Око Сребренице, у источној Босни, се водио рат читаве три године од насилне сецесије Босне и Херцеговине (БиХ) у априлу 1992, све до 1995. године. Са обе стране је било доста мртвих и рањених, много насиља и уништавања. Главна превара, коју су ширили Запад (САД, Европска унија, НАТО, итд) као и локална пропаганда, је значила страдање само једне, овде муслиманске стране, без информације, да је та страна овде убијање и уништавање започела, а заједно са хрватском страном и у другим деловима БиХ. Па ни Срби, ни многи Муслимани и Хрвати про југословенског кова нису хтели разбијање Југославије. Нежалост, западним преварама је много помогао и немали део делатности Међународног Кривичног Трибунáла за Ратне Злочине у Бившој Југославији у Хагу (ICTY). Даљом карактеристиком западне и локалне муслиманске и хрватске пропаганде су били некритично увеличани (inflated) бројени наводно силованих Муслиманки и Хрватица јединицама ВРС (Војске Републике Српске), као и укупни бројени мртвих, као што је већ раније споменуто. Све то је веома повећавало међу етничку и међу верску мржњу.
У специјалном додатку часописа Глас „Лична карта Сребренице“ (12.марта 2007) и у својој књизи на енглеском „Сребреница – јули 1995
- Тражење Истине (2008), М. Иванишевић цитира разне измишљотине (преваре) у вези са Сребреницом. Тако рећи револуционарно откриће са тиме у вези доноси књига Г.Цивикова „СРЕБРЕНИЦА. Крунски сведок (SREBRENICA. Der Kronzeuge, Wien, 2009), која показује чудне смицалице судија и истражних органа Трибунáла ICTY у Хагу, током поновних саслушавања крунског сведока у вези са нáводнíм масакрима босанских Муслимана, босанског Хрвата Дражена Ердемовића. Биће цитиране разне информације из ове ванредно интересантне књиге, пуне података о не увек поштеном раду ICTY.
Према податцима са саслушања у окружном суду у Новом Саду (6. марта 1996), се незапослени бравар, Хрват, Дражен Ердемовић, родио у селу Доња Драгуња (1971) у општини Тузла. Његова жена је Српкиња. Свој војни рок се служио у ЈНА у Београду (1990) и постао војни полицајац, учествовао је у операцијама око Вуковара. После отцепљења БиХ од Југославије, био је примљен у муслиманску војску, где је имао разне неприлике. После се јавио у Хрватско Вјеће Одбране (ХВО), али пошто је наводно помагао Србима у бекству у Републику Српску (РС), био је ухапшен. Из муслиманског затвора је побегао у РС, после тога са женом у Војводину, па у Фочу, док се на крају није преселио у Бијељину. Тамо је потписао уговор и постао чланом баш формиране „10. саботажне јединице“ ВРС, са задатком, по Ердемовићу, да извршава разне диверзије, као и евентуáлне ликвидације разних људи у непријатељској територији. Ердемовић је био унапређен за водника и за команданта саботажног вода. Доцније, наводно ради несугласица са командантом, је био деградиран. Командантом те Саботaжнe јединице (око 60 људи) је био поручник Милорад Пелемиш. Према првом саслушању, Ердемићева група је добила у Зворнику ујутру 20. јула 1995 – а према доцнијим саслушањима и стварности, радило се о 16. јулу – нови задатак. Његова група од осам војника, разних народности, је била зачудо под командом обичног војника Бране Гојковића, који је био „упознат“ са новим задатком. У тој групи су осим Ердемовића и Гојковића били још Марко Бошкић, Александар Цветковић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Владимíр Голијан и Франц Кос (официр а није командовао!). У Зворнику им се пřидружио неки непознати потпуковник са двојицом војних полицајаца. Према његовим упутствима су кренули колима према Бијељини. Зауставули су се кроз једно 20 минута пpед насељем Пилици, код фарме Брањево. Тамо им је онај непознати потпуковник према Ердемовићу саопштио, да ће први аутобус за заробљеним Муслиманима стићи кроз 15-20 минута. Онда су наводно схватили, шта их чека (!). Брзо после одласка потпуковника је стигао први аутобус са два војна полицајта и 60-70 Муслимана, великом већином цивила од 17 до 60 година. Постепено је стизало 15 до 20 аутобуса. Полицајци су одводили Муслимане у групама по 10 на оближњу ливаду, где их је група под командом Гојковића стрељала. Ово је трајало према Ердемовићу од 10,15 до 16,00 часова. Проценио је, да је његова група од осам убила око 1.000 до 1.200 људи, он лично 70 до 100. Стрељане су оставили на ливади, учешће у дáљем стрељању су наводно одбили. Такав је био Ердемовићев изказ . Њему је доцније неки други командант Кременовић рекао, да његова група није хтела да изврши зличан задатак.
Већ 22. јула је Ердемовићева група била у дискотеци у Бијељини. Око поноћи је међу њима дошло до свађе, почела је пуцњава, коју је отпочео Станко Савановић. Окрзнуо је Кременовића и Мицића. Ердемовић је био озбиљно рањен са куршумима у плућима и трбуху. Био је успешно лечен у Војно Медицинској Академији у Београду, из ВМА се вратио кући 6. септембра 1995. У Бијељини су Ердемовићу наводно стално пřетили, да је као Хрват бајаги усташа. Ради тога је своју жену са бебом послао својим родитељима а сам је побегао у СРЈ Југославију, где је решио, да ће потражити неког западног новинара и да ће му све испричати. А то је и урадио. После тога је био ухапшен а 3.марта 1996 се нашао у затвору у Новом Саду. Сам је саопштио, да су са њиме коректно поступали. Суд у Новом Саду га је доцније, после разних процедура, пřедао суду ICTY у Scheveningenu, где је био отужен за „злочине против човечности“ (31. маја 1996). Психијатри су га до даљега прогласили за „неспособног за саслушавање“ (27. јуна). Али, упркос томе, је већ 5. јула иступао као сведок оптужбе против неприсутних председника Републике Српске Радована Караџића и против команданта ВРС генерала Ратка Младића. 29.новембра 1996. је Ердемовић осуђена на 10 година затвора, за злочине против човечности. Али га је други суд 5. марта 1998 осудио (зашто?) уместо на 10, само на 5 година, и то „ради прекршаја закона и обичаја вођења рата“. А Ердемовић је признао, да је убио 70 до 100 Муслимана.
22. маја 2000. је Ердемовић сведоком оптужбе против генерала ВРС Радована Крстића, а 25. августа 2003. против Слободана Милошевића, који је Ердемовићу и судији ICTY Richardu Mayu спремио много непријатних тренутака, када их је раскринкао ради разних неисправности, подвала. Крунски сведок Ердемовић се поново из свога „скровишта“ појавио тек 4. маја 2007, као сведок оптужбе против неколицине виших официра ВРС, укључујући ту и генерала Милана Гвера. Укупно је био Ердемовић свега око 3 ½ године у затвору и постао је „крунским сведоком, са скривеним идентитетом“, који живи са својом породицом „негде у западној Европи“.
- Тражење Истине (2008), М. Иванишевић цитира разне измишљотине (преваре) у вези са Сребреницом. Тако рећи револуционарно откриће са тиме у вези доноси књига Г.Цивикова „СРЕБРЕНИЦА. Крунски сведок (SREBRENICA. Der Kronzeuge, Wien, 2009), која показује чудне смицалице судија и истражних органа Трибунáла ICTY у Хагу, током поновних саслушавања крунског сведока у вези са нáводнíм масакрима босанских Муслимана, босанског Хрвата Дражена Ердемовића. Биће цитиране разне информације из ове ванредно интересантне књиге, пуне података о не увек поштеном раду ICTY.
Према податцима са саслушања у окружном суду у Новом Саду (6. марта 1996), се незапослени бравар, Хрват, Дражен Ердемовић, родио у селу Доња Драгуња (1971) у општини Тузла. Његова жена је Српкиња. Свој војни рок се служио у ЈНА у Београду (1990) и постао војни полицајац, учествовао је у операцијама око Вуковара. После отцепљења БиХ од Југославије, био је примљен у муслиманску војску, где је имао разне неприлике. После се јавио у Хрватско Вјеће Одбране (ХВО), али пошто је наводно помагао Србима у бекству у Републику Српску (РС), био је ухапшен. Из муслиманског затвора је побегао у РС, после тога са женом у Војводину, па у Фочу, док се на крају није преселио у Бијељину. Тамо је потписао уговор и постао чланом баш формиране „10. саботажне јединице“ ВРС, са задатком, по Ердемовићу, да извршава разне диверзије, као и евентуáлне ликвидације разних људи у непријатељској територији. Ердемовић је био унапређен за водника и за команданта саботажног вода. Доцније, наводно ради несугласица са командантом, је био деградиран. Командантом те Саботaжнe јединице (око 60 људи) је био поручник Милорад Пелемиш. Према првом саслушању, Ердемићева група је добила у Зворнику ујутру 20. јула 1995 – а према доцнијим саслушањима и стварности, радило се о 16. јулу – нови задатак. Његова група од осам војника, разних народности, је била зачудо под командом обичног војника Бране Гојковића, који је био „упознат“ са новим задатком. У тој групи су осим Ердемовића и Гојковића били још Марко Бошкић, Александар Цветковић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Владимíр Голијан и Франц Кос (официр а није командовао!). У Зворнику им се пřидружио неки непознати потпуковник са двојицом војних полицајаца. Према његовим упутствима су кренули колима према Бијељини. Зауставули су се кроз једно 20 минута пpед насељем Пилици, код фарме Брањево. Тамо им је онај непознати потпуковник према Ердемовићу саопштио, да ће први аутобус за заробљеним Муслиманима стићи кроз 15-20 минута. Онда су наводно схватили, шта их чека (!). Брзо после одласка потпуковника је стигао први аутобус са два војна полицајта и 60-70 Муслимана, великом већином цивила од 17 до 60 година. Постепено је стизало 15 до 20 аутобуса. Полицајци су одводили Муслимане у групама по 10 на оближњу ливаду, где их је група под командом Гојковића стрељала. Ово је трајало према Ердемовићу од 10,15 до 16,00 часова. Проценио је, да је његова група од осам убила око 1.000 до 1.200 људи, он лично 70 до 100. Стрељане су оставили на ливади, учешће у дáљем стрељању су наводно одбили. Такав је био Ердемовићев изказ . Њему је доцније неки други командант Кременовић рекао, да његова група није хтела да изврши зличан задатак.
Већ 22. јула је Ердемовићева група била у дискотеци у Бијељини. Око поноћи је међу њима дошло до свађе, почела је пуцњава, коју је отпочео Станко Савановић. Окрзнуо је Кременовића и Мицића. Ердемовић је био озбиљно рањен са куршумима у плућима и трбуху. Био је успешно лечен у Војно Медицинској Академији у Београду, из ВМА се вратио кући 6. септембра 1995. У Бијељини су Ердемовићу наводно стално пřетили, да је као Хрват бајаги усташа. Ради тога је своју жену са бебом послао својим родитељима а сам је побегао у СРЈ Југославију, где је решио, да ће потражити неког западног новинара и да ће му све испричати. А то је и урадио. После тога је био ухапшен а 3.марта 1996 се нашао у затвору у Новом Саду. Сам је саопштио, да су са њиме коректно поступали. Суд у Новом Саду га је доцније, после разних процедура, пřедао суду ICTY у Scheveningenu, где је био отужен за „злочине против човечности“ (31. маја 1996). Психијатри су га до даљега прогласили за „неспособног за саслушавање“ (27. јуна). Али, упркос томе, је већ 5. јула иступао као сведок оптужбе против неприсутних председника Републике Српске Радована Караџића и против команданта ВРС генерала Ратка Младића. 29.новембра 1996. је Ердемовић осуђена на 10 година затвора, за злочине против човечности. Али га је други суд 5. марта 1998 осудио (зашто?) уместо на 10, само на 5 година, и то „ради прекршаја закона и обичаја вођења рата“. А Ердемовић је признао, да је убио 70 до 100 Муслимана.
22. маја 2000. је Ердемовић сведоком оптужбе против генерала ВРС Радована Крстића, а 25. августа 2003. против Слободана Милошевића, који је Ердемовићу и судији ICTY Richardu Mayu спремио много непријатних тренутака, када их је раскринкао ради разних неисправности, подвала. Крунски сведок Ердемовић се поново из свога „скровишта“ појавио тек 4. маја 2007, као сведок оптужбе против неколицине виших официра ВРС, укључујући ту и генерала Милана Гвера. Укупно је био Ердемовић свега око 3 ½ године у затвору и постао је „крунским сведоком, са скривеним идентитетом“, који живи са својом породицом „негде у западној Европи“.
У свему томе је ЈЕДНА ПОРАЖАВАЈУЋА ЧИЊЕНИЦА: Судије и иследници ICTY уопште нису обратили пажњу на саучеснике покоља код фарме Брањево, нико од њих радио тога није био ухапшен, ни јавно саслушаван, иако су њихова имена и адресе биле добро познате. Иако је сваки од њих имао на „своме рачуну“ 70 до 100 убијених. Ни поручник Пелемиш није био јавно саслушаван. Али је ипак Izrael News (Ofra Edelman) јавио 19. јануара 2011, да је Окружни суд Јерусалима отпочео процедуре око изручења грађанина Израела Александра Цветковића у Босну и Херцеговину, ради молбе њене владе, ради учешћа у масакру код фарме Брањево 16. јула 1995. Пре више година, током саслушања код ICTY, је Цветковић тврдио, да није учествовао у покољу, пошто је онда био само шофером и никакав злочин у то време није починио. И био је ослобођен од оптужбе. Године 2006. је заједно са својом женом, Јеврејком, емигрирао у Израел и тамо добио израелско држављанство.
Ердемовић је током свога сведочења увек више мање стереотипно „изрецитирао“ своје сведочење, у коме су се ипак нашле разне неисправности, сумњиве чињенице, а ту су се судије ICTY веома трудиле да „помогну“ Ердемовићу, да га „извуку“ из проблема. Део његовог сведочења, баш ради тих разних неисправности, неслагања, су Слободан Милошевић и још неки сведоци одбране дословно успели да растуре као „кућицу од карата“ својим питањима током унакрсног испитивања. Али ако је почињало да буде критично, судија је Милошовића бескомпромисно прекидао да не би Ердемовића збунио. Као што Цивиков у својој књизи наводи (стр.67), чланови ICTY су се јасно, недвосмислено устручавали, да саслушају Ердемовићеве саучеснике. Као да су се бојали, да некако преконтролишу, открију непоузданост његових исказа, његове стално понављане приче. Ту је наиме била опасност, да би крунски сведок могао да открије нешта, шта се не би допадало судијама ICTY.
Током унакрсног испитивања Ердемовића током одбране, појавило се много дословце сензационалних неверодостојних чињеница, сумњивих тврдњи, нових питања. Као прво се јавља питање, зашто су се масакри уопште догађали, пошто би се свакако врло брзо открили и необично би оштетили углед, репутацију Републике Српске и ВРС, чија влада и команда су недвосмислено наређивале заштиту цивила и заробљеника према међународним уговорима. С тиме у вези је командант ВРС генерал Младић рекао аутору у 1996 (Р. Долечек: Говори са генералом Младићем, Брно, 2010):-„Наша војска је добила строге наредбе, да се понаша према заробљеницима према међународном праву. Никаква масовна убијања, масовне егзекуције се нису догодиле, како су о томе јављали западни медији. Али ја, нежалост, уопште не искључујем освету наших војника из тога краја, којима су сребренички Муслимани под командом Насира Орића уништили њихова села и поубијали њихове породице…“Председник Караџић у својој наредби 11. јула 1995. на основу чл. 80 Устава РС (под бр. 01-1351/95) наређује заштиту муслиманских цивила. Уосталон не постоји ни једна писмена наредба за погубљавање, егзекуције. Ердемовић није ништа ближе знао о „тајанственом потпуковнику“, који их је на место злочина наводно довео и како је уопште могао да командује групи, која му није „припадала“. Овде се, свакако иронички, упитао Милошевић Ердемовића:
-„Дође, ето, некакав неидентифицирани пуковник из дринског корпуса и нареди вам да убијете 1.000 људи, а ви ту наредбу извршите. Да ли је то то, шта сте тврдио? Да ли у то може нормалан човек да поверује? (Цвиков, стр.134).
Овде је и даље питање, зашто је овој групи за убијање командовао само „обичан“ војник Брана Гојковић, кад су у њој били и војници са вишим чином (напр.официр Франц Кос). Зашто је ођедном прости војник постао командантом у тако “деликáтној“ акцији? Да ли је неко званично испитивао Брану Гојковића? Изгледа, да није, Цивиков за то није знао. Па Гојковић није био ни ухапшен. Да ли се није у принципу радило да се апсолутно дискредитира Република Српска и њено руководство? Зар то није слично са експлозијама у Сарајеву, са много мртвих сопствених цивила, које је организовала сама муслиманска влáда, која је после за те експлозије оптуживала Републику Српску? Овде је добро поново цитирати чланак бившег шефа полиције у Сребреници Хакије Мехољића у часопису ДАНИ 28. јуна 1998:- „Пет хиљада муслиманских глава за војну интервенцију“. Ради се наиме о изјави председника БиХ Алије Изетбеговића у октобру 1993, да му је наводно председник Клинтон предложио, да пусти у Сребреницу Србе, који би тамо поубијали 5.000 Муслимана, после чега би наводно Америкáнци могли да отпочну са ратом против Срба. Каже се, да је Изетбеговић то одбио. И то је слика прљавог времена и мучнога „доброга“, „веродостојнога“ Клинтона.
Другим питањем су бројеви наводно поубијаних 1.000 до 1.200 људи код фарме Брањево. Да ли би било осам (седам ?) учеснíка убијања у стању, да изврше тако брзо, како је то говорио Ердемовић, тај страшни злочин? Да је Ердемићева група „радила“ непрекидно, без паузе, морала би одвести од аутобуса до ливаде за егзекуције те мале групе од 10 људи, тамо их стрељати, напунити своје аутоматске пушке, све то за нецела три минута. Зар се то није чинило судијама ICTY немогућим, или у најманем случају сумњивим? Осим тога је ту и чињеница, да је на месту покоља од тих наводних 1.000 до 1.200 јадних људи пронађено у масовној гробници „свега“ 132 (153?) лешева. На наведени злочин је скренула пажњу „према налазима америчкé ваздушне обавештајне службе“ Madeleine Albright, по злу позната не само као дезинформаторка, али и као једна од покретача, већ као министар иностраних послова САД, крваве НАТО агресије против Југославије (Србије) у 1999, коју је њен портпарол James Rubin назвао „Маделеинин рат“ (The Financial Times, 30.9-1.10. и 7-8. 10.2000). Cees Wiebes у својој књизи „Обавештајна служба и рат у Босни, 1992-1997“ (2003) штавише пише о далекосежној непоузданости података гђе Albright. Овде се треба присетити и на слично непоколебљиво уверавање бившег британског премијера Тонy Блаира као дезинформатора, пре напада на Ирак, да има јасне доказе, да Ирак има велике количине оружја за масовно уништавање, које после нико није нашао. О томе је уверавао према некаквој фото документацији иначе симпатични Colin Powell, министар иностраних послова САД.
Бројеве тако поубијаних Муслимана на разним местима БиХ процењују разни немуслимански извори, укључујући ту и војнике холандског Dutchbata у Сребреници, максимално до једне хиљаде. Бивши стручњак америчкé републиканске странке за тероризам Yossef Bodansky каже (2003): 7.000 је дезинформација и сви независни форензни (судски) докази показују на овакве губитке Муслимана на нивоу стотина, вероватно невеликог броја стотина…“ Зашто је било забрањено присуство српским форензним стручњацима код откопавања масовних гробница? Одакле све су били лешеви довезени и сахрањени на гробљу, мезарју, у Поточарима? Како је могуће, да је 3.016 наводно убијених и сахрањених Муслимана било на бирачким списковима БиХ (1996) и гласало на изборима? А неколико стотина сахрањених на мезарју је умрло већ пре 11. јула 1995. Ко је одређивао, да ли су убијени Муслимани или Срби? Страшно је тако говорити о људима и њиховим судбинама
Олаку употребу страшне речи „геноцид“ је назвао познати Noah Chomsky „увредом сећања на жртве нацистичког режима“, у уводу књиге двојице америчких интелектуалаца Edwarda Hermana и Davida Petersona „Политика геноцида“ (The Politics of Genocide, 2010). Док су политичари, интелектуáлци (интелектуáлци геноцида) и репортери само 17 пута употребили реч геноцид за језиве покоље у Демократској републици Конго 1998-2007 са 5,4 милиона мртвих, ова реч геноцид је била употребљена 323 пута за наводно 4.000 убијених Албанаца на Косову и Метохији а 422 пута за 7-8.000 непотврђених убијених Муслимана око Сребренице (Станко Стојиљковић “Геноцид, Лажи и Срби, Политика, 10.јануара, 2011). А шта рећи за криминáлно „хуманитарно бомбардовање“ СРЈ Југославије (Србије) у 1999. години, укључујући употребу осиромашеног уранијума не само тамо, већ и у Републици Српској (1995). Зашто су убијали албанску и српску децу ти „добри“ људи из Европске уније (Енглези, Французи, Холанђани, Италијани, Немци, итд.), из САД, Канаде, и наравно из НАТО организације уопште? Сада још једно питање изван конкуренције: Зашто је из првог ноћног издања Политике избачен текст С.Стојиљковића: Геноцид, лажи, Срби, те се у Политици више није појавио?
Олаку употребу страшне речи „геноцид“ је назвао познати Noah Chomsky „увредом сећања на жртве нацистичког режима“, у уводу књиге двојице америчких интелектуалаца Edwarda Hermana и Davida Petersona „Политика геноцида“ (The Politics of Genocide, 2010). Док су политичари, интелектуáлци (интелектуáлци геноцида) и репортери само 17 пута употребили реч геноцид за језиве покоље у Демократској републици Конго 1998-2007 са 5,4 милиона мртвих, ова реч геноцид је била употребљена 323 пута за наводно 4.000 убијених Албанаца на Косову и Метохији а 422 пута за 7-8.000 непотврђених убијених Муслимана око Сребренице (Станко Стојиљковић “Геноцид, Лажи и Срби, Политика, 10.јануара, 2011). А шта рећи за криминáлно „хуманитарно бомбардовање“ СРЈ Југославије (Србије) у 1999. години, укључујући употребу осиромашеног уранијума не само тамо, већ и у Републици Српској (1995). Зашто су убијали албанску и српску децу ти „добри“ људи из Европске уније (Енглези, Французи, Холанђани, Италијани, Немци, итд.), из САД, Канаде, и наравно из НАТО организације уопште? Сада још једно питање изван конкуренције: Зашто је из првог ноћног издања Политике избачен текст С.Стојиљковића: Геноцид, лажи, Срби, те се у Политици више није појавио?
Некако у то време после 16. јула 1995. су се појавиле гласине, да су за тај гнусан злочин његови извршиоци добили 12 килограма злата, чуло се и за неку „француску везу“, за неке иностране обавештајне службе, које су све то наводно организовале. Током унакрсног испитивања је то споменуо и добро обавештени Слободан Милошевић. Ердемовић је рекао, да је и он чуо за неке паре.-„Чуо сам, да су после тога Пелемиш и још неки војници из власеничке јединице (била је део саботажне јединице) између себе поделили неке паре…“ На другом месту је саопштио, да је извршиоцима тога убијања било обећано злато…Осим тога је одговорио на Милошевићево питање, да је чуо, да је неко обећао 12 килограма злата Пелемишу за извршени масакр код насеља Пилици. Тако је то наводно објаснио и новинарки из АБЦ Vanessi Vasic-Jenekovic. Милошевић је исто тако цитирао Ердемовића, да му је његова жена рекла, како је сазнала, да су Пелемиш и његови пријатељи из Власенице поручили код јувелира тешке златне ланце око врата, како су он и његови пајташи лумповали по београдским хотелима, куповали кола за злато, које су добили за убијање…Судија Richard May је после тога некомпромисно наредио Милошевићу , да прекине са таквим питањима.
Милошевић је онда изјавио, да људи из Трибунала ICTY очивидно не желе да сазнају, да ли су паре и злато одиграли неку улогу у масакру код фарме Брањево, ко је у ствари за све то платио и чији интерес су то страшно лудило, тај страшен злочин могли да представљају, када су у то време обе страна тог несрећног, бесмисленог, братоубилачког рата већ размењивале стотине својих заробљеника.
Проф. Др Рајко Долечек, Dr Sci.
Острава, Чешка, 23.01.2011.
Острава, Чешка, 23.01.2011.
