеопшти, ничим изазван, напад на касарне Југословенске народне армије.
6. мај,
После бројних локалних провокација и прикривених злочина у заседама по друмовима, извршен и први оружани напад муслимана на једно од компактних српских насеља. Напад је извршен на српски заселак муслиманског села Бљечева (муслимана 532, Срба 71) и том приликом су мучки убијена три лица српске националности (имена жртава у досијеу села). Напад извршен неочекивано, и без икаквог повода са српске стране, на православни празник Ђурђевдан.
27. мај,
У Коњевић Пољу муслимани поставили заседу која је пресрела колону привредних теретних возила која су се враћала из Зворника где су истог дана из Милића одвезли руду боксита. Убијено пет возача српске националности, а већина возила онеспособљена. Од тада је саобраћај на путу Дрињача-Власеница блокиран од стране наоружаних муслимана Церске, Коњевић Поља, Побуђа, Касабе и околних муслиманских села.
29. мај,
У селу Сандићи на путу Братунац-Коњевић Поље муслимани из заседе убили десет милиционера и добровољаца који су дошли да уклоне барикаду која је запречавала саобраћај на путу Братунац – Коњевић Поље. (Овом приликом треба поменути и једну од више лажи које је познати србомрзац, пољски Јеврејин, Т. Мазовјецки навео у свом извештају ОУН. Он је у извештају тврдио да су Срби убили истог човека, начелника СУП Братунац Милутина Милошевића 9. маја, зато што је штитио муслимане. Међутим, покојног Милутина Милошевића су убили муслимани двадесет дана касније, док је покушавао да уклони наведену барикаду. Муслимани у својим походима и злочинима, кад је о нама реч, никада нису бирали кога ће убити, они убијају сваког ко је Србин по националности.)
28. јун,
Муслимани извршили напад на село Лозница и том приликом убили више лица српске националности (имена жртава у досијеу села). Поново су за свој поход изабрали српски празник (Видовдан).
5. јул,
Насртаји муслимана узимају све више маха и, поново за Србе неочекивано, овом приликом нападају село Загони које је у неку руку предграђе Братунца. У нападу је страдало више лица српске националности, а село је опљачкано и спаљено (имена жртава у досијеу села).
12. јул,
Један од најтежих и најтрагичнијих дана за општину Братунац. Муслимански сихронизовани напади, уз до тада невиђен број наоружаних учесника, истовремено су се, поново на српски празник (Петровдан), сручили на више села: Загоне, Биљачу, Куњерац, Шиљковиће, као и српска села суседне сребреничке општине (Сасе, Залазје). У нападима на наведена села, и у заседи коју су ратници ислама поставили у селу Биљача, страдало више десетина лица српске националности, искључиво мештана, цивила и бранилаца села (имена жртава у досијеу села). И у овом нападу сва покретна и непокретна имовина тих људи је опљачкана и спаљена.
17. јул,
Страдало српско становништво и имовина Срба у подри њскомселу Тегаре (имена жртава у досијеу села).
20. јул,
Извршен напад на још једно српско село. Овог пута то су Магашићи у којима је убијено, као и у свим претходним случајевима, више лица српске националности, углавном жена, а највећи део села је опљачкан и разорен (имена жртава у досијеу села).
25. јул,
Жртве поновљених муслиманских похода су остаци села Магашићи и село Хранча (имена страдалих у досијеу села). И овог пута после муслиманског похода у нападнутом подручју је остала пустош.
8. август,
Извршен готово фронталан муслимански напад на знатан део подручја Кравице, а посебно на села Јежестица, Шиљковићи, Залужје и сребренички рудник Сасе (имена жртава у досијеима села).
16. септембар,
Понован напад муслимана на Залужје и поново страдање мештана овог села и уништавање њихове имовине (имена жртава у досијеу села).
5. октобар,
Алијини исламски ратници из Сребренице и околних веома бројних муслиманских села братуначке и сребреничке општине као да не могу да буду мирни док не униште све што је српско у овом подрињском крају. Напад на Факовиће и Бољевиће проузроковао је велике губитке међу цивилним становништвом (имена жртава у досијеу). Извесан број мештана је ухваћен и спроведен у муслиманске затворе. Њихова непокретна имовина попаљена, покретна опљачкана, а црква у Факовићима оскрнављена.
14. децембар,
По обиму укупног страдања и изгубљених људских живота без сумње најтрагичнији дани у овом рату и укупној историји Братунца. Хорде муслиманских ратника сручиле су се на српска села узводно од града: Бјеловац, Лозницу и Сикирић. Скоро стотину убијених мештана, од којих су многи остали месецима несахра њени, и не мали број зароб љених и одведених у Сребреницу, трагичан су биланс српског страдања приликом овог напада. Српске куће су нестале у пламену, а имовина страдалих и избеглих мештана развучена је од стране њихових убица и доскорашњих суседа.
После овог похода Братунац је коначно постао град избеглица. Хиљаде људи, углавном нејачи, из попаљених и уништених српских села братуначке и сребреничке општине од почетка рата су пристизали у Братунац и преостала слободна српска села не би ли ту нашли заштиту и кров над главом. После пада Бјеловца, Сикирића, Лознице, Куњерца, и рудника Сасе у сребреничкој општини, град је постао пренасе љен избеглим становништвом.
У исто време, што је ста ње чинило још тежим, угрожена је постала не само егзистенција тих људи и староседелаца који су их примили у своје куће, већ и одбрана и опстанак самог града. Линије са којих су са свих страна опседнути град и његови браниоци пружали послед њи отпор толико су опасно сужене да су сведене и задржале се на крај ње критичном и веома узаном простору периферије. У таквој ситуацији цивилне и војне власти улажу последње напоре да заштите народ и чине једино што је још преостало, организују евакуацију становништва. Жене и деца масовно напуштају Братунац и прелазе у Љубовију и села на другој страни Дрине у Србији.
24. децембар,
Из заседе коју су поставили у селу Глагова, на путу Братунац-Кравица који води даље према Коњевић Пољу, муслимани пресрећу неколико моторних возила и готово у исто време убијају шеснаест лица. Пресецањем ове комуникације подручје Кравице је одсечено од Братунца и тиме се нашло у потпуном муслиманском окружењу. У исто време, одсецањем од Кравице, коначно је заокружена блокада и самог града. Србима је једино преостало да се бране из својих усамљених и изолованих енклава: Кравице, Братунца и уског приобалног појаса према Дрињачи. Од преко 1.000 км2 територије на подручју општина Сребренице и Братунца Срби су у свом поседу имали још свега 25-30 км2. Све остало су освојили, опљачкали и попалили ратници џихада и А. Изетбеговића.
У исто време, што је ста ње чинило још тежим, угрожена је постала не само егзистенција тих људи и староседелаца који су их примили у своје куће, већ и одбрана и опстанак самог града. Линије са којих су са свих страна опседнути град и његови браниоци пружали послед њи отпор толико су опасно сужене да су сведене и задржале се на крај ње критичном и веома узаном простору периферије. У таквој ситуацији цивилне и војне власти улажу последње напоре да заштите народ и чине једино што је још преостало, организују евакуацију становништва. Жене и деца масовно напуштају Братунац и прелазе у Љубовију и села на другој страни Дрине у Србији.
24. децембар,
Из заседе коју су поставили у селу Глагова, на путу Братунац-Кравица који води даље према Коњевић Пољу, муслимани пресрећу неколико моторних возила и готово у исто време убијају шеснаест лица. Пресецањем ове комуникације подручје Кравице је одсечено од Братунца и тиме се нашло у потпуном муслиманском окружењу. У исто време, одсецањем од Кравице, коначно је заокружена блокада и самог града. Србима је једино преостало да се бране из својих усамљених и изолованих енклава: Кравице, Братунца и уског приобалног појаса према Дрињачи. Од преко 1.000 км2 територије на подручју општина Сребренице и Братунца Срби су у свом поседу имали још свега 25-30 км2. Све остало су освојили, опљачкали и попалили ратници џихада и А. Изетбеговића.
Јесен 1992 – зима 1993.
Кроз подручје слободне српске територије и сам град Братунац месецима је конвојима достављана тзв. хуманитарна помоћ муслиманима. То су омогућавале српске војне и цивилне власти, супродстав љајући се отпору властитог народа који толику неправду није могао ни да схвати ни да одобри.
Праве и једине жртве рата било је избегло српско становништво које је прогнано из својих села остало без игде ичега. Њихова имовина, храна и стока, постала је власништво муслиманских породица које су се и у овом, као и у претходним ратовима, богатиле на убиствима, несрећи и пљачки својих српских комшија.
И не само то: муслиманима је и акцијом Падобран ваздушним путем дотурано све што им је било потребно, од хране, хигијенских и санитетских артикала до логистичке опреме, оружја и муниције. У тим нечасним и дискриминаторским поступцима против српског становништва биле су ангажоване готово све светске тзв. хуманитарне институције, од Црвеног крста или Међународног комесаријата за избеглице до Лекара, или Фармацеута, без граница, и др.
1993. година:
7. јануар,
Извршен напад на територију Кравице, вековима једно од најснажнијих и готово неосвојивих српских упоришта у овом крају. Напад који је код муслимана дуго прижељкиван, планиран и припреман извршиле оружане снаге јачине од око 4.500 ратника суседних околних подручја: Сребренице, Церске, Коњевић Поља, Касабе, Побуђа, и др. на велики православни празник Божић.
Том приликом страдала су сва села Кравице у којима је опљачкано и попаљено 690 кућа са свима пратећим зградама и објектима. Пљачку, уништавање и паљевину српске имовине и имања обавиле су, као и у осталим случајевима, муслиманске цивилне хорде: жене, старци, старија деца. Они су прво пљачкали, а потом палили кућу по кућу, откривали рањене, старе и немоћне и често им сами пресуђивали. Чак су, ваљда ради пљачке, прекопавани гробови и вађени ковчези са покојницима који су оскрнављени и опљачкани. Оскрнављена је и опљачкана и српска православна црква. Приликом овог напада на кравичко подручје живот је изгубило 46 лица (имена жртава у досијеу села).
Кроз подручје слободне српске територије и сам град Братунац месецима је конвојима достављана тзв. хуманитарна помоћ муслиманима. То су омогућавале српске војне и цивилне власти, супродстав љајући се отпору властитог народа који толику неправду није могао ни да схвати ни да одобри.
Праве и једине жртве рата било је избегло српско становништво које је прогнано из својих села остало без игде ичега. Њихова имовина, храна и стока, постала је власништво муслиманских породица које су се и у овом, као и у претходним ратовима, богатиле на убиствима, несрећи и пљачки својих српских комшија.
И не само то: муслиманима је и акцијом Падобран ваздушним путем дотурано све што им је било потребно, од хране, хигијенских и санитетских артикала до логистичке опреме, оружја и муниције. У тим нечасним и дискриминаторским поступцима против српског становништва биле су ангажоване готово све светске тзв. хуманитарне институције, од Црвеног крста или Међународног комесаријата за избеглице до Лекара, или Фармацеута, без граница, и др.
1993. година:
7. јануар,
Извршен напад на територију Кравице, вековима једно од најснажнијих и готово неосвојивих српских упоришта у овом крају. Напад који је код муслимана дуго прижељкиван, планиран и припреман извршиле оружане снаге јачине од око 4.500 ратника суседних околних подручја: Сребренице, Церске, Коњевић Поља, Касабе, Побуђа, и др. на велики православни празник Божић.
Том приликом страдала су сва села Кравице у којима је опљачкано и попаљено 690 кућа са свима пратећим зградама и објектима. Пљачку, уништавање и паљевину српске имовине и имања обавиле су, као и у осталим случајевима, муслиманске цивилне хорде: жене, старци, старија деца. Они су прво пљачкали, а потом палили кућу по кућу, откривали рањене, старе и немоћне и често им сами пресуђивали. Чак су, ваљда ради пљачке, прекопавани гробови и вађени ковчези са покојницима који су оскрнављени и опљачкани. Оскрнављена је и опљачкана и српска православна црква. Приликом овог напада на кравичко подручје живот је изгубило 46 лица (имена жртава у досијеу села).
2. фебруар,
Муслимани из Сребренице почели са интензивним, готово свакодневним, гранатирањем Братунца, поготово центра града, које је трајало током целог месеца. Ови напади проузроковали су знатне људске жртве и разарање приватних и јавних објеката.
15. март,
Заједничким снагама српски борци зворничке, миличке и братуначке бригаде ослободили подручје Кравице. Тек тада, након више од два месеца, пронађена су тела многих жртава које су страдале приликом муслиманског напада и освајања подручја Кравице.
20. март,
Кроз центар града и територију општине Братунац, уз сагласност српских власти и становништва, почела евакуација око 12.500 муслимана који су у организацији и уз помоћ УНПРОФОР-а напустили Сребреницу.
22. март,
На братуначком гробљу, у присуству великог броја представника цивилних и војних власти и свештеника српске православне цркве, сахрањено 40 жртава кравичке трагедије.
8. мај,
Генерал Р. Младић и С. Халиловић, сходно Резолуцијама 819 и 824 Савета безбедности ОУН, дефинисали линије раздвајања у заштићеној зони Сребренице, које су делом дотицале и подручје општине Братунац (Жути мост, и др.).
1994. година.
4. август,
Сходно одлуци владе СРЈ да прекине политичке и економске односе са Републиком Српском, затворена граница на Дрини и блокиран љубовијски мост. Ово је тешко пало српском становништву, готово теже него сви дотадашњи напади и злочини муслимана, поготово када су на гранични прелаз дошли и страни контролори. Казна којом су Слободан Милошевић и власти СРЈ на срамотан начин покушавале да сломе вољу српског народа у Републици Српској није дала никакве резултате. Напротив, Срби су се, и ако у крајње тешкој економској ситуацији, супродставили таквој политици и понуђеном Мировном плану тзв. Контакт групе, у ствари капитулацији и предаји коју су од њих тражили међународни и домаћи непријатељи.
Муслимани из Сребренице почели са интензивним, готово свакодневним, гранатирањем Братунца, поготово центра града, које је трајало током целог месеца. Ови напади проузроковали су знатне људске жртве и разарање приватних и јавних објеката.
15. март,
Заједничким снагама српски борци зворничке, миличке и братуначке бригаде ослободили подручје Кравице. Тек тада, након више од два месеца, пронађена су тела многих жртава које су страдале приликом муслиманског напада и освајања подручја Кравице.
20. март,
Кроз центар града и територију општине Братунац, уз сагласност српских власти и становништва, почела евакуација око 12.500 муслимана који су у организацији и уз помоћ УНПРОФОР-а напустили Сребреницу.
22. март,
На братуначком гробљу, у присуству великог броја представника цивилних и војних власти и свештеника српске православне цркве, сахрањено 40 жртава кравичке трагедије.
8. мај,
Генерал Р. Младић и С. Халиловић, сходно Резолуцијама 819 и 824 Савета безбедности ОУН, дефинисали линије раздвајања у заштићеној зони Сребренице, које су делом дотицале и подручје општине Братунац (Жути мост, и др.).
1994. година.
4. август,
Сходно одлуци владе СРЈ да прекине политичке и економске односе са Републиком Српском, затворена граница на Дрини и блокиран љубовијски мост. Ово је тешко пало српском становништву, готово теже него сви дотадашњи напади и злочини муслимана, поготово када су на гранични прелаз дошли и страни контролори. Казна којом су Слободан Милошевић и власти СРЈ на срамотан начин покушавале да сломе вољу српског народа у Републици Српској није дала никакве резултате. Напротив, Срби су се, и ако у крајње тешкој економској ситуацији, супродставили таквој политици и понуђеном Мировном плану тзв. Контакт групе, у ствари капитулацији и предаји коју су од њих тражили међународни и домаћи непријатељи.
(Непознат датум) септембар,
На референдуму који је расписала Скупштина Републике Српске поводом Мировног плана тзв. Контакт групе становништво Братунца, као уосталом и целе РС, плебисцитарно одбило наведени план. После тога власти Југославије још више заоштриле контролу границе и промет роба, па и хуманитарне помоћи.
1995. година:
5. јули,
Војска Републике Српске, у циљу да коначно обузда сталне оружане нападе и провокације муслимана из тзв. заштићене зоне Сребренице – у којима је само током 1995. г. страдало неколико српских села, а у заседама и на друге начине убијено више десетина лица српске националности – предузела акцију на неутралисању муслиманских оружаних активности. Део те активности се одвијао и са подручја општине Братунац. За то време муслимани и НАТО авијација у више наврата, ради одмазде и неутралисања акција које је предузела војска РС, гранатирали и бомбардовали околна подручја, али не и сам град.
11-12. јул,
Након ослобађа ња Сребренице из села Поточари преко подручја општине Братунац евакуисано преко 25.000 муслимана из Сребренице и околних муслиманских села која су се налазила у заштићеној зони. Том приликом у Дому здравља и болници у више наврата пружана санитетска помоћ знатном броју болесних и повређених муслимана. Евекуација се одвијала у миру и без значајнијих ексцеса у граду.
Уместо зак ључка:
Месецима су током 1992. и почетком 1993. године град Братунац и неколико села низ Дрину били усамљени, истински изоловани и блокирани, али слободни српски светионици у том делу источне Босне.
У Братунцу се у то време са сеоског подручја братуначке и сребреничке општине налазило скоро хиљаду деце ратне сирочади која су остала без једног или оба родитеља. Сви напори општинских власти, мештана и одраслих нису били довољни да се тој деци обезбеди бар оно што је најнужније. Поразно је за све, иначе веома бројне, међународне тзв. хуманитарне институције које су се у то време кретале овим просторима што нису, и поред свих упозорења, хтеле да обрате пажњу на те мале ратне страдалнике и невољнике.
Па и поред свих нево љакојима су били изложени Срби ове општине и околних српских села њихова морална снага и борба за самоодржа ње ни у најтежим данима није поколебана. Братунац се пред бројним налетима муслиманских хорди, истина уз велике жртве, бранио и одбранио у овом рату.
Извори:
- Миливоје Иванишевић: ХРОНИКА НАШЕГ ГРОБЉА, Бгд. 1994.
- Боро Миљановић: КРВАВИ БОЖИЋ СЕЛА КРАВИЦЕ, Бад Вилбел, Немачка, 1996.
- ЗЛОЧИН ЈЕ ЗЛОЧИН ПРЕЋУТАТИ, припремио А. Маслић,
- ОТРОВИ ПРЕЋУТАНИХ ИСТИНА, припремио А. Маслић,
- Изјаве преживелих жртава,
- Личне белешке и документација Миодрага Јокића из Сребренице,
- Документација Центра за истраживање злочина над српским народом.
