 |
СТРАШНИ ЗЛОЧИНИ НА ЧЕМЕРНУ, У ЛЕДИЋИМА , НА ПАЛАМА...
Срна ексклузивно у 10 наставака објављује изводе из књиге "Српска стратишта Сарајева", аутора Миливоја Иванишевића, директора Института за истраживања српских страдања у 20. вијеку, која ускоро излази у издању "Хришћанске мисли"; У књизи су наведена имена до сада познатих жртава на цијелом подручју ратног Сарајева, локације логора за Србе у тадашњем муслиманском дијелу града, као и списак цивилних објеката које су користиле снаге тадашње Армије БиХ за дејства по српском дијелу града; Оне податке који нису наведени у фељтону заинтересовани могу пронаћи на сјату www.serb-victims.org.
Приредио: Ненад ТАДИЋ
БИЈЕЉИНА, 19. СЕПТЕМБРА (СРНА) - Миливоје Иванишевић у књизи "Српска стратишта Сарајева", чије изводе Срна ексклузивно објављује, наводи случај "Требечај" (општина Трново - Сарајево) у коме је извршен злочин над седам српских цивила током ратних сукоба 1992 -1995. године у БиХ.
Напад на српски дио Требечаја извршен је 30. маја 1992. У нападу су учествовале муслиманско-хрватске оружане формације Армије БиХ. Формалано образложење за акцију била је "потрага за радио-станицама, војном опремом, бомбама и другим оружјем које су наводно становници српске националности имали сакривено на својим имањима и у кућама".
Приликом претреса њихове имовине и кућа Срби који су се затекли у селу, углавном старије особе оба пола, злостављани су на све могуће начине: малтретирани, понижавани и пребијани. Окупација насеља трајала је до 16. јуна 1992. У међувремену је седам мјештана убијено, а неки од њих на веома свиреп начин. Ексхумација страдалих извршена је тек почетком августа, по повратку Срба у Требечај.
Жртве: 1) Зорка Кнежевић, 1915; 2) Никола (Јован) Кнежевић, 1916. и његова супруга 3) Милка (Тодор) Кнежевић, 1922; 4) Милош (Душан) Влашки, 1925. и његова супруга; 5) Риста (Никола) Влашки, 1934; 6) Десанка (Спасоје) Влашки, 1909; 7) Стана (Петар) Елез, 1900.
Ријеч је о забаченом српском селу у сарајевској (становника 18) нападнуто је и држано под окупацијом као и Требечај од 30. маја до 16. јуна 1992. Судбина Срба који су се затекли у селу у свему је иста као и судбина Срба Требечаја. Мјештани су злостављани, понижавани, пребијани и убијани у својим кућама на веома суров начин. Тијела пронађених страдалника су угљенисана. Ријеч је искључиво о веома старим особама српске националности. Њихова имовина опљачкана је и уништена. Злочин су починили припадници муслиманско-хрватских формација Армије БиХ, регрутовани углавном са подручја Сарајева. Тијела покојника сахрањена су тек након извјесног времена и послије повратка ВРС и српског становништва у овај крај.
Жртве: 1) Љепосава Витковић, 1921; 2) Драгиња Витковић, 1922; 3) Цвија (Видо) Витковић, 1924. и 4) Бориша (Алекса) Ивановић, 1912.
Ово мало планинско и сиромашно српско село (становника 36) на обронцима планине Бјелашнице напале су, опљачкале и спалиле хрватско-муслиманске оружане формације Армије БиХ, у највећој мјери регрутоване са подручја Сарајева. Напад је извршен у предвечерје 3. јуна 1992. око 19.00 часова и трајао наредног дана скоро до свитања.
Окупација села, које је у међувремену претворено у својеврстан муслимански логор за Србе, трајала је до 10. јуна. У том времену на веома суров начин убијени су, углавном масакрирани, сви мјештани српске националности који нису могли да избјегну из својих кућа пред разулареним муслиманским војницима. Међутим, убијени су и они малобројни које су муслимани пронашли док су се крили по околним потоцима и шумама.
Заједничку гробницу пет женских тијела пронашли су извиђачи ВРС након више од годину дана, крајем новембра 1993, а патолози су утврдили узроке смрти, односно средства и начин егзекуције (хладно оружје) и идентификовали жртве. Ријеч је о пет старих жена из Ледића.
Друга колективна егзекуција извршена је у исто вријеме над групом избјеглих мјештана који су покушали да се пробију према Калиновику. Овај злочин се догодио у близини локалитета Пољице, код ледићке кривине. Укупан биланс напада на Ледиће је стравичан.
Муслимани су убили већину становника овог села. Само мали број њих је преживио поход Армије БиХ. Неки од њих су накнадно, приликом покушаја бјекства, убијени на другим успутним локацијама (Ленка Тешановић и Стана Тешановић, мајка двојице покојника: Радета и Миленка Тешановића, страдале су неколико дана касније у селу Срботина, код Миљевине, општина Србиње (данас Фоча).)
Приликом претреса њихове имовине и кућа Срби који су се затекли у селу, углавном старије особе оба пола, злостављани су на све могуће начине: малтретирани, понижавани и пребијани. Окупација насеља трајала је до 16. јуна 1992. У међувремену је седам мјештана убијено, а неки од њих на веома свиреп начин. Ексхумација страдалих извршена је тек почетком августа, по повратку Срба у Требечај.
Жртве: 1) Зорка Кнежевић, 1915; 2) Никола (Јован) Кнежевић, 1916. и његова супруга 3) Милка (Тодор) Кнежевић, 1922; 4) Милош (Душан) Влашки, 1925. и његова супруга; 5) Риста (Никола) Влашки, 1934; 6) Десанка (Спасоје) Влашки, 1909; 7) Стана (Петар) Елез, 1900.
МИЉЕ (општина Трново - Сарајево)
Ријеч је о забаченом српском селу у сарајевској (становника 18) нападнуто је и држано под окупацијом као и Требечај од 30. маја до 16. јуна 1992. Судбина Срба који су се затекли у селу у свему је иста као и судбина Срба Требечаја. Мјештани су злостављани, понижавани, пребијани и убијани у својим кућама на веома суров начин. Тијела пронађених страдалника су угљенисана. Ријеч је искључиво о веома старим особама српске националности. Њихова имовина опљачкана је и уништена. Злочин су починили припадници муслиманско-хрватских формација Армије БиХ, регрутовани углавном са подручја Сарајева. Тијела покојника сахрањена су тек након извјесног времена и послије повратка ВРС и српског становништва у овај крај.
Жртве: 1) Љепосава Витковић, 1921; 2) Драгиња Витковић, 1922; 3) Цвија (Видо) Витковић, 1924. и 4) Бориша (Алекса) Ивановић, 1912.
ЛЕДИЋИ, општина Трново - Сарајево
Ово мало планинско и сиромашно српско село (становника 36) на обронцима планине Бјелашнице напале су, опљачкале и спалиле хрватско-муслиманске оружане формације Армије БиХ, у највећој мјери регрутоване са подручја Сарајева. Напад је извршен у предвечерје 3. јуна 1992. око 19.00 часова и трајао наредног дана скоро до свитања.
Окупација села, које је у међувремену претворено у својеврстан муслимански логор за Србе, трајала је до 10. јуна. У том времену на веома суров начин убијени су, углавном масакрирани, сви мјештани српске националности који нису могли да избјегну из својих кућа пред разулареним муслиманским војницима. Међутим, убијени су и они малобројни које су муслимани пронашли док су се крили по околним потоцима и шумама.
Заједничку гробницу пет женских тијела пронашли су извиђачи ВРС након више од годину дана, крајем новембра 1993, а патолози су утврдили узроке смрти, односно средства и начин егзекуције (хладно оружје) и идентификовали жртве. Ријеч је о пет старих жена из Ледића.
Друга колективна егзекуција извршена је у исто вријеме над групом избјеглих мјештана који су покушали да се пробију према Калиновику. Овај злочин се догодио у близини локалитета Пољице, код ледићке кривине. Укупан биланс напада на Ледиће је стравичан.
Муслимани су убили већину становника овог села. Само мали број њих је преживио поход Армије БиХ. Неки од њих су накнадно, приликом покушаја бјекства, убијени на другим успутним локацијама (Ленка Тешановић и Стана Тешановић, мајка двојице покојника: Радета и Миленка Тешановића, страдале су неколико дана касније у селу Срботина, код Миљевине, општина Србиње (данас Фоча).)
Село је, како то обично бива послије оваквих муслиманских оружаних похода, опљачкано, попаљено и разорено до те мјере да се коначно губи скоро сваки траг српског присуства на том простору. Напад на Ледиће и засједу у Пољицама, ТВ Сарајево и остала њихова средства информисања представили су на свој начин, као велику побједу Армије БиХ над четницима, односно српским оружаним фомацијама. Тијела четири жртве из породице Тешановић су ексхумирана из масовне гробнице на Јаворској коси тек октобра 2001. године.
Жртве: 1) Ненад (Остоја) Васић, 1931. и његова супруга 2) Мара (Драго) Васић, 1930; 3) Миленко (Миливоје) Тешановић, 1960. његова супруга 4) Невенка (Млађен) Тешановић, 1963. и брат 5) Раде (Миливоје) Тешановић, 1964, његова супруга 6) Винка (Рајко) Тешановић, 1965. и њихов син од непуних годину дана: 7) Милан (Раде) Тешановић, 1991; 8) Милорад (Драго) Тешановић, 1956. и његова дјеца, кћерка: 9) Данијела (Милорад) Тешановић, 1980; и син 10) Драгомир (Милорад) Тешановић,1982; 11) Саво (Љубо) Кењић, 1933; 12) Раде (Алекса) Мијовчић, 1922; 13) Савка (Никола) Васић, 1914; 14) Зора (Јован) Васић, 1919; 15) Милка (Данила) Васић 1936; 16) Љубица (Ђуро) Васић 1908; 17) Иконија (Лазар) Васић 1900; 18) Радојка Тешановић; 19) Славојка Тешановић, 20) Слађана Тешановић и Танкосава, супруга Рада Мијовчевића.
Локалитет СКРИВНИК, брдо Жуч, општина Нови Град, Сарајево:
У раним јутарњим часовима 8. јуна 1992. године из ватреног оружја, највјероватније снапера, непознатог калибра убијене су двије старије особе српске националности. Смртоносни хици испаљени са муслиманске територије.
Жртве: 1) Бошко (Јово) Пајдаковић, 1912. и 2) Деса (Никола) Пајдаковић, 1915.
ЛИСОВИЋИ, мало српско село на десној обали ријеке Босне, општина Трново - Сарајево:
Напали су га и окупирали и држали под својом влашћу од 6. до 12. јуна 1992. муслимани, наоружани припадници Армије БиХ. За то вријеме сурово су убијали, углавном хладним оружјем: претежно ножем и маљем, двије трећине мјештана овог села. Скромну имовину и стоку тих неколико породица опљачкали су, а некретнине попалили. Од тада је село етнички уништено и у Лисовићима нема услова за живот.
Жртве: 1) Марко (Милан) Ивановић, 1931; 2) Данило (Блашко) Ивановић, 1925; 3) Цвијета (Алекса) Ивановић, 1923. и њен супруг 4) Симо (Манојло) Ивановић, 1925.
ПАЛЕ
Са изузетком Трновa, најмања општина и најмањи општински центар у заједници од десет општина које чине подручје града Сарајева. Пале су још у прољеће 1992. године постале упориште Срба избјеглих из муслиманског дијела Сарајева. Међутим, за разлику од муслиманског, српски дијелови Сарајева, а тиме и градић и општина Пале, никада нису били предмет заштите, бриге или хуманитарне подршке представника међународне заједнице. Напротив, напади на села, гранатирања и сви облици ратних дејстава били су готово свакодневна стварност српског дијела Сарајева, а тиме и општине Пале.
Веома жесток напад на Пале извеле су оружане формације Првог корпуса Армије БиХ 8. јуна 1992. У то вријеме мјесто је врвило од Срба који су ту заштиту нашли бјежећи не само из муслиманског дијела Сарајева, већ и из осталих околних општина које су се нашле под влашћу муслиманско-хрватске политичке и оружане коалиције. За дан напада муслимани су изабрали дан сахране више десетина српских бораца који су страдали у Жепи. Колики су муслимани значај дали 8. јуну 1992. види се и по томе што су овај датум прогласили за празник: "Дан битака за Сарајево". Пале су бранили сами мјештани и избјеглице које су ту нашле заштиту. Војска Републике Српске је тек настајала и тада су још били у формирању Главни штаб и поједине команде.
Жртве: 1) Славко (Милинко) Петровић, 1952; 2) Драган (Новица) Гранић, 1964; 3) Момчило (Јован) Ћосић, 1968; 4) Петар (Душан) Пандуревић, 1949; 5) Јездимир (Васкрсије) Кусмук, 1958; 6) Миле (Ђуро) Кокотовић, 1958; 7) Жељко (Ново) Јокић, 1961; 8) Славко (Никола) Илић, 1943; 9) Павле (Неђо) Абула, 1968; 10) Јован (Гавро) Гавриловић, 1953; 11) Радомир (Урош) Елек, 1952; 12) Данило (Миланко) Цицовић, 1952; 13) Младен (Љубиша) Срдановић, 1971; 14) Мирко (Милош) Грачанин - Мишо, 1941; 15) Дражен (Ранко) Јасика, 1965; 16) Милун (Бранко) Лиздек, 1943; 17) Ранко (Миле) Клачар, 1959.
Свједок: Слободан Срдановић.
ОРАХОВ БРИЈЕГ
Ово мало насеље у општини Вогошћа напали су припадници оружаних формација Армије БиХ 8. јуна 1992. године и том приликом извршен је још један од бројних злочина над мјештанима српске националности ове општине.
Жртве: 1) Душко (Радивоје) Радојевић, 1949. и 2) Драгица (Новица) Радојевић, 1922.
ХОТОЊ
За локалне услове доста велико, вишенационално, село (општина Вогошћа) у коме је доминантну скупину чинила муслиманска популација (Хрвата 59, муслимана 2 042, Срба 800, Југословена 98, осталих 50). Српски дио села и околне српске засеоке напали су 8. јуна 1992. припадници Првог корпуса Армије БиХ, регрутовани са подручја ове и сусједних сарајевских општина. Том приликом убијена су три лица српске националности из породице Пајдаковић.
Преживјели мјештани српске националности потражили су спас на територији и у насељима под управом српских органа власти. Покретна имовина страдалих и избјеглих Срба Хотоња опљачкана је, а непокретна спаљена и уништена.
Жртве: 1) Каменко (Боро) Пајдаковић, 1959; 2) Милан (Ђорђе) Пајдаковић, 1963; 3) Милена Пајдаковић, 1912.
САРАЈЕВО
У урбаном дијелу града, у Озренској улици, наоружани припадници муслиманских јединица тзв. "Зелених беретки" из састава Армије БиХ, 8. јуна 1992. у породичној кући Ђорђа Драшковића и у околним стамбеним објектима, без непосредног повода убили су и нанијели тешке тјелесне повреде великом броју цивилних лица српске националности. И овај злочин који су извршили муслимански војници, припадници Армије БиХ, инспирисан је једино националним и вјерским мотивима, односно чињеницом што су жртве припадале српској нацији и православној вјери.
Куће и имовина страдалих мјештана и њихових сусједа опљачкане су и демолиране. У приближно истом временском раздобљу у граду оштећен је историјски и културни споменик - српска Саборна црква из 1872. Опљачкан и спаљен дио Митрополије са библиотеком значајних издања и публикација. У више наврата гранатирана је и српска црква Светих архангела Михаила и Гаврила.
Жртве: 1) Слободан (Гојко) Драшковић, 1952; 2) Данило (Благоје) Лале, 1935; 3) Рајко Танић, 1952; 4) Саво (Милош) Вуковић, 1953; 5) Радмило (Ристо) Елез, 1973.
Неидентификована тијела шест жртава муслиманског терора откопана су на сарајевском гробљу "Лав" 15. јула 2003.
ЧЕМЕРНО (општина Илијаш - Сарајево)
Најжешћи напад на ово мало и до извјесне мјере изоловано српско планинско село - које је од почетка ратних дејстава било мета честих насртаја и гранатирања муслимана из Сарајева - припадници Армије БиХ, извршили су 10. јуна 1992. Том приликом страдали су скоро сви становници овог села, избјеглице са муслиманске територије и њихови браниоци, од којих су многи дошли добровољно да помогну малобројну одбрану Чемерног. Као и у осталим муслиманским нападима на српска села све у селу је опљачкано, однесено у Сарајево и околна муслиманска села, а што се није могло понијети то је попаљено и разорено.
Осим тридесет убијених мјештана и добровољаца који су покушали да их одбране, све лица српске националности, још више њих је лакше и теже рањено или похватано и спроведено у позната мучилишта, злогласне сарајевске логоре за Србе.
Жртве: 1) Милош (Аћим) Буњевац 1955, његова мајка 2) Миросава (Ристо) Буњевац 1926. брат 3) Ранко (Аћим) Буњевац, 1961 и Милошева супруга 4) Славојка (Никола) Буњевац, 1957. потом 5) Ђорђо (Јован) Буњевац 1936, супруга 6) Ковиљка (Лазар) Буњевац, 1937. и њихов син 7) Горан (Ђорђе) Буњевац 1965; 8) Рајко (Јован) Буњевац, 1952; 9) Новко (Неђо) Ћетковић, 1912; 10) Спасенија Дамјановић - Таса, 1935. и њене двије кћерке 11) Ранка (Милан) Дамјановић, 1963. и 12) Јадранка (Милан) Дамјановић, 1960; 13) Стака (Млађен) Дамјановић, 1935. и њен син 14) Здравко (Вукашин) Дамјановић, 1965; 15) Манојло (Боривоје) Ђука, 1971; 16) Гојко (Ново) Ћурђић, 1958; 17) Мирослав (Самојко) Јанковић - Миро, 1966; 18) Сретен (Томислав) Јанковић, 1964; 19) Радомир (Радован) Јевтић, 1957; 20) Светозар-Триша (Михајло) Капетановић, 1941; 21) Љубиша (Радоје) Лазендић, 1971; 22) Милован (Милош) Малешевић, 1963; 23) Жарко (Душан) Малешевић, 1959; 24) Недељко (Слободан) Мићић - Ненад, 1968; 25) Станоје (Јован) Мирковић, 1968; 26) Миро (Милан) Пантић, 1969; 27) Стана (Симо) Рашевић, 1926; 28) Милинко (Ристо) Трифковић, 1933. и његова жена 29) Јања (Милан) Трифковић, 1941. и њихов син 30) Рајко (Милинко) Трифковић, 1979.
Свједоци: Петар Рашевић, војник Трипковић, једна од жена из породице Дамњановић (или Трипковић) и заробљени припадник Армије БиХ Зејнил (Зихад) Херић.
(наставиће се)
