 |
МАСАКР НА ИГМАНУ
Приредио: Ненад ТАДИЋ
БИЈЕЉИНА, 21. СЕПТЕМБРА (СРНА) - Село Прачу у сарајевској општини Пале, у граничном подручју према Горажду, напале су и освојиле муслиманске оружане формације, припадници Армије БиХ, 9. октобра 1992. године у јутарњим часовима - убијено је више мјештана и избјеглица српске националности, а још више их је рањено и протјерано - наводи у књизи "Српска стратишта Сарајева" Миливоје Иванишевић....
Лична имовина лица српске националности опљачкана је, а куће попаљене.
Жртве: 1) Мирко (Милан) Тодоровић, 1959; 2) Миломир (Рајко) Гутаљ, 1956; 3) Ранко (Жарко) Тодоровић, 1967; 4) Јован (Миладин) Станишић, 1967; 5) Петар (Раде) Новаковић, 1959; 6) Душан (Спасоје) Пелемиш, 1926; 7) Милија (Михајло) Лучић, 1925; 8) Миломир (Раде) Лучић, 1959; 9) Момчило (Симо) Дрвенџија, 1947; 10) Миладин (Урош) Живковић, 1947; 11) Миломир (Марко) Живковић, 1962.
ПОДГРАБ
Ово је једно од већих села у општини Пале - Сарајево. Српски дио села постао је жртва муслиманских злочина 9. октобра 1992. када је у српске засеоке Подграба изненада упало више терористичко-диверзантских група наоружаних муслимана, бораца Горажданске бригаде, припадника Армије БиХ.
Тада су, углавном хладним оружјем, убијена четири цивила српске националности. Њихову покретну имовину опљачкали су, а куће и непокретну имовину разорили и спалили.
Жртве: 1) Дарко (Војислав) Короман, 1980. и његова мајка 2) Стојка (Рајко) Короман, 1951; 3) Петар (Срето) Грчић, 1949. и његова супруга 4) Костадинка (Аћим) Грчић, 1949.
ИЛИЏА
Артиљерија Армије БиХ са муслиманских положаја на Игману, из Храснице и Бутмира гађала је међуградску аутобуску станицу у градској оштини Илиџа 26. октобра 1992. Убијено је осам и рањено тридесет троје цивилних лица српске националности. Страдали су многи стамбени, друштвени и пословни објекти. Ни на овај муслимански напад представници међународних ораганизација и УНПРОФОР нису реаговали.
Жртве: 1) Жарко ( Славко) Крешталица, 1965; 2) Милојка (Мило) Тамбур, 1954; 3) Ружица Мартиновић, 1967; 4) Слађан (Жарко) Гргић, 1978; 5) Бранка (Симо) Милошевић, 1952; 6) Наташа Квесић, 1968; 7) Томислав Милановић, 1958; 8) Здравко Шутало.
САРАЈЕВО - БИСТРИК
У улици Париске комуне 12 још неутврђеног датума у октобру 1992. послије дужег злостављања масакрирана су три члана породице Вукана Одовића - мајка, кћи и син. Злочин је починила мања група припадника легалних муслиманско-хрватских полицијских или војних састава. Масакрирана тијела женских жртава (мајке и кћерке) нађена су нешто даље од мјеста становања у насељу Ступ, а посмртни остаци њиховог сина и брата код биоскопа "Кумровец". Породична имовина је опљачкана, а стан преузеле муслиманске власти.
Жртве: 1) Божана Одовић, 1931, њена кћи 2) Милка (Вукан) Одовић - Милица, 1951. и син Петар (Вукан) Божовић, 1954.
МЛИНИ
Мање насеље у општини Илијаш - Сарајево страдало је у класичном, терористичко-бандитском упаду групе наоружаних муслимана из састава Првог корпуса Армије БиХ, који је извршен у ноћи између 5. и 6. новембра 1992. Куће жртава, искључиво лица српске националности, опљачкане су и опустошене. О овом злочину, као што је то и ранијих мјесеци био уобичајен случај у дијелу Сарајева под муслиманском окупацијом, дуго се ћутало. Злочин је прикриван и тада као и данас, иако су починиоци злочина - убице и пљачкаши познати муслиманским властима. Основни мотив прикривања био је тај што су и овом приликом, као готово безброј пута прије тога, злочин починили наоружани представници легалних градских органа власти.
Жртве: 1) Далибор (Рајко) Вановац, 1974. његов брат 2) Велибор (Рајко) Вановац, 1969; 3) Слободан (Здравко) Вановац, 1951; 4) Лазар (Ново) Радосављевић, 1969; 5) Мирко (Никола) Радосављевић, 1970. У нападу рањено више лица.
КИЈЕВО (општина Трново - Сарајево)
Злочин се десио у српском засеоку Простругана Клада. Напад локалних наоружаних муслимана, највјероватније припадника Игманске бригаде Првог, односно Сарајевског корпуса Армије БиХ, извршен је 15. новембра 1992. искључиво на српски дио овог села. Том приликом убијено је више лица српске националности, посебно из породице Милидраг. Њихова имовина, стока, храна и прикупљена љетина опљачкани су, а стамбени и привредни објекти уништени.
Жртве: 1) Ненад Берибак, 1937; 2) Петар (Јован) Крсмановић, 1950; 3) Божидар (Ђорђе) Милидраг, 1952. и његов отац 4) Ђорђе (Јовица) Милидраг, 1925; 5) Ранко (Митар) Милидраг, 1944; 6) Ратко (Алекса) Милидраг, 1939; 7) Алекса (Бошко) Млађен, 1934. и 8) Боро (Никола) Радоња, 1943.
САРАЈЕВО - БУЉАКОВ ПОТОК
У улици Коче Рацина 154 (општина Нови Град - Сарајево) припадници Армије БиХ 25. новембра 1992. извршили су мучко убиство недужног Сарајлије, радника, човјека српске националности и његових најближих у њиховој кући. Да би прикрили и овај, један од многих злочина над српским цивилима у граду, муслимани су покојника неколико година касније у својим списковима за јавност лажно приказали као борца Армије БиХ из састава Првог корпуса, који је у борби против Војске Републике Српске погинуо у одбрани свог мултиетничког града. Пропустили су да помену, иако су знали, ко је провалио у кућу, убио укућане и опљачкао имовину покојника. О томе се у сарајевском затвору, пред ухапшеним Србима, хвалио Бењамин Шкуљ.
Жртве: 1) Боривоје (Рајко) Крајишник - Бора, металостругар, 1965; његова сестра 2) Борка (Рајко) Крајишник, 1966. и супруга 3) Јагода (Неђо) Крајишник - Јања.
САРАЈЕВО - БУЉАКОВ ПОТОК
У улици Адема Буће бр. 298 (општина Нови Град - Сарајево), ноћу између 25. и 26. новембра 1992. године убијен је брачни пар Шиљевић. Група наоружаних припадника Армије БиХ послије насилног упада у стамбени објекат наведене породице заклали су супругу и удавили њеног мужа. Имовина им је опљачкана, а тијела су непозната лица сахранила у дворишту куће у којој су убијени.
Жртве: 1) Ристо (Васо) Шиљевић, 1935 и 2) Коса (Остоја) Шиљевић, 1941.
СРЕДЊЕ, ОШТИНА ИЛИЈАШ
Дана 16. фебруара 1993. око 14.00 часова на прагу породичне куће од експлозије топовске гранате непознатог калибра раскомадана тијела брачног пара Окиљ. Граната је испаљена са муслиманских положаја, највјероватније са планине Јасен. Жртве: 1) Василија (Јован) Окиљ, 1925. и 2) Јован (Никола) Окиљ, 1927.
ХАЏИЋИ
У улици Слободана Принципа - Сеље, испред зграде бр. 17 навече око 19.00 часова 13. априла 1993. године, до су се играла, убијена су два ученика основне школе минобацачким пројектилом калибра 120 мм испаљеним са подручја Пазарића, мјеста под контролом Армије БиХ.
Жртве: 1) Саша (Зоран) Самарџић, 1980. и 2) Срђан (Васо) Жужа, 1981.
САРАЈЕВО - Игман
У вријеме док су на принудном раду за Игманску бригаду Армије БиХ копали траншеје и утврђења, 25. марта 1993. убијена су три старија српска затвореника. Код муслимана и Хрвата се од почетка напада на Србе већ увелико усталила пракса да мушкарце српске националности, подједнако цивиле покупљене на сарајевским улицама, као и затворенике из бројних логора, употребљавају за најопасније подухвате, а најчешће као живи штит приликом напада на линије српске одбране или за инжењеријске радове на копању ровова и траншеја. Тако су наведеног дана послије окончања посла који су обавили, умјесто да добију храну и крену на одмор, убијена тројица српских затвореника.
Жртве: 1) Раде (Милан) Стјепановић, 1938; 2) Недељко (Ђорђо) Шућур, 1936; 3) Данило (Јелка) Рајић, 1936;
ХРАСНИЦА
Као знак одмазде за покушај бјекства - неколико логораша из муслиманског логора за Србе 22. априла 1993. стражари стријељали три затвореника српске националности. Мушки затвореници из овог логора су, поред осталог, служили за копање траншеја и осталих утврђења за потребе Првог корпуса Армије БиХ или као живи штит при покушају пробоја и у нападима јединица Армије БиХ на линије српске одбране града Сарајева. У остатку "слободног" времена, значи за време боравка у логору, српски затвореници, без обзира јесу ли цивили или војници, жене или мушкарци, били су изложени свим врстама немилосрдног физичког и психичког злостављања.
Жртве: 1) Милан (Војин) Крстић, 1950; 2) Ранко ( Радослав) Варагић, 1960; 3) Славољуб (Гојко) Капетина, 1963.
СТУПНИК
На овом планинском врху у општини Хаџићи 25. маја 1993. око 10.00 часова прије подне припадници оружаних формација Армије БиХ су, као и обично, затворенике из бројних логора које су имали на подручју града користили као живи штит при нападу на линије српске одбране, за копање траншеја, ровова и земуница. Приликом једне од таквих акција убијено је седам мушкараца, четири цивила логораша српске националности из логора "Силос" и "Крупа" и три ратна заробљеника и рањеника, сви са подручја сарајевске општине Хаџићи. Посмртни остаци убијених логораша, заробљеника и рањеника, захваљујући помоћи представника Унпрофора, откопани су након шест мјесеци, 2. новембра исте године, а идентификација је извршена наредног дана. Прегледом повреда по спољним дијеловима тијела утврђено је да је егзекуција извршена ватреним оружјем, али и коришћењем тупих предмета и разноврсних сјечива - вјероватно ножа, секире и бајонета.
Жртве: 1) Анђелко (Димшо) Голуб, 1962; 2) Драган Давидовић, 1957; 3) Бранислав (Стеван) Његован, 1959; 4) Ранко (Војин) Витор, 1959; 5) Младен (Милорад) Голуб, 1967; 6) Раде (Божо) Антонић, 1950. и 7) Михајло (Славко) Шаренац, 1942.
ХАЏИЋИ
Муслиманске оружане формације из састава Армије БиХ извршиле су напад на линије одбране Хаџића 26. маја 1993. Том приликом су заробили и потом убили четири српска борца из састава Хаџићке бригаде Војске Републике Српске. Тијела покојника, посредством и залагањем представника УНПРОФОР-а, српска страна је преузела тек 23. јуна 1993. на гробљу Влаково. Приликом идентификације и прегледа спољних повреда покојника констатовано је да су српски заробљеници масакрирани углавном хладним оружјем, односно тупим предметима и ножем: једној од жртава пререзано је грло, другој одсјечена десна страна лобање, трећој пробијено тјеме...
Жртве: 1) Милорад (Миленко) Мичић, 1956; 2) Сретен (Средо) Зимоња, 1968; 3) Раденко (Вељко) Мариловић, 1954; 4) Горан (Марко) Шекеревић, 1961.
ХОТОЊ
У сарајевској општини Вогошћа 12. јула 1993. године у 17.30 часова на велики српски празник Петровдан муслимани су код фабрике УНИС са својих артиљеријских положаја гађали путничко возило аутобус ТАМ регистарских ознака SA 237-744 које се кретало на релацији Вогошћа - Пале. На возило у коме се налазило тридесет путника испаљена је топовска граната калибра 76 мм и том приликом два лица су смртно страдала, а више њих је претрпјело повреде од гелера, од чега седам лица је било теже рањено.
Жртве: 1) Милева Ђорђић и 2) Зоран (Сретко) Драшкић.
САРАЈЕВО - БЈЕЛАВЕ
У Немањиној улици у ноћи између 8. и 9. октобра 1993. из стана је изведена и на суров начин ликвидирана и опљачкана још једна српска породица. Том приликом су убијени домаћин, његова супруга и, према неким свједочењима, двоје малољетне дјеце. Униформисани и наоружани починиоци злочина припадали су легалним војним или полицијским снагама града Сарајева. Њихов предводник Малик Диздар је на војном суду "усљед недостатка доказа" ослобођен одговорности. Судским вијећем које је донијело ослобађајућу пресуду предсједавала је судија Амира Јагањац. Тијела родитеља ексхумирана су након шест година, 14. октобра 1999, на српском гробљу "Свети Марко".
Жртве: 1) Раде (Ђорђе) Шулић, 1935, његова супруга 2) Јела (Стефан) Шулић, 1935. и њихово двоје малољетне дјеце, чија имена нису позната, кћи: 3) ... (Раде) Шулић и син 4)... (Раде) Шулић.
САРАЈЕВО
Локалитет Чакле или Бабин Дол на Игману (одраније познат и као Олимпијска долина Уједињених нација). Дана 6. октобара 1994. у ноћним часовима муслиманске оружане формације су за вријеме примирја и из тзв. "заштићене зоне" ОУН извршиле напад и на спавању убили три болничарке и осамнаест српских бораца. Да би дошли до мјеста напада, муслимански ратници су морали да пређу територију коју су "контролисале" и "штитиле" снаге УНПРОФОР-а. Након овог покоља високи представник ОУН званично је за злочин "окривио“ и "осудио“ муслиманско војно и политичко руководство, али ништа више од тога. Неких значајнијих војних или политичких посљедица за муслимане, осим вербалне осуде, није било.
Жртве: 1) Ристо (Мирко) Анђић, 1954; 2) Радмила (Маринко) Бјелица, 1974; 3) Тања (Владо) Бјелица, 1973; 4) Ђуро (Милош) Чанчар, 1949; 5) Жарко (Саво) Ђогић, 1959; 6) Стојанка (Петар) Голијанин, 1961; 7) Славко (Радоје) Кенић, 1954; 8) Бранко (Шпиро) Милић, 1949; 9) Момир (Илија) Минић, 1936; 10) Горан (Миленко) Мочевић; 11) Велимир (Реља) Поповић, 1971; 12) Ранко (Добрила) Самарџић, 1972; 13) Мирко (Млађен) Самарџија, 1958; 14) Васо (Ристо) Сикима, 1955; 15) Славиша (Миленко) Мочевић, 1961; 16) Перо Павловић, 17) Никола (Душан) Сикимић, 1948; 18) Светозар (Милинко) Шешлија, 1953; 19) Александар (Милош) Видаковић, 1956; 20) Момчило (Саво) Крстовић, 1949; 21) Ненад (Душан) Голијанин, 1955.
Свједоци: Миланка Аксентић, Саво Милић, Горан Влашки.
ГРБАВИЦА
У овом насељу у општини Ново Сарајево 11. марта 1995. године, испред зграде у Улици Раве Јанковића бр. 67, док су се играле, снајперским хицима убијене двије дјевојчице српске националности. Убиство извршено са територије коју су контрлисале снаге Армије БиХ, највјероватније из објекта у Улице Милутина Ђурашковића бр. 3. Узрок смрти утврђен у мртвачници болнице у Касиндолу.
Жртве: 1) Наташа (Недељко) Учур, 1986. и 2) Милица (Ранко) Лаловић, 1984.
ДОЊИ КОТОРАЦ
У српском дијелу села, код броја 113, 12. маја 1995. године око 12.00 часова снајперским хицем убијене двије женске особе српске националности док су се бавиле сјетвом поврћа у својој башти. Снајперски хитац испаљен је са муслиманске стране истог насеља са удаљености од око 500 метара ваздушне линије. Обје жртве убијене истовремено једним хицем. Узрок смрти су прострелне ране грудног коша.
Жртве: Вера (Станко) Новаковић, 1946. и Мара (Јово) Трапара, 1945.
ИЛИЏА
Село Шамин Гај, МЗ Раковица, гранатирано 17. јуна 1995. године око 13.30 часова артиљеријским пројектилом калибра 122 мм са подручја села Грмуша, општина Високо. Том приликом испред куће Станка Павковића, Росуље бр. 24, убијена два дјечака српске националности, избјеглице са подручја под муслиманском контролом и влашћу.
Жртве: 1) Југослав (Васо) Мишковић, 1981. и 2) Влајко (Станко) Лакић, 1978.
САРАЈЕВО
У насељу Алипашино Поље у општини Нови Град 7. јула 1995. у свом стану убијена три лица српске националности. Убиства су извршили униформисани припадници војних или полицијских формација муслиманског дијела града Сарајева. Жртве су биле припадници адвентистичке вјероисповијести и никада нису узимали учешћа ни у вербалним сукобима. И у овом случају поновила се стара пракса муслиманских власти. Оне су жртве својих злочина веома често приписивале дејству српске артиљерије и српских снајпериста. Тако је било и код убиства ове породице. Убијени су у стану на коме ни прозори нису поломљени, али су, по налазима муслиманских власти, страдали од српске гранате.
Жртве су ексхумиране након више од четири године, 13. 10. 1999, из масовне гробнице на градском гробљу "Лав".
Жртве: 1) Божо (Миливоје) Ђорем, 1957; његова супруга 2) Хема (Ристо) Ђорем, 1965. и њихова петогодишња кћи 3) Магдалена (Божо) Ђорем, 1990.
(наставиће се)
