Срна ексклузивно у 10 наставака објављује изводе из књиге "Српска стратишта Сарајева", аутора Миливоја Иванишевића, директора Института за истраживања српских страдања у 20. вијеку, која ускоро излази у издању "Хришћанске мисли"; У књизи су наведена имена до сада познатих жртава на цијелом подручју ратног Сарајева, локације логора за Србе у тадашњем муслиманском дијелу града, као и списак цивилних објеката које су користиле снаге тадашње Армије БиХ за дејства по српском дијелу града; Оне податке који нису наведени у  фељтону заинтересовани могу пронаћи на сјату www.serb-victims.org.


    Приредио: Ненад ТАДИЋ


    БИЈЕЉИНА, 18. СЕПТЕМБРА (СРНА) - У дијелу Сарајева под муслиманском управом током рата нестао је велики број српских породица - за неке од њих се зна и када су и како су страдале, али је вели број и оних о којима још нема никаквих сазнања, истиче Иванишевић.

    Многе данас још скривене гробнице, појединачне и масовне, познате су само муслиманским властима и егзекуторима. Та мјеста и њихове жртве се  већ више од деценију и по прикривају. Једино је неспорна чињеница да нема ни људи ни њихових тијела.

 

 

Нека српска стратишта и гробнице претворени су у зелене површине и шеталишта. Од времена окончања оружаних сукоба до данас разне међународне и домаће, наводно или стварно, хуманитарне и невладине организације, па чак и поједини градови, међу којима и Београд, прибавили су довољна средства да уклоне минска поља и створе шеталишта по Требевићу и испод Требевића, али нису могли да обезбиједе средства и за тражење и откопавање тајних гробница, тајно и јавно убијених Срба.

    Иванишевић износи у својој књизи  дио, или неку врсту избора, довољно документованих и релативно поузданих сазнања до којих су у Институту за злочине над Србима у 20. вијеку дошао истражујући доступне муслиманске и српске изворе  од 1992. до данас. (Види књигу Миливоје Иванишевић: "Злочини над Србима у БиХ 1992-1995“, Удружење Срба из БиХ и "Чигоја-штампа“, Београд, 2005.)

    Прикупљена сазнања изнесена су хронолошки и независно од тога гдје се злочин догодио, на сеоском подручју или у граду. Односно, у српском или муслиманском дијелу Сарајева. У овом случају за масовна убиства као критеријум су одређена убиства најмање двије особе у исто вријеме и на истом мјесту.

    Први злочин муслимана у овом рату почињен над Србима у Сарајеву догодио се 1. марта 1992. године када је испред старе православне цркве убијен свештеник Никола Гардовић. То је и прво индивидуално убиство.

    А први масован злочин догодио се након непуна два мјесеца, или ускоро након што је БиХ стекла међународно признање, чиме су муслимани, према властитом схватању и понашању, добили одријешене руке за поход на Србе и злочине над српским становништвом. Ликвидација заробљених припадника ЈНА први је евидентиран масовни злочин на подручју града Сарајева.

    Добриња

    Завршни чин овог злочина догодио се највјероватније 2. маја 1992. године,  а можда и неколико дана раније. Све је почело 22. априла 1992. у насељу Добриња, недалеко од аеродома, кад се војној патроли ЈНА покварило возило у којем су у мисији мира обилазили критична подручја ради раздвајања супротстављених страна и спречавања могућих оружаних сукоба. Посада транспортера била је састављена, скоро у подједнаком односу, од регрута и старијих војника, резервиста. Сви они су били српске националности.

    Војницу су, не очекујући проблеме, одлучили да напусте возило и приђу муслиманима. Исто би учинили и да су се затекли у српском дијелу града. Супротно очекивањима, умјесто да буду превезени у команду и јединицу којој припадају, што су очекивали, војницима су везали руке и  одведли их у кућу неког Касима Рујевића, која као да је већ била припремљена за смјештај неке команде или за логор. Ту је немоћне војнике сачекала група наоружаних муслимана и почело је немилосрдно премлаћивање.

    Осморици војника у међувремену су придодата и четворица ухапшених и везаних цивила такође српске националности, чија имена су, нажалост, до данас остала непозната и који су подвргнути истој тортури као и војници. Ова група од дванаест физички већ унакажених мученика пребачена је из наведене куће у гаражу Градског саобраћајног предузећа, где је настављено злостављање. Коначно, изобличени и крвави од премлаћивања, убијени  су ватреним оружјем у Великом парку код Дома полиције.

 

 

 

 

   

     Постоји неколико различитих изјава шта се догодило са посмртним остацима тих покојника. Највјероватније је да су њихова тијела бачена и спаљена у  контејнеру за смеће иза зграде Радио-телевизије у Сарајеву. Не слутећи, али желећи да сазнају шта се догодило са тим људима, српске власти општине Илиџа тражиле су званично обавјештење о њиховој судбини. Одговор су добили од Министарства за народну одбрану БиХ, са потписом министра одбране Јерка Дока, да су наведени резервисти "пуштени и  да су отишли својим кућама" (писмо СО Илиџа заведено под бр. 02/288-1 од 21. маја 1992.).

    Имена жртва:  1) Ђорђе (Спасо) Бјелица, 1971; 2) Драгомир (Миладин) Бијелић; 3) Влајко (Ђорђе) Голубовић, 1970; 4) Стеван (Мирко) Ђокановић, 1952; 5) Миливоје (Илија) Лаловић, 1951; 6) Зоран (Маринко) Марковић, 1957; 7) Недељко (Божидар) Вујичић, 1968; 8) Миладин (Јово) Вукомановић, 1957. Имена четворице српских цивила која су накнадно додата овој групи и даље су непозната.

    Скендерија

    Наредни злочин је Скендерија, такође 2. маја 1992. године - из засједе је нападнута јединица војне полиције која је добила задатак да помогне одбрану, покупи рањенике и деблокира Команду Друге војне области у Добровољачкој улици, бр. 92, Дом ЈНА и јединицу пуковника Шупута која се нашла опкољена близу Дома ЈНА. Јединицом која је кренула у помоћ командовао је капетан Марко Лабудовић, искусан и храбар човјек. Та помоћ никад није стигла до опкољених.  Муслимани су их сачекали у засједи на Скендерији и свирепо убили. Тог дана убијено је седамнаест војника и официра ЈНА.

    Жртве: 1) Марко (Милутин) Лабудовић, 1952; 2) Обрад Гвозденовић, 3) Ивица (Драги) Цветковић, 1965; 4) Нихад Кастрати; 5) Бранко Поповић, 1957; 6) Круно Бешлић, 7) Младен Николић; 8) Радош Пајовић; 9) Александар Благојевић; 10) Срђан (Миломир) Николић; 11) Небојша Бојанић; 12) Драган Витковић; 13) Горан Дивовић - Дивац; 14) Миломир Мојсиловић; 15) Перица Новић; 16) Жељко Ракић; 17) НН Џевад, портир у Дому ЈНА.

     Добровољачка улица

    Наредни злочин се догодио у Добровољачкој и сусједним улицама, а потом је настављен у Централном затвору и подруму објекта ДТП "Партизан", Скендерија. Муслиманске оружане формације, полиција, наоружани цивили и припадници Територијалне одбране напали су 3. маја 1992. године око 18.00 часова колону возила ЈНА која се, напуштајући Сарајево, у мирнодопском поретку, кретала од команде Друге војне области према касарни ЈНА у Лукавици. Евакуацију су неуспјешно обезбјеђивали канадски генерал Мекензи - командант снага ОУН у БиХ, и Колм Дојл - изасланик Европске заједнице у БиХ.

    Овај неочекивани напад је, по многим накнадним индицијама, планиран у највишем руководству муслиманске цивилне и војне власти. Они нису поштовали договор предсједника Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића са представницима ЈНА и међународне заједнице да возила и људство ЈНА мирно и безбједно напусте Сарајево. Возила су се нашла у унакрсној ватри. Пуцало се из књижаре "Веселин Маслеша", из џамије са друге стране улице и скоро из свих околних зграда. Тог дана убијено је 15 лица, припадника ЈНА.

    Жртве: 1) потпуковник Бошко (Јово) Јованић, 1947; 2) пуковник Бошко (Петар) Михаиловић, 1943; 3) пуковник Градимир (Пане) Петровић, 1940; 4) пуковник др Будимир (Саво) Радуловић, 1935; 5) пуковник Мирко (Саво) Сокић, 1949, затим војници: 6) Предраг (Станимир) Церовић; 7) Зоран (Маринко) Гајић, 1972; 8) Миодраг (Милош) Ђукић; 9) Слободан (Велимир) Јелић, 1972; 10) Срећко Јовановић, 1973; 11) Роберт (Андраш) Кочиш, 1973; 12) Ивица (Миљурко) Симић, 1973; 13) Миломир (Митар) Јањић, 1961; 14) Нормела Шуко; 14) Здравко Томић; 15) НН Весна.

     Граховиште, општина Вогошћа, Сарајево

    Ово већинско српско село (Срба 120, Хрвата 3, муслимана 15, Југословена 13) први пут је страдало 4. маја 1992. док су се мјештани бавили свакодневним сезонским пољопривредним пословима на својим имањима. Наоружани припадници Армије БиХ, претежно муслимани регрутовани са подручја Сарајева, упали  су у атар села и на силу, без непосредног повода, са ливада, башта и поља покупили и похапсили више лица српске националности. Похапшени Срби су одведени у Сарајево и смјештени у логор на Кошеву, недалеко од познатог фубалског стадиона, готово у средишту града, гдје су потом убијени.

    Њихова тијела, по одобрењу локалних муслиманских власти, ексхумирана су тек послије двије године. Послије тога су породице ових недужних српских страдалника могле на достојан хришћански начин да их сахране. Неки учесници преузимања тијела покојника тврде да су дозволе за ексхуминацију муслиманима плаћане по 8.000 ДМ.

    Жртве: 1) Жељко (Милош) Владушић, 1959; 2) Илија (Млађен) Владушић, 1949; 3) Јеремија (Млађен) Владушић, 1959; 4) Милан (Перо) Пајдаковић, 1950; 5) Ранко (Остоја) Сикираш, 1953; 6) Бранко (Војин) Сикираш, 1938; 7) Милорад (Илија) Спасојевић, 1950; 8) Ранко (Илија) Спасојевић, 1955. и 9) Јово (Богдан) Живковић, 1934.

     Анекс - стамбено насеље у општини Нови Град

    Испред властите куће 4. маја 1992. године ватреним оружјем убијени су отац и син. Убиство извршили наоружани муслимани, припадици Територијалне одбране БиХ без  непосредног повода, једини разлог за убиство  је што су оба лица српске националности. Тијела покојника склоњена послије злочина, посмртни остаци још нису пронађени.

    Жртве: 1) Гојко (Стјепан) Станишић, 1938. и 2) Драган (Гојко) Станишић, 1963.

 

 

 

 

    Храсно брдо

    У Озренској улици 10. маја 1992. муслимани, припадници Територијалне одбране Армије БиХ, заробили су три припадника српске територијалне одбране. Супротно међународним нормама и устаљеним обичајима рата, заробљени српски територијалци су убијени на веома свиреп, бестијалан начин. То се видјело послије преузимања њихових тијела до којих је српска страна дошла размјеном за живе муслимане и њихове војнике. На тијелима масакрираних српских заробљеника утврђене су, поред осталог, и повреде: код двојице заробљеника извађено по једно око, код све тројице поломљене руке у предјелу зглобова шаке и лакта, утврђене су посјекотине и дубоки убоди оштрим предметом на врату и стомаку, отворене ране и улубљења на лобањи једног од заробљених Срба настали ударцима тешким тупим предметом.

    Жртве: 1) Милош (Божидар) Стевић, 1952;  2) Крста (Лука) Сладоје, 1952; 3) Момчило (Никола) Пророк, 1951.

     Пофалићи

    Велико насеље у коме је живјело српско становништво страдало је 16. маја 1992. и неколико наредних дана приликом претходно припремљеног и планираног масовног напада више од 3 000 муслиманских војника, регрутованих са подручја Сарајева и сврстаних у јединице Армије БиХ. Многе од њих су предводили познати криминалнци које је Алија Изетбеговић ослободио издржавања затворске казне да би му послужили за обрачуне са Србима.

    Том приликом је опљачкано и спаљено више од  500 српских кућа и више од  1 000 осталих грађевинских објеката. Многи становници српске националности свирепо су убијени или затворени у логоре. Лица српске националности Пофалића убијана су приликом напада у самом насељу испред њихових кућа, у засједама које су муслимани постављали на путевима и богазама којим су кроз шуму и пашњаке, преко брда Хума и Жучи, многе породице, са дјецом и  старим, покушавале пребјећи на српску територију.

    На крају, убијани су као затвореници, логораши или таоци у селу. Међу жртвама су  претежно старије особе оба пола. Егзекуције над њима, поготово у кућама или затворима,  извршене су на веома суров начин: тупим предметима, ножевима, па и спаљивањем. У томе су се посебно истицале тзв. Санџаклије, муслимани који су раније, или непосредно прије почетка рата као добровољци пристигли са подручја Рашке области из Републике Србије. Никада прије овог догађаја ни у даљем току рата на подручју Сарајева није се догодило да у току једног дана муслимани убију толико лица српске националности. То је превазишло и покоље из времена Другог свјетског рата. У једној великој градској четврти немилосрдно су уништили све што је српско.

    Жртве: 1) Божур Елез, 1900; његова супруга 2) Љубица (Ђоко) Елез, 1904; 3) Бранко Бозало, 4) Тихомир (Благоје) Братић, 1949; 5) Вида Братић; 6) Крсто (Спасоје) Буха, 1914; 7) Радован (Обрен) Буха, 1928; 8) Саво (Саве) Елез, 1935; 9) Радован Игњатовић; 10) Тихомир Игњатовић; 11) Зоран (Радован) Игњатовић, 1959; 12) Бранко (Маринко) Јеремић, 1941; 13) Божо Ковачевић; 14) Сретко (Драго) Мађаревић, 1935. и његова супруга 15) Душанка (Војин) Мађаревић, 1937; 16) Роса (Лазар) Мићић, 1902; 17) Ковиљка Мијовић, 1927; 18) Милорад (Данило) Рајчевић-Мишо, 1938; 19) Славко (Милан) Рајчевић,1957; 20) извесни Рашевић (подстанар, студент права), 21) инг. Мирослав (Митар) Роган - Миро, 1942; супружници 22) Мирко (Милан) Савић, 1940. и 23) Роса (Коста) Савић, 1948;

    браћа 24) Ранко (Ђорђо) Шојић, 1957. и 25) Бориша (Ђорђо) Шојић, 1957; 26) Нада Павловић - Васковић, 1957; 27) Стана (Љубо) Васковић, 1923; и њен супруг 28) Стево (Васко) Васковић, 1924; 29) Млађен Братић, 1932; 30) дете из породице Гаговић, од око две године, убијено, према изјавама сведока, ударцима о под собе у којој је пронађено, 31) Марица Мићић; 32) Драган (Ђорђе) Драганић, 1961; 33) Радомир (Драго) Марић, 1972; 34) Предраг (Гојко) Нишевић, 1957; 35) Петар (Александар) Пикулић - Перо, 1950; 36) Рајко Савић, 1948; 37) Живко Шараба, 38) Војин (Никола) Вукадин, 1968; 39) Слободан (Бошко) Оџаковић, 1964; 40) Неђо (Урош) Оџаковић, 1943; 41) Станко Пикулић; 42) Вид (Мило) Дуроњић, 1941; 43) Љубиша (Тихомир) Миновић, 1943; 44) Ранко (Владо) Папић, 1967; 45) Војко (Лука) Радовић, 1952; 46) Сока (Илија) Шкоро, 1945; 47) Саво Биберчић, 1925;

    48) Надежда Биберчић - Нада, 1929; 49) Драган Шојић; 50) Ђоко Шараба, 51) Рајко (Бранко) Шараба, 1946; 52) Трифко Чангаловић; 53) Миливоје Вукадин; 54) Стана (Манојло) Чангаловић, 1920; 55) Душан Косић, 1932; 56) Милинко (Душан) Ковачевић, 1927; 57) Војо Пикулић 1926. и његова супруга 58) Марица Пикулић, 1927; 59) Синиша Старчевић; 60) Рајко Бандић; 61) Рајко Баковић; 62) Ново (Анђелко) Боровчанин, 1945; 63) Име непознато, супруга Новице Братића - Братуша; 64) Момо Војиновић, 1942; 65) Љубица Ковач, 1940; 66) Мирко Ковачевић 67) Љубица Ковачевић; 68) Радомир (Остоја) Радовић, 1953; 69) Вељко (Остоја) Радовић, 1958; 70) Војислав Чангаловић; 71) Славко (Драго) Симанић, 1928; 72)  Гордана (27. год.) 

    За извјесна лица, жртве овог масакра, посебно из породица Вигњевић, Мочевић, Радовић, Ристичевић, Шалипур, Чардаловић и/или Чангаловић још се  не располаже  потребним подацима. Сарајевске кантоналне и градске власти годинама настоје да прикрију обим овог злочина.

 

 

 

 

 

     Касатићи, село које припада градској општини Хаџићи

 

    Напад на српски дио села, у ствари, на заселак Милошевићи, извршен је изненада 24. маја 1992. У акцији  је учествовао велики  број припадника Армије БиХ, регрутованих претежно из овог, а извјестан број њих и из околних муслиманских мјеста.  По упаду и запосједању насеља у властитој кући масакрирана је једна од српских породица, која није успјела да се благовремено склони из села. Њихова имовина је опљачкана и пренесена у муслимански дио села, а зграде и остали објекти су спаљени и разорени.

    Жртве: 1) Ацо (Дејан) Милошевић,1952; 2) Дејан (Никола) Милошевић, 1924; 3) Илија (Илија) Милошевић, 1941; 4) Јованка (Симо) Милошевић, 1929. и 5) Срђан (Гавро) Милошевић 1968, слеп младић и 6) Горан (Раденко) Тодоровић, 1968.

     Сарајево, подручје града, Улица Васе Мискина

 

    Испред  продавнице за хљеб 27. маја 1992. активирана је подметнута експлозивна направа од које је смртно страдало више лица, а око 140 цивила лакше и теже повријеђено. Да су  масакр муслиманске снаге раније планирале и припремиле свједочи, поред осталог, и присуство екипа ТВ Сарајево.

    У накнадном извјештају Савјета безбједности УН констатовано је, односно изражена  сумња да Срби нису гранатирањем изазвали експлозију, већ да је експлозија посљедица подметнуте минске направе. Међутим, тај извјештај у међувремену се "изгубио" и није стигао прије почетка сједнице Савета безбједности. Према неким накнадним свједочењима, циљ ове режиране трагедије, у којој је жртвовано толико недужних лица, био је прекид преговора у Лисабону који су наговјештавали мирно рјешење сукоба у БиХ, али и да се СРЈ увуче у оружане босанско-херцеговачке сукобе и грађански рат који је већ ухватио маха.

    Жртве: 1) Срећко Шиклић; 2) Миле (Стеван) Ружић, 1921; 3) Гордана (Обрад) Ћеклић; 4) Владимир Богуновић, 1936; 5) Тамара Вејзагић; 6) Влатко (Јован) Танасић, 1930; 7) Божица Патаки - Трајчев; 8) Неџиб Абдић (дијете); 9) Руждија Бектешевић; 10) Мирсад Фазлагић; 11) Емина Карамустафић (дијете); 12) Мехида Омеровић, 13) Хатиџа Салић; 14) Васвија Ченгић; 15) Јусуф Владовић;
                                         

 

 (наставиће се)   

 

 

 

Фељтон новинске агенције СРНА  (1)